Svega devedesetak Srba danas živi u Prizrenu, drugom po velicini gradu na Kosmetu. Deo, mahom stariji, nalazi se u opštinskim selima, gde im klimavu bezbednost paze bodljikava žica i povremeni obilasci Kforovih patrola. U centru grada, U Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji svetih Kirila i Metodija, okruženoj kaficima i lokalima s brzom hranom, trenutno je zatvoreno njih 13, iako ih je u tom „utvrdenju“ ispod ostataka Dušanovog grada donedavno bilo oko tri stotine.
Medu njima je i Albanka Riva Demaj, koja ima 103 godine, proterana zbog navodne srpske orijentacije. Napolje ne izlaze; eventualno neko trkne po cigarete. Hranu im dostavljaju predstavnici medunarodne zajednice. I, pošto su za tu zonu Kosova i Metohije zaduženi Nemci, „Gut?““ Gut!“ uobicajen je kratak dijalog medu cuvarima i cuvanima, pricaju Srbi.
Nesrecu nije lako izmeriti, ali trinćst ljudi u Bogosloviji bar imaju jedni druge, imaju s kim da porazgovaraju. Miloš Nekic, 73-godišnji profesor srpskog jezika u penziji, vec dve godine, dakle od uvodenja medunarodnog protektorata, usamljeno bije bunkersku bitku za svoj porodicni dom. „Jedini sam Srbin od konaka do groblja.“
Vatra
Kuca mu se nalazi u starom delu Prizrena, u ulici koja je bila glavna do 1956. godine, kada je poceo da se gradi novi Prizren, s desne strane Bistrice. Prema profesorovom svedocenju, u Ulici Borisa Kidrica (poslednji naziv za koji zna) nekada su živele najuglednije srpske porodice. Sada su jedini tragovi prošlosti njegova kuca i do nje zgarište, gde je bila kuca takode stare – i bogate srpske familije. „Možete da zamislite kakvo je to drvo bilo kad je vatra tinjala petnćst dana.“
Ulaz broj (preškrabano) 30, najpre zbog žice iznad niskih zidova predvorja, jasno odudara od ostalih zgrada, saobracajne vreve, moderne muzike iz obližnjeg bara. „Ulazna brava je razvaljena, pa i da hocu, ne mogu da izadem, ne mogu da zakljucam.“ S druge strane trošnih vrata nalaze se „dnevne“ i „nocne“ barikade. Dnevne su samo betonski blokovi, a nocne i betonski blokovi, i deblo, i gvozdene šipke. Jer, svake noci, uglavnom izmedu devet i 11, kaže Nekic, grupa Albanaca najcešce šutira vrata. Ponekad takvom silinom da i zaštitni blokovi padnu s vrha gomile.
Upozoravajuce, opasne kamenice naš je domacin složio u ugao, zajedno s plasticnim flašama, limenkama, praznim kutijama cigareta, osušenom glavicom crnog luka… Dokazni materijal. Rascvetale petarde posebno je odvojio. Medutim, KFOR ništa konkretno nije uradio, osim što mu je ozbiljno predložio da se odseli i što ga s vremena na vreme obide. OEBS-u je bio „interesantan“ do pre godinu dana. „Odlucio sam da ostanem. Odlucio sam zato što sam Nekic, zato što je ovo moje tlo. Izgon zato što sam Srbin za mene nije nikakva novost. Pocev od Turaka.“
Teror
Istini za volju, medunarodna policija poklonila mu je i par debelih frotirskih rukavica, kako bi „barikade“ lakše prenosio. Uzalud žalbe lokalnoj komandi, glavnoj komandi, Bernaru Kušneru. Za pociniocima se niti traga, niti se teror sprecava. „Tokom dve godine, doživeo sam cetiri požara, deset upada od kojih tri s pljackom… Najviše mi je žao numizmatickog svežnja… Više pretnji ubistvom, presecanje elektronskih kablova dva puta i jedanput dvomesecni prekid telefonskih veza. Drugog oktobra pokušali su da mi preseku vodu.“ „Poslednji Mohikanac“, sam sebe zove, pribojava se ponovnog muka telefonske slušalice, te je napravio tablu sa S.O.S. porukom. Zlu ne trebalo, za namamljivanje redovnih helikoptera KFOR-a.
Nudeci retkim gostima keks „pti ber“ (ne valja ga odbiti), objašnjava da pred spavanje obavezno stavlja kartonsku zaštitu na vrata prizemlja. Vrata na kojima i dalje stoji prašnjavi otisak patike napadaca. U prizemlju poput zemunice Nekic i boravi. Sprat je izgoreo od požara, prozori su polupani, krov jedva što se nije urušio. Limena ploca štiti ga od kamenica. „Strahujem da ne padne kad dode zima.“ Iz jedne od tri upropašcene gornje sobe, kroz „odlicnim, slovenackim“ šalonima zatvorene prozore, Milošu Nekicu pruža se jedinstveni pogled na ulicu, na život.
Iz dvorišta iza kuce, u koje, doduše, retko zalazi, teško se može videti ljudska duša. Prijateljska pogotovo. Dvorište je opasano žicom cije krajeve profesor u sumrak spaja. Puno je crepa, cepanica, ali i biljaka. Nadomak zapuštenog bunara rastu ruže, kaktusi, jagode mesecarke, simbolicna cuvarkuca. Tu je i mesto gde spaljuje dubre organskog porekla, dok neorgansko pakuje u vrece i ceka KFOR da ga odnese. Za dve godine nakupilo se sedam vreca.
Gospodin Nekic nema nameru da napušta svoj takoreci rov. „Kada sam još izlazio, jedan me je napao ispred pošte i rekao da za tri dana napustim Prizren.“ Niko ga od bližnjih odavno nije posetio, „cak ni pop koji je na 80 koraka odavde“. Imao je prijatelja medu Albancima, no „ne zovu ni oni mene, ni ja njih, ne bih da ih dovedem u nezgodan položaj“.
Hleb
Kaže da od juna nema ni zdravstvenu zaštitu. Do tog meseca je za zdravlje Srba po enklavama bio zadužen KFOR, a onda su dobili dopis u kome je pisalo da se ubuduce obracaju lokalnim, znaci albanskim lekarima. Humanitarci mu dva puta mesecno donose hranu. U meduvremenu je naucio da mesi hleb, da se sam ošiša, popravlja, opravlja: „Veliki bojler se pokvario, mali, sedmolitarski je procureo, šporet i veš mašina su mi isto pokvareni. Ali džabe, nijedan albanski majstor nece ovde da dode.“
Profesor, inace, živi od socijalne pomoci Privremene administracije Ujedinjenih nacija. Prima 65 DEM. Mogao bi opet da traži pravo na penziju koju je dobijao do bombardovanja, ali „šta je to 16, 20 maraka“. Uzgred, s državnim organima Republike Srbije nema nikakav kontakt i na pitanje ko je odgovoran za sve što mu se dešava, odgovara: „Unmik.“ Ipak, siguran je da ce bolji dani doci: „Ne znam samo da li cu ih doživeti.“
Kako mu prolazi dan? Ustaje u osam, leže u jedanćst. Nije mu, tvrdi, dosadno, stalno nešto radi, pojacava obezbedenje, „za svaki slucaj, da ne bih došao u situaciju da moram u podrum“. Sate provodi citajuci, prelistavajuci nemacki recnik. Kuva, obavlja licnu higijenu („pripremam se za dan“), posprema, narocito oštecenja od gotovo uvek incidentne noci, „odmaram se ako nemam nekih drugih tegoba“. Televizor nema, „Sonijev“ radio su mu ukrali, drugi „dobar“ se pokvario, ostao mu je stari, predratni. Uvece hvata „Glas Amerike“ i „Slobodnu Evropu“. Crveni krst mu je poklonio savremeni radio na navijanje. Ne koristi ga, „za decu je“. Na kraju, pedantno ispisuje licni dnevnik.
Miloš Nekic iz Prizrena nema bližu porodicu. Dalja familija mu je „u kampovima, ili se potuca po Srbiji“. Roditelji su mu takode bili prosvetni radnici, otac mu je, pod vladavinom Turaka, rucno pravio mapu Kosova i globus. Nikada nije bio clan bilo koje partije.
Iz biografije ce izdvojiti i da je „po obe linije Kosovac“, te stoga uopšte nema nameru da napusti rodni grad, nasledenu imovinu: „Moja Srbija je ovde. Moje ruke i srce su cisti. Pored svih iskušenja, mislim da svoj dom, svoje pretke nisam osramotio. Smrt pod ovim krovom mi je slada, nego da negde, kao kakav izbeglica, sramotim sebe i svoje starije. Moja familija je jedna od najstarijih u Prizrenu. Sav svoj trud i krv uložila je ovde, u Kosovo“, kaže i ponavlja: „Moja Srbija je ovde.“
