Nešto pre osam sati, bio je ispred kafića u kome su služili najbolje palačinke u Majamiju. Zapalio je cigaretu i pogledom potražio Anu. Onda je došla druga cigareta, pa treća. NJe nije bilo. To palacanje neizvesnosti u stomaku, poput ljutog uboda ljubomore, peklo ga je kao dim zbog kojeg su počele da mu suze oči. Bio je ljut i napet. Ali, sve je zaboravio sem njene lepote kada ju je najzad ugledao. Prilazila je laganim korakom, u kratkoj letnjoj haljinici, blistava i gotovo nestvarna.
Dotučen do nogu njenom vilinskom pojavom, DŽordž se isprsio, visok preko metar i devedeset, pokazujući nabrekle mišiće koji samo što nisu rasparali šavove na beloj majici. Uveo je u kafić, blago joj obgrlivši ramena, samo za trenutak, taman koliko su njoj bile natuštene trepavice zbog nelagodnosti, pa i ljutnje, jer su njegovi prsti žarili njenu meku kožu, ispod majice bez bretela. Taj treptaj njenog lica koje je govorilo više nego tekst neke knjige, nije ga uplašio. Pokazujući joj put, spremno ju je dopratio do stolice, i ne spuštajući pogled sa njenih nebesko plavih očiju
– Drago mi je što si uspela da dođeš – rekao je, smešeći se. – Pomislio sam da ćeš zaboraviti na obećanje.
– Nijednog trenutka nisi smeo ni da pomisliš da ću zaboraviti da me sa tobom čekaju najbolje palačinke u gradu.
NJen osmeh otkrio je besprekorno bele porculanske navlake kao kod onih devojaka sa reklama za zubne paste, čak joj je na trenutak sunce zablistalo na zubima. Zavrtelo mu se u glavi. Mogao je da je uzme u naručje, pritisne uz sebe i zarije zube u usnice, ali je znao da je strpljenje njegovo najjače oruđe. I njegov bankovni račun, dakako. Crveni mustang u garaži hotela u kojem je odseo najbolje je govorio o stanju na njegovim kreditnim karticama. Nije hteo, nije smeo da žuri. U životu se godinama nije ovako osećao zbog neke devojke. Još od kada ga je Mina, prsata lepotica sa koledža, prvi put poljubila, uvlačeći ga u separe kupatila za ragbi ekipu i tu mu se dala, pod vrelim mlazom tuša, dok su njegovi saigrači, koji su mu i namestili sastanak, virili iza davno napravljenih rupa u drvenim pregradama među kabinama.
Kao zvezda napada, zamalo da nastavi sa profesionalnom karijerom, ali se konačno ipak odlučio za porodični biznis. Kada se njegov otac, zbog srčane aritmije, sa majkom povukao na Karibe, pretpostavljao je da je to jedini način da mu se oduži za sve što je učinio za njega. Tako je proširio posao i sada su imali lanac kafića i malih ugostiteljskih objekata širom Floride. Visok, mišićav, preplanuo i bogat bio je pratilac nekoliko veoma poznatih žena, tako da su mu slike izlazile i u tiražnim novinama, tako da je njegovo lice bilo ne samo prepoznatljivo, nego česta meta ženske znatiželje, ponajpre ipak dolarskih amazonki.
A sad kraj njega hoda ova tiha devojka, nasmešena i lepa, koja ne broji svaku kaloriju, koja nije ispijena i bleda od tableta za spavanje i buđenje, od antidepresiva i narkotika. Jedra i rumena, ličila mu je na njegovu majku, Mađaricu koja je igrala narodni ples u lučkom baru u jarko crvenim čizmicama, sve dok nije srela njegovog oca i odlučila da se posveti samo porodici. I on je čeznuo za ženom koja bi bila u stanju da zbog njega pristane da se odrekne svoje karijere.
Ana je bila tradicionalno vaspitana devojka, romantična sanjalica, kao da je u 21. vek zalutala iz nekih prošlih, manje materijalističkih, profanih vremena. Mogao je da je zamisli u balskoj haljini i karucama, ali i kao pionirku Divljeg zapada, strasnu i namernu da za svog čoveka menja i svoj život.
– Da li si odlučila koje ćeš palačinke?
– Naravno, ne moram da gledam meni. Ne propuštam priliku da izaberem one sa orasima, suvim grožđem, šlagom i bananom, uz kandirano voće i preliv od čokolade.
Oči su joj sijale kao prolećne zvezde, a obrazi goreli od zadovoljstva i pre nego što je, ispijajući ledenu limunadu, u slast pojela i poslednji zalogaj.
– Hvala ti. Bile su izvrsne. Uživala sam.
– Hvala tebi na retkom doživljaju da gledam devojku koja zaista uživa u jelu.
– Nisam manekenka da brinem o liniji.
– Ti divno izgledaš. Sigurno su ti to već nebrojeno puta rekli.
– Šta misliš? – uzvratila je pitanjem, vragolasto se smešeći. – Plivam, radim, trčim, vežbam, ne mogu dovoljno kalorija da unesem da bih izdržala svoj ritam.
– Što malo ne usporiš?
– Umrla bih od dosade a život je prekratak. Dovoljna su mi svakodnevna saplitanja na životnim preprekama. Neću sama da podižem zidove o koje ću da lupam glavu. Hoću da se radujem, uprkos svemu.
Ta glavica, očigledno, nije samo lepa, nego i pametna, zaključio je i, smejući se, a zatim Ani ponudio i sladoled.
– Prejela sam se, ne znam.
– Hajde, uzeću ga i ja.
Ubrzo su se na stolu našle dve posude sa sladoledom od šumskog voća, ali su njih dvoje već toliko živo pričali, da su jedva i osetili ukus poslastice na koju je poslastičar bio ponosan.
– Šta kažeš na to da se malo prošetamo pored obale? – pitao je posle nekog vremena. – Ili je napolju, ipak, previše toplo.
– Ma, ne, ja sam sunčeva devojka, ne podnosim hladnoću. A i dobro će nam doći da malo protegnemo noge.
Bila je zadovoljna. Kada ga je upoznala, na izložbi njene najbolje prijateljice, slikarke Mari En, delovao je hladno, ni nalik ovom ljubaznom mladiću koji ju je s nežnošću držao za mišicu, vodeći je kraj ono malo ljudi koji se nisu vozili kolima, jer u Majamiju su pešačili samo turisti, ono malo njih koji nisu zaposeli božanstvene plaže ili kafiće na samoj obali.
Možda zbog sunca ili zbog njenog dubokog dekoltea koji je otkrivao grudi koje su drhtale pri svakom koraku, mada čvrste i, bez trunke silikona, prirodne i oble, njegov pogled je bio pun topline i neke vrste nesigurnosti. Kad god bi dodirnuo njenu svileno meku ruku, krv bi mu projurila kroz vene uz huk u glavi. To mu se nikada nije dogodilo, čak ni sa Končitom Montavez, njegovom najdužom vezom, strasnom, temperamentnom Brazilkom čiji su kukovi s njim igrali sambu. Ona je umela da ga razludi, da u njemu probudi zver, ali jutro bi progutalo čaroliju i otkrilo samo devojku bez emocija, pogleda prekrivenog mamurlukom, prazninu vatrenog tela i zgužvanih čaršava.
Bio je zatečen, čak zbunjen. Ana tu, kraj njega, tako spontana i jednostavna, mada je još nije ni poljubio, činila je da zaboravi sve što mu se ikada dešavalo u životu. Sve ranije devojke delovale su izveštačeno i neugledno u odnosu na nju. Znao je da to može da bude opasno po njegovo srce, okupirano samo poslom. Bojao se da nema dovoljno vremena za pravu ljubav, a istovremeno je i strepio da Ani nikada neće biti nešto više nego prijatelj.
Jer, mada su ćaskali o bezbroj tema, od izgleda i odevanja turista do menija restorana kraj centralne staze, nijednim jedinim pokretom, pogledom, ni rečju nije mu dala mogući nagoveštaj da joj se dopada. Bila je raspoložena, zahvalna na pažnji koju joj ukazuje, nasmejana, vedra, ali ipak rezervisana i daleka. Ponašala se upravo onako kako se on ponaša kad izađe s nekim da bi prekratio vreme, pobegao od dosade ili učinio prijatelju uslugu. Jer, on je toliko navaljivao na Meri En da mu pomogne i ubedi Anu da iziđe sa njim, da ga je posle bila sramota. Nikada se nije toliko ponizio pred prijateljicom ni zbog čega, a kamoli zbog jedne devojke. Ali, više nije žalio. Međutim, strah da će ovo biti njihov prvi i poslednji sastanak, da joj se neće dopasti, činio ga je nervoznim toliko da su mu krupne graške znoja rosile čelo.
– Od kad sam ostala bez majke – pričala mu je Ana – otac se trudio da mi sve obezbedi. Imao je skromnu platu, pa je radio u dve radionice. Bio je dobar majstor, auto-lakirer, ali to mu je uništilo pluća. Na sreću, zaradio je penziju. Ima malu kuću dole, na obali, izdaje je, garažu je adaptirao u stančić za sebe. Izdaje i čamce, ima ih tri, tako da uživa. Pluća su mu obolela od farbe. Sad ih leči na obali. Uživa, kažem ti.
– Živiš sa ocem?
– Ne, imam stančić nedaleko od njega. Nas dvoje smo prilično vezani. Znaš, nemamo nikog drugog. A i vezani smo za Majami. Za mene, to je najlepši grad na svetu.
– Gde si sve putovala?
– Nigde. Nikuda nisam putovala. Nisam želela da napuštam ni oca, ni grad. Nigde ne bih bila srećnija. Pa, i koledž sam ovde završila.
Da bi joj pomogao da se popne na mali brežuljak, obuhvatio je njen struk. Pogledi su im se sreli. čitav svemir, činilo mu se, u tom trenutku se smestio u njene oči. Bio je opijen talasima koji su zapljuskivali obalu, mirisom pučine, njenim parfemom, ovim suncem, tim nebom. NJene mačkaste kretnje, ta divna usporenost na granici lenjosti, njen šapat, sve ga je uzbuđivalo, činilo ga nestrpljivim i nervoznim, istovremeno ga smirujući kao čaša piva u predvečerje.
Iz jednog kafića dopirala je muzika. Pružio joj je ruku. Nije oklevala. Skliznula mu je u naručje u ritmu tonova balade. Plesali su tela pripijenih jedno uz drugo. NJena blizina mu je bolno prijala. Sve što je u tom trenutku želeo bilo je da spusti poljubac na njene sočne usne. Ona je to osetila i naglo se odmakla van domašaja njegovih ruku toliko brzo da je za trenutak zagrlio vazduh. Samo jedan tren, ali dovoljno da se oboje nasmeju.
– Znaš, mislim da je vreme da se oprostimo. Morala bih da krenem. Predugo sam se zadržala – izgovorila je šapatom.
– Ali, zašto, zar ti nije prijatno sa mnom? Učinilo mi se da i ti uživaš.
– Baš zato bih volela da krenem. Bojim se kud sve ovo vodi.
– Ne želiš ozbiljnu vezu?
– Šta je za tebe ozbiljna veza? Ovo je samo bezazlena šetnja koja, bojim se, nema nikakve šanse da se pretvori u nešto ozbiljnije sem u flert, a tome nimalo nisam sklona.
Kako da joj kaže da nije ni on, kada je većina njegovih susreta sa devojkama završavala onog trenutka kada bi upoznao njihovo telo. Ništa ga dublje nije zanimalo, jer se kretao među ženama koje, kao i on, nisu tragale za ljubavlju. Ana mu se, nekako, podvukla pod kožu. U njemu se budilo nešto neobjašnjivo, a jako. Sad, kraj nje, činilo mu se da niko osim nje i ne postoji. Sve je bacila u zasenak.
– Moram da idem – ponovila je Ana, a on nije znao šta da joj kaže. U toj devojci video je ostvarenje svih svojih snova. I najskrivenijih želja. Bila je neopisiv spoj nemira okeana i blaženstva i spokoja dečjeg sna. Imala je sve što mu je trebalo. Sem osećanja prema njemu. To ga je pogađalo. Osećao se uskraćenim za nešto što je mnogo želeo. S izrazom nemira i bola na licu, pružio joj je ruku.
– Molim te, Ana, ostani…
LJiljana se trgnu. Iz kuhinje je dopirao rezak miris pasulja koji se prosipao i zagorevao po šporetu.
– U vražju mater, sad moram i šporet da ribam! Koja sam guska. Svaki put isto. Kako zaboravim da navijem sat, da me lepo podseti da isključim šporet. Već je pola četiri. Vreme leti. Vladan samo što nije stigao s posla, treba da napravim salatu i sredim ovaj svinjac u kuhinji. Koji sam ja baksuz. Sad neću uspeti da pročitam roman do kraja. ‘Bem ti moj život“.
Samo to reče i poče da riba.
