S radošću sam dočekao vest da su granice australijskih država otvorene za domaće turiste. Nakon kraćeg boravka u Kvinslendu, krenuo sam na dug put i obišao neka poznata mesta u NSW, Viktoriji, Južnoj Australiji i Severnoj Teritoriji, i tom prilikom napravio fotografije koje su mi nedostajale za projekat.
Boravak u pustinji
Putujući tako od Alis Springsa prema Darvinu, greškom sam skrenuo najkraćim putem do Bangle Bangles u Zapadnoj Australiji, prema uputstvima koje sam dobio na GPS mapi.
Bio sam radostan jer mi se pružila mogućnost da uradim željene fotografije i nisam bio svestan da idem u manje pristupačan predeo velike pustinje Tanami o kojoj nisam ništa znao, ali je posle ovog putešestvija nikada neću zaboraviti.
Išao sam neko vreme asfaltnim drumom, a onda su odjednom usledili radovi na putu. Mislio sam da je voda oštetila kolovoz i nastavio sam putovanje, očekuju
i da ću opet izaći na asfalt sledeći instrukcije GPS-a. No, to se nije desilo. Makadam je bio sve oštećeniji od poplava. Bilo je i kiše, pa povratak nazad nije bio moguć.
Posle nekog vremena skoro da sam ostao bez benzina, pa sam dosuo rezervni koji sam poneo sa sobom. I jedna guma se izduvala, a druga je došla u veoma loše stanje te sam je dopumpavao na svakih tridesetak kilometara. Da sve bude gore, mobilni telefon je izgubio domet i nije bilo moguće pozvati pomoć.
Kiša je povremeno padala i svakog momenta mi je voda mogla preseći put, ili me bukvalno potopiti. Kao u horor filmu manje ptice su naletale na prednje staklo auta dok sam vozio, a sitne muve su mi jurišale u oči svaki put kada bih se zaustavio da naduvam gume.
Prilikom jednog zaustavljanja lep divlji konj se pojavio iznenada na desetak metara od mene. Podigao je rep i prednje noge, zanjištao i odgalopirao u pustinju. Iako sam bio sam iznenađen i nije mi bilo baš prijatno zbog takvog susreta usred pustinje, ipak sam uspeo da ga slikam.
Tim oštećenim makadamskim putem niko nije prolazio u vreme jakih kiša. Neizvesnost je bila velika. Prebrodiš jednu nedaću, a ono se odmah pojavi druga, treća, deseta… Trudio sam se da ostanem staložen. Molio sam se Gospodu i imao nadu da će se sve ipak dobro završiti.
Predah u Aboridžinskom naselju
Dospeo sam tako do aboridžinskog naselja Balgo, koje je smešteno u pustinji. Auto mi je stao pred policijskom stanicom, jer je rezervoar bio prazan. Policajac je bio iznenađen kada je čuo šta sam sve prošao u ovako nezgodno vreme i sa malim automobilom. Reče mi da sam preko 500 kilometara išao kroz pustinju. Možda i više, jer sam potrošio 80 litara benzina s kojim obično pređem i 1.000 km.
Stoički sam podneo opravdane kritike policajca, jer do tada nisam ni znao šta me sve moglo snaći zbog moje greške. Više nisam imao benzina, a cela lokalna zajednica ga takođe nije imala, već samo nešto nafte.
Radi mera uvedenih zbog kovida i posebne zaštite aboridžinskog naselja, mogao sam da razgovaram samo s policijom, poštujući pravilo fizičke udaljenosti od jedan i po metar. Razgovarao sam i sa upravnikom naselja, čijeg se imena ni ne sećam. Konačno, lokalci su uspeli da prikupe gorivo koje mi je omogućilo da dođem do prve pumpe, putujući dalje kroz pustinju još 276 kilometara.
Policajac u Balgu mi je rekao da se javim policiji kada stignem u mesto Hels Krik, kako bi znao da sam bezbedno doputovao. Na tom putu sam se zaglavio u blatu pored reke. Tek kad sam izašao iz auta primetio sam da je još veća kaljuga na drugoj strani.
Kiša je počela jako da pada na obližnjim brežuljcima. Svakog momenta nivo vode je mogao naglo da poraste i da odnese auto, a ja nisam moghao ništa da učinim, jer telefon nije imao domet.
Izneo sam iz automobila ono što mi je bilo najneophodnije. Nakon izvesnog vremena, na moju sreću, pojavilo se vozilo spasa. Grupa Aboridžina se vraćala u Balgo i stali su da mi pomognu. Međutim, nisu mogli da izvuku automobil svojim džipom, niti su mogli da prođu jer je moje vozilo preprečilo put.
Njihov šofer se dosetio da je desetak kilometara dalje, pre par dana dopremljen bager. Otišao je tamo da vidi ima li koga i da zamoli za pomoć.
Imali smo sreće! Pomoć je ubrzo stigla i bager je očistio blato na drugoj strani reke, kako bi moji točkovi mogli da dotaknu čvrsto tlo. Auto je prevučen na drugu stranu. Nastavio sam put i dalje naduvavajući onu nesrećnu gumu svakih tridesetak kilometara.
Policija u Hels Kriku mi je pomogla da popunim “G2G pass”, koji je bio obavezan za Zapadnu Australiju. Natočio sam benzin i zamenio gume. Posle sam obišao “Čajna zid” i Mirima nacionalni park u Kimberliju. Ostali parkovi su bili zatvoreni zbog kišne sezone i poplava.
Prema planu trebalo je da nastavim put za Brum. Ali, u jednoj agenciji su mi rekli da je put za taj grad zatvoren, zbog velike količine vode na drumu.
Benzin na poklon
Kada su nadležni u mestu Balgo saznali ko sam, šta radim, zašto sam se uputio na daleki put i kako sam zalutao u pustinju Tanami, u aboridžinskom naselju sakupili su oko 45 litara benzina kako bih mogao da stignem do prve pumpe.
Naravno da sam bio presrećan jer su mi pomogli na najbolji mogući način. Ponudio sam da platim za gorivo, ali niko nije želeo da uzme novac. Na moje ponovno insistiranje dobio sam odgovor da će država platiti.
Obećao sam sebi da ću im se odužiti na neki način, kad za to dođe vreme. Shvatio sam poklonjeno gorivo kao njihov prilog za moj projekat.
Чланак Molitva u sred pustinje се појављује прво на Vesti online.
