Koliko nas je zadužila, boreći se za Srbiju, stihom, na tribinama, u školi, u kojoj je predavala, dva dana neprestanog aplauza je malo, gotovo ništa. Italijanska pesnikinja Karla Galvan, kojoj je Srbija u srcu još od ranih osamdesetih, nije mogla da planirani godišnji odmor, u pratnji kćerke Eletre, provede u svojoj drugoj domovini.
– Jako mi je žao što zbog ovih restriktivnih mera nisam mogla da posetim moju voljenu Srbiju. Nisam se usudila da krenem na put, a da pritom strahujem za povratak, ne bih mogla da se opustim i predam uživanju. Sad živim od uspomena.
Zlo vreme
Poslednji put je bila u Beogradu 2010. godine, kada je sa Todora Škoro i Radom Rajić Ristić (dopisnicom “Vesti”, autorkom ovog teksta) promovisala dvojezičnu knjigu stihova “Pod nebom Srbije”/ “Sotto il cielo di Serbia”.
– Ovo vreme, rekla bih zlo vreme, promenilo nam je život kompletno, iz korena. To nismo više mi, oni od pre 21. februara 2020, kao da su ovo naši avatari, da se izrazim jezikom fantazije i mašte, kao da nas je virus klonirao, pa naši klonovi rade sa nama šta hoće i šta žele. U neverici sam. Preležala sam virus, tako test kaže, iako nisam imala nikakve posebne simptome, a ni posledice. Šta mogu drugo, od mene ništa ne zavisi, pa sam želela sebe da častim godišnjim odmorom na Zlatiboru.
Htela je, priča nam, da prvo ode do Užica, da pozdravi svoju prijateljicu, učiteljicu Ivanu Marjanović, koju je upoznala jednom prilikom na promociji svoje knjige “Zov ognjišta”.
– Viđale smo se često na priredbama udruženja Vidovdan iz Vićence i na komemoraciji povodom smrti moje drage i dugogodišnje prijateljice, književnice Grozdane Olujić, na kojoj je ona govorila. Ivana je divna osoba za druženje i imala sam u planu da se sretnemo u njenom rodnom gradu, a pošto nikada tamo nisam ranije bila, to je bio pravi momenat. No, uvek postoji u životu neko ili nešto što upravlja našim životima, a sudbina rukovodi svima. To je tako od postanka sveta, da ne zalazim mnogo u filozofiju – priča umetnica, koja je svojom dobrotom zadužila srpski narod.
Uspomene iz Skadarlije
I u doba kada se čovečanstvo bori sa neumoljivim neprijateljem, njene misli su okrenute našoj zemlji.
– Molim se za Srbiju, ma koliko ti može izgledati smešno ili banalno, ja se molim za svoju drugu domovinu, a i za njene ljude i sve moje prijatelje književnike u Srbiji, koje sam upoznala, odlazeći u Beograd na promocije. Poručujem im da budu strpljivi, postojani i hrabri, da će ova velika nedaća proći i da ćemo se ponovo sresti i čvrsto zagrliti. Živim u velikoj nadi da ćemo opet govoriti stihove, u kući Đure Jakšića, u Skadarliji, kao nekada.
Vreme provodim i tako što, između ostalog, pišem pesme i planiram da objavim novu knjigu stihova, ali naravno, podrazumeva se, u Srbiji. Kao i sve prethodne knjige koje su se probudile i videle svetlost dana u Srbiji, i ova će imati istu sudbinu, biće objavljena i obelodanjena u mojoj voljenoj zemlji. Postoje čudesne niti koje me vezuju za Srbiju i njen narod. To je ono što se ne vidi, već se duboko oseća.
Priznaje da joj nedostaje druženje u Vidovdanu:
– Čeznem za priredbama, književnim večerima i svim kulturnim dešavanjima koja su bila na dnevnom redu našeg udruženja. Inače, 18. septembra bi trebala da bude priredba i promocija moje knjige “Ritam svetlosti”, još nije ništa otkazano, ali nije nemoguće da to bude odloženo zbog pandemije. Ostalo mi je još samo da se nadam da ćemo zajedničkim snagama i upornošću “nadmudriti” tu neman. Zajednički imenitelj nam je – borba! Sve je postalo lutrija, a mi veliki kockari. Kockamo se sa vremenom i nevidljivim protivnikom u neravnopravnoj igri. Molim se, ne samo za Italiju, već i za Srbiju i njen narod, da ne posustanemo, da svi zajedno izdržimo u ovom velikom planetarnom iskušenju.
Neumorna dobrotvorka
U vreme ratnih sukoba devedesetih godina prošlog veka Karla je neumorno sakupljala lekove, garderobu i hranu i slala pakete u pravoslavnu opštinu u Trstu, odakle su pošiljke slate u Srbiju onima kojima je to u tom trenutku bilo najpotrebnije. Shvatila je, kako ističe, veliku međunarodnu nepravdu koja se obrušila na srpski narod i pokušala da na neki način ublaži bol i tragediju nedužnih ljudi.
Životna odluka
Poetesa iz Vićence, satkana od plemenitosti i emocija, u razgovoru za “Vesti” je u junu prošle godine otkrila svoju veliku želju:
– Nadam se da ću duboku starost provesti u Srbiji, možda u nekom staračkom domu u prestonici. Tamo je moj drugi dom, tamo se osećam kao kod kuće. Ne bih više mogla da živim bez Srbije, tako da sad planiram da se tamo preselim. Dušu sam odavno preselila, ostalo je sad još samo i telo.
Чланак Molitva za Srbiju се појављује прво на Vesti online.
