Porodična kuća jednog od naših najpoznatijih slikara i najčitanijih književnika, Mome Kapora (70), koji je ovih dana dobio još jedno značajno priznanje, nagradu za životno delo Srpske književne zadruge, smeštena je u najužem centralnom jezgru Beograda, Neimaru. Ulazna vrata u riznicu porodice Kapor direktno nas uvode u Momin atelje, iz koga ulazimo u trpezariju. Na velikom trpezarijskom, okruglom stolu, pored vaze sa cvećem i pepeljare samo za goste, jer je domaćin pre nekoliko godina prestao da „dimi“, kako šaljivo kaže, „čuči“ i pisaća mašina. Ona je iznedrila sve antologijske romane Mome Kapora od dela „Beleške jedne Ane“, preko „Une“ do „Eldorada“ i „Dragi naši“, knjigu namenjenu našim dijasporcima, ali i ratne reportaže, zbog kojih su ga u ratnim godinama napadali neki bivši prijatelji iz Hrvatske.
Ovih dana ta ista mašina „trpi“ novi roman „Ispovesti“, koji se priprema za stoto izdanje Srpske književne zadruge.
– Poranili ste – šaljivo nas dočekuje domaćin. – Svi susreti i sastanci pre podneva za mene su jutro, jer nemam vremena za ustaljeni jutarnji ritual.
Na kućnom pragu, pre Mome, dočekao nas je jedan od kućnih ljubimaca, pas Arči, haski, kome ni temperatura od nekoliko stepeni ispod nule nije smetala da se izležava na snegu. Ali, prateći domaćina u stopu, ušao je sa nama u kuću…
– Ja sam mu gazda, ali supruga LJilja ga češće šeta i hrani, pa joj je privrženiji. Zato je Mici moja – zadovoljno kaže Kapor, dok mu se u krilu bezbrižno smestila crna mačka Mici.
Najdraža nagrada
Nagrada za životno delo, koju od 1992. godine dodeljuje Srpska književna zadruga, obradovala je našeg domaćina.
– Ne pripadam piscima koji često dobijaju nagrade, mada sam ih dobijao, ne kažem, ali ova mi je možda i najdraža, jer dolazi od najstarijeg izdavača u Srba, a to je Srpska književna zadruga, koja uskoro izdaje svoje stoto kolo čuvene, sivo-plave biblioteke, čiji je znak crtež napravio čuveni Jovan Jovanović Zmaj. To je, inače, biblioteka uz koju su moja generacija i mnoga pokolenja, pre i posle mene, odrastala. Bilo je čak i na selima i kod seljaka koji je nisu čitali, ali je bila čast imati je. Dobiti, dakle, nagradu od te kuće znači mnogo više od svih drugih nagrada, mada je možda bilo nekih drugih pisaca koji su nepravedno ostali bez nje – skromno veli Momo Kapor.
Podsećamo ga da je pre više godina samog sebe proglasio „lakim piscem“, a da su se i tada, baš kao i danas, mnogi književni znalci demantovali tvrdnjom da je vrlo teško najčitanije romane lako pisati…
– Prošao sam novinarsko-reportersku školu dok sam stigao pisca, a novinarstvom se još bavim, pišem za Vaše novine „Vesti“ i u ovim godinama, kao i za neke druge.
Uticaj novinarstva
Priča o svojim novinarskim iskustvima u raznim novinama i magazinima za koje je radio.
– Još pišem za svoj prvi list, nedeljnik iz Beograda, u kome sam kao novinar ponikao. Ne pričam ovo slučajno, jer je novinarska škola presudno uticala na mene. Jednostavan je princip pisanja: budi jasan, razumljiv i ako je moguće dopadljiv. Novinarska škola je prosta, nema mistifikacije i kabinetskog zatvaranja u staklene kule – kaže naš domaćin.
Smeje se dok komentariše sebe na fotografijama i čudi „kompjuterskim spravama“, šireći dobro raspoloženje, neosetno tera sagovornike da se osećaju prijatno dok „troše“ prepodnevne sate jednog snežnog decembarskog dana…
Recept a la „pile s peškira“
– Još je moja supruga LJilja radila kao stjuardesa, išli smo u Sidnej. Stigli smo u hotel kasno, oko 11 uveče. Saleteše me neki naši ljudi da im predložim neki moj kulinarski recept, valjda je tada bila moda da pisci dele recepte. Predložio sam im „pile na peškiru“. Odveo sam ih u prodavnicu, gde mo kupili pečeno pile, a po povratku u hotelsku sobu jeli smo ga s peškira – samokritično, ne skrivajući smeh, otkriva Momo.
– Ne znam šta je s tom spravom koja se zove kompjuter, ali čim neko na njoj uspe da napiše „Rat i mir“ i ja ću preći na njega. To je samo sredstvo za rad, makar mi tako objašnjavaju prijatelji. Oni kažu da se zahvaljujući njemu mnogo brzo piše, a ja im odgovaram da pišem dovoljno brzo u odnosu na ono šta mislim – objašnjava gestikulirajući.
Poziva se na izjavu Borisa Mihajlovića Mihiza, koji je davno na jednom skupu otkrio da će sebi uputiti pismo koje će otvoriti kad napuni 60 godina, a tada je imao 30.
– U tom pismu će pisati: „Ti ovo ne razumeš, nemoj da se buniš“. Tako i ja mislim da kompjuter ne razumem i neću da se bunim.
Pisma za naše u svetu
Prelazimo na slikarstvo, zna se da je završio Likovnu akademiju u Beogradu…
– Ne zovu me uzalud akademskim slikarem i naivnim piscem – veli kroz smeh. – Za pisca nisam učio, kao ni čehov, koji je bio lekar, ni Lav Tolstoj, koji je bio grof.
Na trenutak prekida ozbiljan razgovor, objašnjavajući zašto je makar jednom morao da ode u Australiju.
– U Australiji sam bio samo jednom, i to da vidim da li ljudi idu naglavačke, kao što sam mislio dok sam bio mali, gledajući u globus – kaže kroz smeh i nastavlja ozbiljnijim tonom. – Dopao mi se Sidnej i ljudi u njemu. čudan i lep grad. U njemu sam naleteo na još čudniju radnju. Radnju samo za levake, u kojoj se prodaje sve za levake. U izlogu je budilnik koji je umesto brojeva imao samo petice, i na njemu je pisalo: „Nikad ne pijem pre pet sati“. časovnik k’o stvoren za mene.
Priznaje kako je mnogo lepih sećanja poneo baš iz Sidneja, zato je i zadovoljan što se knjige „Dragi naši“, u izdavaštvu „Vesti“, dobro prodaje i što je lako pronašla put do srca naših ljudi u „belom svetu“.
– Knjiga „Dragi naši“ je izbor iz kolumni koje pišem za „Vesti“ i to je neka vrsta pisama našima u „belom svetu“. Drago mi je da se čita i u Australiji, još jedna joj je slična i zove se „Vodič kroz srpski mentalitet“ i štampana je na sve svetske jezike, te je vrlo korisna za naše zetove i snahe strance – kaže Momo Kapor.
čekao seriju na – monitoru
– Vlada Petrić i dopisnik „Politike“, Dušan Simić i ja bili smo u NJujorku. NJih dvojica su tvrdili da sam divljak-seljak, jer se ne služim kompjuterom. Trebalo je nešto da otkucam, objasnili su mi kako da uključim tu spravu i zaključanog me ostavili u hotelskoj sobi, ispred monitora, koji ja zovem ekran. Kad su se vratili i pitali šta radim, odgovorio sam: „Evo, čekam seriju na Drugom programu“ – seća se sagovornik „Vesti“ jedne od mnogobrojnih dogodovština.
Protekcija za živog pisca
– Bio sam u bolnici u Švajcarskoj i poneo sam nekoliko svojih knjiga na francuskom, koje sam uzeo od izdavača iz Lozane. Na poleđini korica je moja fotografija i biografija. Taj čuveni lekar, kod koga sam išao, takoreći me zaboravio. Kad me se, konačno setio i prozvao, umesto vizitkarte dao sam mu knjige, a on se prijatno zapanjio, k’o da je video mađioničara. Od tada je prema meni imao drugi tretman – priča Momo.
