Monolog jedne Ruže
Nije vam ovo nikakav monolog. To mi je moja poznanica, spisateljica, savetovala da kažem jer lepo zvuči. Ona zna jer je pisac. Obadve smo iz Vojvodine. Znate ta naša Vojvodina, nema je nigde. A to nisam znala dok sam tamo živela. Svi su ljudi bili skromni i tako decu vaspitavali. „Skromnost je vrlina,“ ponavljali su. Da i ne pominjemo Bibliju i biblijske pouke, nego samo ove naše, narodne, za svakidašnju upotrebu. A vidite u Americi, gde sam se nekako obrela, ovde se skromnost ne ceni. Kažu, ako sebe ne ceniš, ko će te ceniti? Od malena uče decu da umeju sebe „da prodaju.“ To znači da umete da ubedite svakoga da ste veoma vredni i pametni i da je on budala ako vam ne ponudi dobro plaćen posao. Ljudi koji umeju lepo da govore i pišu, naprave od toga biznis. Pišu za one koji ne umeju. Kad tražim službu, kažu mi da treba da imam vešto napisan neki rezime koji će me predstaviti u najboljem svetlu. Priznajem, ja to nemam i od mene se to nikada nije ni tražilo. A posao sam uvek lako nalazila jer sam vredna i umem svašta da radim.
Doduše, skoro sve naše žene su vredne i dobre domaćice: kuvaju, peru, peglaju, šiju, pletu, vezu, lepo pevaju i uspavljuju decu uspavankama, znaju i mnogo narodnih pesama, priča, bajki i basana, pa time zabavljaju decu i staro i mlado, već prema potrebi. Na primer bolesnike, stare i nemoćne. Umeju naše žene i zimnicu da stavljaju i kuću da okreče i baštovanlukom da se bave. Naše su žene i dobre majke i dobre sestre i dobre, da prostite, u krevetu. Dobre su i u službi, vredne i otresite. O školovanima da i ne govorimo.
Pa eto i sam čuveni Ajnštajn se oženio našom ženom, Milevom Marić iz okoline Novoga Sada. Bila je i naučnica i dobra žena i dvoje-troje dece mu izrodila. A nije se baš nikako poneo ni prema njoj ni prema deci. Šta mu vrede sve njegove škole kad nije nikakav čovek. Ona je bila skromna pa se sad i ne zna da mu je ona uradila bar pola njegovih radova. To svi kažu. Ja sam to čula od učenih ljudi. Priznajem, ja nisam dalje od srednje škole otišla, rano sam se udala, decu izrodila i tako, ali sam svu svoju decu na put izvela. Imam i lekara i profesorku, a ovaj najmlađi će biti inženjer ili tako nešto, sve živo po kući otvori, razgleda i vrati natrag kako je i našao. Ništa pokvario nije, a opravio bogami jeste. Nego, ta Mileva, ona nije galamila niti se „dobro prodavala,“ kako Amerikanci kažu. To u Americi i nije ništa ružno ni nepristojno nego se ceni. Nje se naša Mileva ni kupovala ni prodavala. Takve su naše žene. Takvi smo mi kao narod.
Nego, nije o tome reč. Ja sam se našla u ovoj velikoj zemlji i sad šta je tu je. Nisam to planirala i nisam se za to pripremila. A treba preživeti. Ja uvek kažem, ako te bace u vodu, plivaj. I to nemoj da plutaš kao, da prostite, izmet. Plivaj, da se zna da imaš pravac, od kuda si krenuo i kuda ideš, da bi stigao kud si naumio a ne kuda te talasi bacaju. Eto, baš gledam oko sebe. Ja sam obična žena, nisam obrazovana kao što je bila Mileva, ali ni ja se niti kupujem, niti prodajem. Tako smo vaspitani. Iz male smo zemlje, pa nije red da puno galamimo i u prsa se busamo. Samo glupaci tako rade, otac mi je uvek govorio a i učili smo u školi o grčkom filozofu koji je govorio da ništa ne zna, ne zato što ništa nije znao, naprotiv, nego što je puno znao, više od mnogih drugih. Doduše, i to nije baš dobar primer, jer je i on, kao i naša Mileva, loše prošao u životu. Milevu je Ajnštajn duhovno ubio, pa fizički i nije morao. To mu dodje kao neki savršeni zločin. A Sokrata su, zaista i ubili. I to oni na vlasti. Lepo su mu nešto smislili (a tirani, pa još ako su na vlasti, to dobro umeju), i tako su ga udesili da je sam popio otrov. Spolja je sve lepo izgledalo kao što to uvek biva, ali ne treba tu biti jako obrazovan pa da shvatiš. Ako ti život ne valja, smrt je najbolje rešenje.
Kažu, slabići se ubijaju. Ne znam. Da li ste sigurni da je samoubistvo slabost? A šta ako je hrabrost? Neki ljudi znaju zašto umiru i znaju kad život porestane da vredi. Naročito ako si u lošem društvu koje nisi sam izabrao. Na šta ti život liči? I mafijaši dovedu poštenog čoveka do ivice provalije ili visoke zgrade, pa ga onda ili gurnu ili navedu da sam skoči. Eto, i to vam je savršeni zločin. Ja sam prosta žena, toga sam i sama svesna, ne znam mnogo, ali ipak vidim da je i to neka vrsta savršenog zločina jer se nikada ne može dokazati. Ovde u Americi zakoni su pravedni i na veoma visokom humanom nivou. Nema da vas neko zatvori bez razloga i osudi dok se krivica ne dokaže. Dakle, ako niko nije video da čoveka guraju sa sprata u provaliju, ne mogu ga ni osuditi.
U moje vreme se verovalo da se poštenim i vrednim radom može sve postići i postati imućan i ugledan. U Americi sam naučila nešto još pametnije: Kažu Do not work hard, work smart. Nemoj da radiš teško, ne satiri se, nego radi pametno. Dakle, udesi da drugi rade za tebe. Zato veliki bogataši i udese te nekakve piramide gde zaradjuju i kad ne rade, drugi rade a oni zaradjuju. Tu samo izgleda da svako može da uspe, ali u praksi uopšte nije tačno. Pa šta mislite zar bi samo 1% Amerike bio bogat da je drugačije. Samo 1%. To nije mnogo, ali su zato trulo bogati i drže celu zemlju u rukama. Rade ljudi pametno. Ne možete im zaviditi. Ko vam je kriv što niste pametni. Kad sam ja išla u školu, davno, u našoj zemlji, u čitanki je bila slika Atlasa kako drži celu planetu zemlju u rukama. Onako lep, mišićav, zdrav muškarac, ali ipak se savio pod teretom. Nije šala. Možete misliti kako mu je, jadniku, bilo teško. Ne znam da li je tako i ovim bogatašima što drže celu zemlju u rukama.
Mnogo učim od kako sam došla ovde. Svašta vidim i svašta sam naučila. Ovde se besplatno daju časovi strancima da nauče engleski. Prosvećuju nas. To je lepo. Pre ćemo se osposobiti za rad. To se zove ESL, engleski kao drugi jezik. Znači, maternji je prvi, a engleski drugi. Meni to nije jasno. Znam, naravno, da je maternji prvi jer se prvi i nauči. Dugo se govorilo da je engleski prvi, tojest, najviše se govori u svetu. Lepo. Sad kažu španski nadire. I kineski. A ruski? Ne znam tačno. Nisam prebrojavala. Ali pouzdano znam, mnogi naši Srbi ovde u Americi govore nekoliko jezika, pa im engleski uopšte nije drugi nego treći, četvrti, peti, šesti…Kod nas se mnogo uče jezici. A i talentovani smo za jezike. Moralo se, mala zemlja, pa naš jezik niko ne uči i ne zarezuje. Lako je velikim zemljama. Sila Boga ne moli. Snaga je u ciframa. Njima nisu potrebni strani jezici. Amerika je ogromna a mnogi i ne putuju van nje. Pa baš i ako putuju, s engleskim se možeš snaći. Što reče moj komšija, samo vrljaj po jeziku kao da imaš vruć krompir i eto ti engleskoga jezika. Kod nas su se oduvek izučavali jezici, čak i mrtvi, jer je od njih sve i krenulo: grčki, latinski, slavonoserbski, crkveno-slovenski…naš narod ide u crkvu a tu se još uvek koriste mrtvi jezici. Ne znam zašto ih i zovu mrtvi jezici. Mnogo je tačnije kad se kaže da su jezici živi kao što je i jedna nacija uvek živa, svejedno koliko je mala.
Eh, malo ti je još žilavije nego veliko, tromo i glomazno. I dukat je mali ali puno vredi. Ovde niko ne zna ni šta dukat znači, a kod nas su snaše nizale velike niske dukata i pre no što su se udale i posle. Bio je to sasvim dobar običaj. Znalo se šta je zlato i da mu vrednost ne opada. Ovde se sve radi s novcem, pa se pitaš šta je iza njega, ima li zlata ili je praznina. Novac postoji samo na papiru, nigde nikakvog stvarnog novca da ide iz jedne ruke u drugu. samo papiri, bezvredni, što ih više ima sve manje vrede. „Novac je samo prljavi papir,“ uvek je govorila moja mama i prala ruke kad ga dodirne. Tako je i nas učila. Ovde čak i ne vidiš novac, nego čekove ili plastičnu kartu, pa ljudi nemaju osećanje da troše i za tili čas se zaduže. Zato se banke množe kao gamad, da prostite. Sve velike, skupe i temeljno gradjene zgrade. Sve će nas nadživeti. Bankama i ide u račun da trošite više nego što možete platiti, onda vam raste kamata a to njima ide u račun. Sećate se nekadašnjih zelenaša? Isti princip. Samo je reč modernizovana. Silno sam ja ovde naučila a još i ne govorim engleski. Da govorim engleski, gde bi mi bio kraj?
Nisam učila engleski kad mi je bilo vreme, kad sam bila mlada. Nisam stizala. Radila sam dosta na njivi pored sveg domaćeg posla. Svugde su me zvali da pomognem oko svadbi, sahrana, kad su se klale svinje, kad se selilo, krečilo, i naravno kod setve i drugih većih poslova na njivi. Svugde sam išla na mobu. Naročito sam volela da idem kod porodilja i pomognem oko novorođenčeta. Nisam nikad tražila da mi se plati. Bilo je to takvo zadovoljstvo, da je trebalo ja njima da platim. Uvek je lepše biti s ljudima nego sama. Davali su mi hranu i proizvode sa svog gazdinstva. A i odeću sam često dobijala od žena koje se ugoje posle porođaja. Znate kako se kaže, ni ptice ne seju i ne žanju nego se Gospod brine o njima. Tako i ja. Uvek se našlo, hvala Bogu.
Pa evo i ovde. Da znam jezik mogla bih imati dobru službu. Ovako, niko ne sme da me zaposli, nije zakonito, nemam dozvolu za rad. Radim na crno pa me manje i plaćaju. čuvam decu, negujem stare, čistim i perem po kućama i bolnicama. To su poslovi koje niko drugi neće da radi. Tu se jezik ne trazi. Glavno je da se vredno i dobro radi. Ipak me, dakle, zapošljavaju, iako nije zakonito. Samo ne plaćaju. To nije jednostavno shvatiti.
Ovde je nedozvoljeno misliti negativno, pa neću ništa da kritikujem. Najlepše mi je kad ništa ne mislim, kad spavam. Onda sanjam moju divnu, sunčanu Vojvodinu. .Ju, izvinite, mnogo sam se zapričala, a vama se verovatno žuri.
Mirjana N. Radovanov-Matarić
mira016@hotmail.com
