Autorizovan tekst intervjua koji je Nikola Janic, Predsednik srpskog saveza i koordinator USDE dao pocetkom meseca novinaru Politike Ekspres:
Koju će partiju srpska dijaspora Evrope da podrži na izborima?
Slušam Vuka Draškovića koji tvrdi da ima podršku dijaspore i pitam se koje dijaspore. Slično govore i neke druge stranke pa i meni samom, koji sam deo dijaspore, reč dijaspora počinje da zvuči neugodno. Mi, potpisnici deklaracije ujedinjene srpske dijaspore Evrope došli smo do zaključka da ne treba davati podršku malim partijama. Naravnoda mi nikome ne možemo da naredimo ili namećemo da glasa za ovu ili onu stranku, ali ćemo preporučiti ljudima iz dijaspore da ipak glasaju za Demokratsku stranku Srbije koja je u ovom momentu, po našem mišljenju, najbolja opcija. Kada bismo glasali srcem glasali bi za SRS, ali smo odlučili da glasamo mozgom. Vojislav Koštunica je moralan čovek i jedini političar koji nije vezan za neku korupcionašku aferu. On je na samom početku svog mandata 2000. godine obećao mnoge promene vezane za maticu i za dijasporu i mi smo ubeđeni da će on svoja obećanja i ispuniti, ukoliko njegova stranka dođe na vlast. Uostalom, ukoliko jedna partija dobije dobru većinu glasova građana ona onda time automatski ima veću i obavezu i odgovornost.
Vi iz dijaspore tražite da vam se omogući da glasate u ambasadama i konzulatima?
Feljton o traženju dijaspore postaje otužan. Dijaspora nema razloga da stalno traži ono što već ima, a to je pravo glasa. Priča o glasanju dijaspore u ambasadama i konzulatima je jedna velika prevara, jer u njima ne bi glaslo više od 5 odsto Srba u dijaspori. Nama u rasejanju treba omogućiti da glasamo pod sličnim uslovima kao što glasate i vi u matici. U saglasnosti sa našom vladom i vladama zemalja u Evropi bilo bi moguće da glasamo naprimer u prostorijama raznih škola, udruženja i drugih prikladnih lokala, ali u mestima gde živimo.
čuju se i neki zahtevi da bi na čelo države možda trebalo da dođe i čovek iz dijaspore ?
Nama je dosta bilo raznih Milana Panića i ne mislimo da Srbijom treba da upravljaju ljudi iz dijaspore. Smatramo, međutim, da bi pri vladi Srbije trebalo da postiji ministarstvo za dijasporu, kako bi se konačno shvatilo da to nije grupa ljudi koja samo daje, ili samo traži, već skoro trećina državljana naše matice, ali koja živi u rasejanju.
Koliko zapravo dijaspora pomaže maticu Srbiju?
Naša dijaspora u poređenju sa drugim narodima nije bogzna kako darežljiva. Novac koji se ovde u Srbiju sliva iz inostranstva najčešće je ono što se šalje majci, bratu, sestri. To jeste neki protok novac, ali je činjenica da dijaspora matici direktno ne šalje novac .Pomoć se sastoji u humanitarnom angažovanju, kupovanju proteza, autobusa, medicinskih aparata, stipendija, pa zato priče o nekim milionima dolara koje u Srbiju dolaze iz dijaspore apsolutno ne stoje. Kada bismo se ujedinili, mi u dijaspori mogli bismo mnogo više da uradimo. Primera radi kada bi svako udruženje, ne pojedinac, a ima ih oko 1 000, dalo po 100 evra mesečno bilo bi samo to 100 000 evra mesečne kontinuirane i direktne pomoći Srbiji.
Zbog čega je dijaspora razjedinjena?
Pre svega zato što postoji velika razlika između američke i evropske dijaspore. To su dva različita sveta. Izgleda da je na prvom mestu američke dijaspore uvek zemlja u kojoj žive, pa tek onda matica iz koje dolaze. Kod evropske dijaspore to je potpuno drugačije. O kolikoj se razjedinjenosti radi, što je tipično za srpski narod, govori i činjenica da postoji napismen elaborat srpsko/američke organizacije „Kongres srpskog ujedinjenja“ o tome kako da ruše skupove naše dijaspore. I šta onda više reći.
Može li tako razjedinjena dijaspora onda da lobira za srpsko pitanje u Evropi i svetu?
Dok bošnjačka i hrvtaska dijaspora lobirajući za sopstvene matice ubire ogromne rezultate u svetu, dotle naša dijaspora još uvek i dalje samo veća i planira na koji način bi trebalo zastupati srpsko pitanje. Razloge zbog čega je to tako treba pre svega tražiti u činjenici da ne postoji dobar dijalog između spske vlasti i dijaspore. Ne možemo mi na sopstvenu ruku da lobiramo za srpsko pitanje a da ne znamo kakav je zvaničan stav naše vlade. Naprimer u svetu se govori da je nad muslimanima u BIH načinjen genocid i da je na razne načine stradalo 7,01 odsto bošnjačkog stanovništva. Niko u svetu međutim ne zna, a izgleda ni u samoj Srbiji, da je u BIH tokom građšanskog rata stradalo gotovo isto toliko Srba, odnosno 7 odsto od ukupnog broja stanovnika. Mi u dijaspori ne raspoažemo ni zvaničnim podacima koliko je SRba proterano i ubijeno na Kosovu od dolaska KFOR-a. Te podatke, zarad valjanog lobiranja u svetu, moralo bi da nam dostavi naša vlada. Bez tačnih i takvih podataka se ne može iznositi globalna i korektna istina o dešavanjima na prostorima bivše Jugoslavije.
Da li vi to smatrate da naša vlast vodi pogrešnu politiku?
Predsednik SCG-a Svetozar Marović nedavno je boraveći u Sarajevu napravio katastrofalnu grešku izvinjavajući se. Trebalo je da kaže da je vreme da se svi jedni drugima izvinimo zbog onih zločina koji su počinjeni, a ne samo da se Srbi izvinjavaju. Ista je priča i sa Hagom koji je postao jednosmerna ulica, a jednosmernost nije saradnja. Treba suditi osumnjičenima za ratne zločine, ali svima podjednako. Nikako nekažnjeno ne može da prođe Albanac sa Kosova, identifikovan imenom i prezimenom, koji u rukama drži odsečenu glavu srpskog mladića. Taj čovek možda ne može da se optuži za ubistvo, ako nema dokaza, ali svakako bi mogao i morao da odgovara bar za skrnavljenje leša.
Zašto naši ljudi iz dijasporer tako malo učestvuju u privatizaciji domaćih preduzeća.?
Pre svega zato što se neki naši ljudi iz dijaspore predstavljaju bogatijima nego što jesu, a zapravo nemaju pare da uđu u neki posao koji im se nudi. Ima i onih kojima je prvenstveno njihov novac važan i koji ovu državu i dalje smatraju izuzetno nesigurnom. Takav je slučaj sa Majklom đorđevićem koji u medijima bombasto izjavljuje da je u SCG-u situacija za ulaganje katastrofalna. Po meni to je nagativan patriotizam. Neka procenu o tome da li situaciji u našoj matici nije dobra, nije povoljna, ili je katastrofalna za ulaganja, ostavi onima koji su spremni da u njoj ulažu svoj novac.
Postoje li i neki drugi razlozi?
Ljudi koji bi pošteno ulagali u ovu zemlju nisu potrebni i oni se izbegavaju na sve moguće načine jer od njih, oni koji prodaju razna preduzeća, ne mogu da traže neki dobar procenat. Mnogima ne odgovara ni ovakav način privatizacije pri kojoj se ne retko dešava da od milion evra za koliko je, primera radi, kupljena firma, čak 950 000 evra ide direktno vladi a u samu firmu se slije tek nekoliko hiljada evra.
