Višnja nije otišla od kuće, mada se njen otac kockao. Sve bi bilo u redu kada bi ga sreća služila. Ali, kada bi izgubio, on bi se napio, a onda bi vikao, bacao stvari, psovao, pretio, vređao nju, mlađu sestru i majku. Brata nije dirao. Desilo bi se da ošamari, sve tri. NJena mlađa sestra Lana se prva oslobodila okova porodičnog pakla. Bila je odličan đak i talentovana sportistkinja. Igrala je košarku. Ekipa njene sportske gimnazije osvojila je bronzanu medalju na srednjoškolskoj olimpijadi. Dobila je stipendiju i nastavila da igra i kasnije, na univerzitetu.
Već na prvoj godini studija zbližila se sa trenerom koji je od nje bio stariji 15 godina. Voleći ga sve više, sve manje je imala vremena za bilo kog drugog. Zbog ljubavi prema njoj, Haris Hadžibegović je zanemario kuću u kojoj je živela njegova žena Fatima sa dvoje odrasle dece. Nije se razvodio, to je bio prećutan dogovor.
Zvala ga je Hari i nije se činilo da joj smeta što je nikada nije upoznao ni sa kim od familije, čak ni sadecom. To je pomalo peklo, ali nikada nikom o tome nije govorila. Stidela se, bojala. U gradu čovek se začas izgubi, ali uprkos tome ništa ne može da sakrije, kao ni u malim mestima. Zato su Haris i Lana uvek spavali svako u svojoj sobi, a on prema njoj nije bio nimalo drugačiji nego prema ostalim igračicama. Kad negde odsednu, pa joj saigračice odu u šetnju, obično bi se izgovarala da je umorna. Otuda joj i nadimak Mrlja, koji joj je nadenula Mladena, opaka plavooka lepotica, bolja u odbrani nego u napadu. U životu, stalno je zadirkivala sve oko sebe, zaštićena ljubavlju trgovca nekretninama iz Beča koji ju je video na jednoj utakmici, prišao joj u pauzi, predstavio joj se, izveo je na kapućino, pa na martini, i još jedan, sve dok nisu, pijani i razuzdani, završili u hotelskoj sobi. Iako se put Dvajta Milera uvek račvao sa putevima devojaka sa kojima ga je krevet spojio, Mladena ga je opčinila svojom nežnom senzualnošću i potpunim predavanjem. Već tri godine su bili nerazdvojni. Zapravo, viđali su se kad god bi neko od njih dvoje mogao da doputuje kod onog drugog.
– Idi, bre, stalno mrljaviš, nikuda nećeš sa nama. Mnogo si kilava. Baš si Mrljavuša – kazala je, a onda se okrenula klupskim drugaricama, cerekajući se.
– Kakva Lana, to je ime za lepoticu, fatalnu devojku. A vidi ti sebe. Curo, imaš li ogledalo? Pola života provodiš u krevetu. Od sada si Mrljavuša, Mrlja. Šta kažeš?
Šta je mogla da kaže? Gađala je Mladenu jastucima, obarala na pod, štipala je, golicala, branila se od nadimka koji je na kraju srastao s njom toliko da se više nije štrecala ni kada bi joj, dok je na terenu, u žaru borbe, Haris doviknuo:
– Mrljo, nazad, brzo nazad, pazi na peticu, brzo pod koš!
Nekad je, kad se ušuška u njegovo naručje, zamišljala kako će da mu rodi bebu, jednog malog vragolanka koji će da ima Harisove krupne, tamne oči. Onda bi se trgla, jer je slutila da je to nemanje dece i valjanje po krevetskim čaršavima hotela i motela cena koju je pristala da plati za njegovu ljubav. A Harisova ljubav je bila sve što je ikada tražila od života.
Kad bi pomislila da bi mogla da se preziva Hadžibegović, utroba bi joj se svezala u mašnu, toliko su se različita osećanja lomila u njoj. Više nego išta drugo na svetu želela je da se uda za Harisa. Mrzela je to što mora da ga deli sa Fatimom, mada joj je jednom rekao, iako ga ništa nije pitala, da Fatima leže sama, jer se on izgovara da ne sme da je dira zbog srca.
– Ubićeš me, šta si navalila? Vidiš da mi srce otkazuje, hoćeš da me umoriš? Uvek si ti najvažnija – navodno je kazao supruzi.
Ništa nije bilo dalje od istine. Fatima je bila tiha, pokorna žena koja je u bračnu postelju odlazila iz osećanja dužnosti. Da se ona pitala, nikada je ne bi bacio na uštirkanu, belu postelju, popeo se na nju, užurban i znojav i istresao se do pred kraj, da opet ne zatrudni. Jer kad je rađala Ismetu, zamalo da ostane na ginekološkom stolu, toliko je to bio težak, iscrpljujuć i opasan porođaj. Ali, eno je, hvala Alahu, živa i zdrava, devojka kao vidra, pred udajom za Zafira, momka s kojim se bukvalno zna od kada je progledala, jer se njegova majka Farah porodila u isto vreme kad i Fatima, u istoj bolnici. Otada je bežala od trudnoće i zbog toga što u bolnici nije verovala da i muslimanima ne pripremaju svinjetinu, da je gulaš sa makaronima baš od govedine, pa je izgladovala tih nekoliko dana dok je nisu pustili kući. Prvo je rodila sina, Zaima, oči svoje, uzdanicu roda Hadžibegovića. Već četiri godine živeo je u Turskoj, u Istanbulu, oženio se, čeka prvo dete. Žena mu Fatima, kao i ona, „Alah je tako odredio“, sićušna, crnooka ženica, Turkinja, ali snažna, kao vidra okretna, vredna, čista i po Kuranu vaspitana. Posvećena deci, Harisa je primala kao nužan dodatak sreći koju bez njega ne bi imala.
Lana, začaurena u svoj mali ljubavni svet, ništa nije proveravala, nije mnogo ni razmišljala koliko je realno da čovek živi kraj žene godinama, a da je ne dodirne, makar samo jednom. Poverovala je Harisu, jer je želela da mu veruje. Bilo joj je udobno u toj laži. Nije mogla da podnese da tuđe ruke klize njenim tragovima po njegovoj koži. A onda, tu ljubav je morala da krije, zato što su joj muslimani ubili brata. Odnela ga Drina. Studirao je romanistiku. Otišao je sa drugom iz Banjaluke u posetu kolegi iz Zvornika kad je zaratilo. Pokupili ih preko noći, odveli, preklali na reci. Svu trojicu. Tuđe zbog pogane vere, a svog zato što je izdajica.
Ta tuga razarajuća, neizmerna, biće podstanar njene duše do kraja života. Ipak, Harisa nikada nije mogla da gleda kao muslimana, da ga vidi drugačije nego kao nežnog, osećajnog ljubavnika, svog jedinog muškarca, svog čoveka. Vremenom, postao je njena suština, neraskidivi trag svega što čini i što misli. Ali, nikome nikada nije smela ni da nagovesti da su ljubavnici. Bojala bi se da svetu dovikne koliko ga voli čak i da je bio slobodan. I tako je život vezao tkanicu izmešanih, snažnih osećaja u kojima je, po ko zna koji put, svojom lepotom, ljubav bila osnovna, noseća potka. Jednom je samo Višnji, kad više nije mogla da podnese njeno zadirkivanje što će umreti kao usedelica, besno uzvratila:
– Ti se pazi da, tako zlobna, ne ostaneš sama do kraja života. Ja imam nekog ko me nežno voli. I uvek će me voleti. Pažljiv je, divan ljubavnik.
– Oho, šta to znači? Mama se zaklinje u svoju malu devojčicu, a devojčica nam se, bogami, razuzdala. Postala je nevaljala.
– Nemoj da se šegačiš sa mnom, a još manje sa tim što osećam! Samo hoću da shvatiš da je tvoj život samotan i prazan. Ja imam nekog ko me nežno voli, ko me je naučio kako da pod njegovim rukama gorim širokim plamenom koji ne prži, ne guta vrelinom, nego miluje toplinom.
Posle te rečenice, Višnja je zavidela Lani. Nije joj bilo pravo što o čoveku koga voli njena rođena sestra ništa ne zna, ali tada je shvatila kako je malo znala o njoj. Uvek je mislila da je vrhunska sportistkinja, precizna, proračunata, čak hladna, nemilosrdna. Kao na košarkaškom terenu. Očigledno, ništa nije bilo dalje od istine.
– čekaj, to je baš lepo, ali kad ću da upoznam zeta? I kad će bebica?
– Samo ti sanjaj. Ne pada mi na pamet da ga ovde dovedem, pa da mi nešto pokvarite. Moj dragi je mene uzeo ovakvu kakva sam i ja njega, bez mnogo pitanja, bez provera i previše očekivanja. Zajedno smo i to nam je dovoljno. Šta bi naša veza imala od moje ili njegove porodice?
Kad je to rekla, Lani se steglo srce, jer je znala kako je dubok jaz među njima. Kako njegova porodica, žena i deca, nju, ljubavnicu da prihvate? I kako njena porodica, kojoj su muslimani preklali sina i brata da prihvati njega? Nije to bio jaz. Bio je to bezdan pun mračnih senki koje su im se kreveljile sa dna. Uprkos tome, izgradili su most jedno do drugog, na kojem se lagodno i zadovoljno šepurila ljubav. Nije htela da je baca u iskušenje. Nije smela ni da pokuša.
– A što se dece tiče, ne bismo mogli da ih vodimo sa sobom. Zašto onda da ih rađam? Da bi išla u obdanište, da ih negujete ti i mama? Meni je moj dragi sasvim dovoljan. Sem njegove ljubavi, ništa mi nije potrebno.
Višnja je razumela svoju mlađu sestru, mada nisu bile baš bliske. Stvarajući sportsku karijeru Lana je bila u internatima, van kuće, ili na turnejama, na putu, tako da među njima nije postojala ona mreža tajni između sestara. I ta očeva vika po kući, uvrede, umesto da ih zbliže, još su ih više udaljile, pošto se svakoj od njih činilo da je baš ona maltretirana, a da je ona druga pošteđena, da manje pati. Kad su izgubile brata, kao da su izgubile sponu koja ih je bliskošću povezivala.
Višnja je imala veliku ljubav u srednjoj školi. Zvao se Srđan. Kad zažmuri, videla mu je osmeh. Umeo je da je očara.
– Cvetiću moj – šaptao joj je između poljubaca.
Kada bi ga nešto naljutila, nije besneo po kući kao njen otac Ilija, nego bi joj mirno rekao:
– Sad si moja pahuljica. Volim te, ti to znaš, ali ne baš i kad si tako ledena.
NJemu je dala sve što je čuvala za čoveka koga će da voli do kraja života. Bili su jedno, obuzeti nežnošću. Zaklinjao joj se da nikad neće da ode. Otišao je. Istina, nije mogao da bira. Roditelji su mu se, tokom ratnih godina preselili, izbegli u Španiju. Nikada joj nije pisao. Samo bi, ponekad, čula neku vest. Nikada ne i da se oženio. Ni Višnja se nije udavala. Nijednom nije poželela da, sa bilo kojim od muškaraca sa kojim je provela noć, pije jutarnju kafu iz jutra u jutro. Jednom joj je njena Lana, posle povratka iz Španije rekla da je srela Srđana.
– Baš je zgodan. Oženio se. Uh, što mu je lepa žena!
Premrla od bola, uspela je da spreči sebe da bilo šta pita. Tu noć je proplakala. I mnoge druge. Nije znala šta to sa njom nije u redu, zašto ne može da zaboravi. Prošle nedelje je bio 8. mart. Žene su nosile cveće, muškarci pili, slavili. Ona je plakala u sobi. Nije baš naročito volela taj praznik, ali ni to što za nju niko nije ubrao nijedan stručak cveta. Usamljenost je teška rana. Fizički boli.
Opet nedelja, samotna i prazna. Ali, dan je bio lep, bez kiše. Rešila je da odšeta do parka. Sela je na klupu. Okolo su trčala deca. Lana se javila, možda svrati sledeće nedelje. Odjednom, neko je blago dodirnu po ramenu. Bio je to službenik iz opštine, Mihajlo. Uvek joj se ljubazno javljao, udovac, bez dece, prilično je pristojno izgledao, mada ga do ovoga jutra nikada pomno nije pogledala.
– Mogu li da sednem pored vas? – ljubazno je upitao. Glas mu je bio dubok, muževan. – Tražio sam vas prošle nedelje. Izgleda da niste bili u gradu.
– Nisam – slagala je, jer je bilo manje bolno nego da prizna da je i taj 8. mart proplakala kao i sve prethodne.
– Molim vas, uzmite ovo cveće. To je za vas. Nikom ga radije ne bih dao. Voleo bih da me razumete i da se ne naljutite, ako vas zamolim da izađemo, da se upoznamo, da ispunimo život jedno drugom.
– Što da ne? – rekla je i nasmešila mu se, ne verujući da to sebe čuje.
Život je krenuo dalje. Zajedno će otkriti kuda.
