Ko je nama ostao, ako je iz Srbije u poslednjih desetak godina otišlo gotovo pola miliona mladih i obrazovanih strucnjaka cije je školovanje naše društvo stajalo devet milijardi dolara. Posebno zabrinjava podatak da se trend odlaska ne smanjuje – naprotiv, u 2000. godini otišlo je devet puta više ljudi u odnosu na pocetak osamdesetih. Dve trecine studenata tehnickih fakulteta danas planira da posao traži u inostranstvu.
Poražavajuci podatak je i da je iz dva vodeca nacionalna instituta, „Mihajlo Pupin“ i „Vinca“, emigriralo hiljadu istraživaca, vecina u najboljem stvaralackom dobu.
Ima li Srbija danas dovoljno kvalitetnih strucnjaka? Statistika govori da je od 1,5 miliona zaposlenih njih 195 hiljada visokoobrazovano – a to je samo oko tri odsto od ukupnog broja stanovništva. Osim lekara, imamo suficit ekonomista, pravnika, trgovaca…
Srela se tri Srbina u cistilištu – jedan je živeo i umro u Americi, drugi u Nemackoj, a treci u rodnoj zemlji. Poslednji radni zadatak koji je trebalo da ih kvalifikuje za konacno odredište bio je da pokažu šta mogu da urade sami u sobi sa dve kamene kugle.
„Nebeska kontrola“ zatekla je prvog sa kuglama koje lebde (pošto je u Srbiji završio fiziku, otisnuo se preko okeana i od kelnera stigao do NASA-e). Drugi je, s diplomom mašinskog fakulteta, poceo na gradevinskim skelama u Nemackoj i uspeo da postane jedan od glavnih „Mercedesovih“ konstruktora. On je i na kamene kugle lako primenio principe dinamike.
A Srbin iz Srbije? Njega su zatekli ocajnog pored jedne kugle. „Jedna se izgubila, a druga se pokvarila“, objasnio je, skidajuci svaku odgovornost sa sebe.
Ko nam je ostao
Srbi su, vicem na sopstveni racun, i ovako opisali sebe. Vecini ce on verovatno zazvucati gorko, ali podaci o toliko sposobnih i pametnih ljudi koji su otišli u poslednjih desetak godina teraju na razmišljanje – ko je nama ostao. Procenjuje se, naime, da je u tom periodu otišlo oko pola miliona ljudi i da smo mnogo bogatijima poklonili „pamet“ u vrednosti vecoj od devet milijardi dolara. I to ako ne racunamo potencijalne rezultate koje su ti ljudi mogli da postignu u korist svoje zemlje.
Mnoge ce sigurno zaprepastiti cinjenica da je najviše ljudi otišlo u inostranstvo 2000. godine. Prema istraživanju koje je sprovela nevladina organizacija „Obrazovni forum“, samo u toj godini otišlo je devet puta više ljudi u odnosu na pocetak osamdesetih.
Zato se pitanje da li imamo dovoljno kvalitetnih ljudi neminovno namece u ovom prelomnom vremenu, kada je Srbiji potrebna sva snaga da prevlada nedace prethodnih godina.
Nesumnjivo, imamo mi još onih koji mogu uspešno da pariraju kolegama iz sveta. Dosta je stranih kompanija, ne verujuci u kvalitete ovdašnjih ljudi, dovelo svoje strucnjake, da bi ih vrlo brzo zamenili lokalnim.
Strucnjaci na ceni
Tako su i u preduzecu „Intrakom“, kada je pre pet godina pocelo da radi u Srbiji, informatiku i najkomplikovanije poslove iz oblasti telekomunikacija obavljali Grci. Ubrzo su se naši strucnjaci dokazali i zauzeli njihove pozicije. Koliko su osposobljeni najbolje ilustruje primer da se inostrane kompanije sada otimaju za njih.
Upravo u ovoj oblasti, veruje se, ne oskudevamo u dobrim kadrovima. Široj javnosti verovatno nije poznato da se Kipar, Grcka, Turska, kao zemlje u ekspanziji, „lome“ da dovuku školovane ljude iz Srbije. Naši inženjeri informatike i telekomunikacija, medutim, znaju da su na ceni, pa ce mnogi od njih pre izabrati Nemacku cija su vrata za njih neprekidno širom otvorena.
I tako ce biti sve dok u Srbiji ne budu imali makar približno slicne uslove za život i rad.
– Bilo da je vozac ili inženjer elektrotehnike, dobar kadar treba adekvatno platiti. Samo tako nece gledati da na bilo koji nacin dobije iseljenicku ili radnu vizu. Nasuprot pricama da im je „opšte neizvesnosti u Srbiji vec preko glave“, pristojna plata ipak može da ih „odgovori“ od odlaska – iskustvo je Tomislava Bojovica, direktora „Intrakoma“.
„Pristojna zarada“ sada sigurno nije 19.503 dinara, koliko je u proseku u martu (poslednji podaci Republickog zavoda za statistiku) isplacivano ljudima sa fakultetskom diplomom, magistarskom i doktorskom titulom. Srbija, ocigledno je, bolje ne može da ih plati, iako je od oko 1,5 miliona ukupno zaposlenih, nešto manje od 195 hiljada visokoobrazovanih kadrova. A to je, nažalost, svega oko tri odsto ukupnog broja stanovnika Republike.
Lojalni Srbiji
Pri tom, vecina tih naših najobrazovanijih, najumnijih i najsposobnijih (još lojalnih Srbiji) i dalje sanja svoj stan, dobro opremljenu laboratoriju i predvidljivu buducnost za decu. Kada bi na sve to mogli da racunaju, nesumnjivo je da bi se i mnogi naši strucnjaci iz inostranstva vratili („Um im je van zemlje, a srce u zavicaju“, rekao bi dr Milan Raspopovic, doskorašnji direktor cuvene Matematicke gimnazije u Beogradu).
Svakako se ne može ocekivati da se vrate svi, ali ni da se u potpunosti zaustave iseljavanja iz zemlje, ali bi, prema recima Aleksandra Bogojevica, izvršnog direktora „Obrazovnog foruma“ i naucnog saradnika Instituta za fiziku u Beogradu, vracanje broja emigranata „u normalu sa pocetka osamdesetih bio uspeh“.
Šta onda možemo da ucinimo, kako da popravimo situaciju i zadržimo strucnjaka kome strana firma nudi, na primer, platu od deset hiljada dolara? Šta država treba da uradi?
Ništa, kažu uspešni biznismeni. Neka država stvori zakonske okvire za poslovanje. Dobar poslodavac, pa još ako je iskustvo sticao u razvijenim zemljama, ume da ceni, a to znaci i da zadrži kvalitetnog radnika.
