Ovo se isplati napraviti, pomislio je Draško Radić, pedesetšestogodišnji Beograđanin, kada je na policama jednog hipermarketa ugledao kutije od stiropora zatransport robe po paprenoj ceni od 3.500 dinara. čim je stigao kući, prokrstario je Internetom, pronašao mašinu za sečenje i odmah je naručio. Koštala ga je 200 evra. U podrumskim prostorijama zgrade u kojoj živi osposobio je radionicu, registrovao firmu Eurokold i na kraju nabavio stiroporske ploče i – zasukao rukave. Posle tri meseca uvežbavanja zanata, biznis je počeo da cveta.
– Kutije koje sklapam za nepuna dva sata naručivali su i poslastičari i transportna preduzeća i medicinari i firme za ketering. U njima su otputovale i srpske maline iz Arilja do Bliskog istoka – ponosan je samouki majstor čiji je posao u povoju, jer radi tek tri-četiri meseca.
– Pre izvesnog vremena nisam mogao da dignem glavu. Za dan sam uspevao da sklopim tridesetak kutija, ali je sad period zatišja, nadam se kratkotrajnog – otkriva Radić.
Od posla kojim je maltene preko noći počeo da se bavi kaže da može da preživi, a u firmi je angažovao još dvoje ljudi.
– Uspeo sam da se snađem, uplaćujem i radni staž. Ni od koga nisam tražio pomoć, a na biro rada nikada nisam kročio. Samo sam uključio vijuge i imao hrabrosti da razvijem ideju. Jedino čega se pribojavam je da neće uvek biti mušterija. Prednost mog proizvoda je u kvalitetu, ali i ceni jer ovakve kutije u inostranstvu koštaju više od 50 evra, a kod mene oko 2.000 dinara – dodaje on.
Donedavno se bavio prodajom digitalne rendgen opremeza stomatologiju, ali posla nije bilo pa ga je muka naterala da mućne glavom. Za sada je jedini Beograđanin koji sklapa stiroporske kutije.
