Poslednjih nekoliko godina i u zemljama zapadne Evrope posao se teško nalazi, a i oni koji ga imaju ako su prešli 40. godinu života, strahuju koliko će ga još zadržati. Recesija i regresija nisu zaobišle ni Austriju. Prvi stradaju stranci, a pre svih Srbi i to oni stariji od 40 godina. Još ako su se tokom višegodišnjeg arbajtovanja izgubili zdravlje, gotovo preko noći ostaju bez posla. Ipak, naši zemljaci čak i u takvim situacijama ne odustaju, u maticu se ne vraćaju, krpe se i snalaze nekako. Jedan od načina da se lakše prevaziđe nemanje posla jeste taksiranje za Srbiju. O tome smo razgovarali sa privremenim i povremenim autoprevoznicima iz Austrije, koji svakog četvrtka u popodnevnim satima kreću iz Beča put Beograda, a vraćaju se nedeljom oko 14 sati.
– Posla nema ni u Austriji, sve se teže zarađuje, baš kao i u Srbiji, ali ipak više se zaradi u Beču – kaže 56-godišnji Vojislav Pavlović koga smo sreli u Požarevcu.
Vozi samo iz zavičaja
– Ja sam ptica-zalutalica među ovim mojim drugarima. Jedini živim u Požarevcu, a ne u Beču. Vozim iz Požarevca u Beč i čim sve putnike istovarim, odmah se vraćam u Srbiju. Retko kada vozim nekoga iz Beča. Tako živim više od dvadeset godina. Niko mi nije kriv, sam sam birao posao kojim ću se baviti. Nekada sam radio u Beču, ali čim sam dobio papire, vratio sam se u otadžbinu. U Srbiji sam svoj na svome i nisam se pokajao – veli Borko.
Vojislav je sa drugarima koji muče istu muku te poslednje nedelje u oktobru već oko 11 sati stajao preko puta autobuske stanice. Sipila je kiša, sivilo se nadvilo nad gradom, ali naši zemljaci, njih tridesetak, strpljivo su stajali ispred svojih vozila, čekajući putnike-povratnike za Beč. Voze kombije sa osam i više sedišta, ali i obične automobile. Cena karte u jednom smeru je 45 evra, ali ako je putnika malo, spuštaju na 30 evra
– Nekada je bilo bolje. Lakše se dolazilo do posla, više se zarađivalo, lakše se štedelo. Tokom višegodišnjeg austrijskog arbajta radio sam raznorazne poslove. Lake i teške, bolje i lošije plaćene, ali ne pamtim da je ikada bilo teže nego danas – žali se Vojislav.
– Većina nas je ostala bez posla, ali, ipak snašli smo se, radimo kao autoprevoznici. Tužno je što nas je sve više. Teško se zarađuje, svi se međusobom znamo, družimo se sticajem okolnosti već neko vreme i nadamo se boljim danima. Vozim običan, putnički auto i nije loše. Najbolje je pred naše praznike – dobacuje 60-godišnji Borko Ristić.
Retki prolaznici ih znatiželjno pogledaju, nastavljajući svojim putem. Neki samo klimnu glavom, pozdravljajući naše sagovornike, ali bez želje da zastanu. Oni očigledno sa ovom veselom družinom taksista iz Beča retko putuju.
LJubomora
– čudna smo mi sorta ljudi. Mnogi sa nama iz inata neće da putuju, cena autobuske karte i naše je približno ista, mada mi našu cenu spuštamo i do 30. evra, ali ni to naše ljude ne natera da putuju sa nama. Radije će da se muče i grče u autobusu i po 20 sati i više, samo da mi ne bismo zaradili više od njih. LJubomora nam izvire iz svake pore. Sramota! – komentariše Vojislav.
– Živim u Beču, taksiram, ali više bi rekao da živim na točkovima. Više je vozača nego putnika. Takvo je vreme. Kriza i oskudacija u svakom pogledu – kaže 47-godišnji Toplica Milosavljević, vozač kombija, koji priznaje da mu je taksiranje dodatna delatnost.
– Dolazim i kad ima putnika, a i kad ih nema. U Požarevcu mi žive stari roditelji. Oboleli su, pa moram svako malo da ih obilazim. To je razlog što svakog vikenda krećem u Srbiju. Nemam stalni posao u Beču, ali uvek nešto petljam. Zarađujem jer porodica ne sme da trpi.
U isti glas naši zemljaci, „privremeni“ taksisti iz Beča, vele da čuče na autobuskoj stanici do polaska redovnog autobusa na liniji Požarevac-Beč, a to je oko 14 sati.
– Ko je doš’o, doš’o, šta da čekamo više?!
