Bili jednom beogradski musketari bez mačeva. Preživeli su predratni kapitalizam, krvavi Drugi svetski rat i okupaciju, odoleli iskušenjima Informbiroa i samoupravnog socijalizma, nadživeli bolni jugoslovenski raspad, slobizam i dosizam. Upisaće kao recku i manjinsku vladu.
Grickali su penzije pre i posle 5. oktobra. I još prave senku.
Uglavnom su prevalili osamdesetu i predstavljaju poslednje autentične dinosauruse Beograda. Neki su bili partizani, neki četnici, posle su bili komunjare ili reakcionari, slobisti ili opozicionari, đikijevi ili Vojini, ali, sve vreme, tokom ludih decenija koje su brojali nehajno, nikada nisu uperili prst, a kamoli pištolje, jedan u drugog.
Rano za memoare
Ako neko od njih napiše memoare, Srbi će možda konačno saznati kako je moguće da prijateljstvo dečaka iz Ulice Gundulićev venac, sklopljeno 1934. godine, pobedi sve ideologije, revolucije, ratove, raskole, zablude i mitove. „Stari momci” su vojnici građanskog rata koji se nikada nije dogodio.
„Svi za jednog, jedan za sve”, kažu vatreno dok se kucaju kriglama piva, na jednoj od redovnih kafanskih skupština. Biraju mesta gde se služe škembići u saftu.
Sećaju se okupljanja ispred višespratnice na Gundulućevom vencu broj 21. Tamo su dolazili i dečaci iz Knez-Miletine, Budimske i drugih okolnih uličica. Igrali su klikere, krajcarice i klis. Tukli se sa susednim „bandama”, naročito s „ratnicima” iz radničkih stanova.
Sećaju se i političkog krštenja, događaja vezanih za čuveni Konkordat. Tada su, ne znajući zapravo o čemu je reč, po celi bogovetni dan udarali u zvona crkve Aleksandar Nevski, protestujući protiv nagodbe „zelene” Stojadinovićeve vlade sa Vatikanom. Ujutru, 27. marta 1941. godine, klicali su: „Bolje grob nego rob” – opet ne znajući šta rade. Jevreji sa Dorćola, trgovci u Dušanovoj ulici zasipali su ih bombonama i čokoladama.
Musketari su sazreli preko noći. Oštro su debatovali o tome s kim biti i kako se suprotstavljati Nemcima. Milanče čortan i Bata Grgac bili su za crvenu, dok su četničku zastavu zgrabili Jordanče, Sveta i Duja, koji nije ni sanjao da će doživeti muke u nacističkom logoru Mauthauzen. Besomučne prepirke dečaka koji su birali strane. Boba Brlja i Vlada Vampir, svega nekoliko meseci ili godinu dana mlađi, samo su trepkali i kupovali fore.
Među njima odavno nije Dule Tasić zvani Nosonja, sin Koste Tasića, jednog od šefova beogradske tajne policije. Dule Nosonja je uvodio buduće komuniste i četnike tajno u očev radni kabinet i pokazivao pištolje, džinovske baterije i lisice. Novembra 1944, kao dobrovoljac, poginuo je na Sremskom frontu. Bio je jedini musketar, žrtva rata.
Vladić Jordan Jordanče, unuk vlasnika fabrike šešira, uključio se u četnički odred u Srbiji. Oktobra 1944. nije hteo da se povuče na zapad, već se zbog ljubavi prema majci vratio kući. Prijavio se u partizane, borio na Sremskom frontu. Nekoliko godina kasnije neko ga je prijavio Ozni. Uhapšen je i kao četnik osuđen na više godina robije.
Naravno da ga njegovi crveni prijatelji nisu zaboravili.
– Iako na različitim stranama tokom rata, redovno smo se viđali. Naravno, koliko su to okolnosti dopuštale – kaže Jordan, uglađeni biznismen. Potražuje ogromnu nasleđenu imovinu, nekoliko nacionalizovanih kuća po Beogradu. Crveni među musketarima se nadaju da će ih pajtos-buržuj zaposliti pod stare dane. Možda će pokušati da ga sruše novim oktobrom?
– Neka ide sve do vraga. Važno je živeti – kaže oporo Jordan.
Jedan od najvećih beogradskih tapkaroša za vreme okupacije Nikola Tatić Tatke ili Muki i danas smatra da je tapkanje karata Švabama bila prva diverzantska akcija protiv okupatora u porobljenoj Evropi, s tim što je njegova revolucija uvažavala profit. Diplomirao je ekonomiju, postao direktor „Jugoelektra”. Monarhista i vanpartijac, koji je učestvovao u borbama na Sremskom frontu, kao mitraljezac na ruskom jurišnom bombarderu „šturmovnik”, rizikovao je mnogo godina kasnije život i karijeru, kada je otputovao u Bukurešt, da bi video odbeglog jugoslovenskog oficira koji je 1948. godine preplivao Dunav, u nadi da će nekako, makar i u mutnoj reci, pronaći Staljina.
Dinosaurus sa Karpata
Taj odbegli informbirovac je jedan od musketara, Milan Petrović, osamdesetjednogodišnji dopisnik „Politike” iz Bukurešta, među prijateljima poznat kao matorko sa Karpata.
Petrović je naročito vezan za đorđa Gorbunova sa kojim je sedeo u istoj klupi u osnovnoj školi „Kralj Petar Prvi” i u „realci”, a potom gulio krompir u istoj jedinici u ratu. Znaju se i druguju 77 godina. Gorbunov, zvani Bata Grgac u nekoliko navrata je pokušao da ode u partizane, ali se veza prekidala. Ipak je uspeo da se dokopa pištolja. Dobrovoljno je vojevao na Sremskom frontu. Kasnije je završio likovnu akademiju. Donkihotovski borac koji burno polemiše, naročito sa novinarima. Ne vidi zašto je priča o momcima s Dorćola naročito važna.
Makar to bio i odlazak na premijeru drame Raše Plaovića „Pod mostom” ili Verdijevu operu „Moć sudbine” na koje ih je, kroz kulise, ubacivao čika Toša, šef krojača u Narodnom pozorištu, otac Ljube i Ace Daskalovića, našeg velikog karikaturiste. Koliko su od toga razumeli 1937. ili 1938. godine – to je već druga stvar.
– Valjda se nešto zalepilo u našim ćupama – kaže Spira Stojčević Spirke, oficir JNA, koji je posle školovanja u Rusiji misteriozno penzionisan, a potom izbačen iz vojske. Postao je tihi bankarski činovnik, po svemu sudeći, umoran da bi rastumačio neprekidne političke bitke unutar iscrpljene zemlje i sopstvenu mikroulogu u njoj.
Stari momci mogu pričati o bilo čemu, mogu se po ko zna koji put opako zakačiti oko monarhije i marksizma, demokratije ili totalitarizma, pitajući koja je strana bila prava, a koja bolja, ali, uvek su se vraćali na trenutke provedene u toploj šusterskoj radnji brbljivca čika-Nikole, koji je gajio čudnu sortu kanarinaca koji nisu pevali. U radnji koja kao da još postoji i kao da nikada zapravo nije srušena musketari su se okupljali zimi, omađijani šećerlemama, bubnjarom koja se nikada nije gasila, čudnim nemim pticama i besramnim pričama o lakim ženama koje su klincima davale popuste u doba verskih praznika.
Starac je znao sve njihove tajne, a stari momci tek sada shvataju da su te slatke tajne odrastanja jedino vredno čega se treba sećati. Kod brbljivog Nikole prolazili su tečajeve muškosti.
