Pozdravne reči na samom početku skupa uputio je potpredsednik Saveza Srba u Rumuniji i predsednik MO SSR u Aradu Darko Voštinar, ne krijući zadovoljstvo što ima čast da otvori 18. izdanje simpozijuma Arad kroz vreme. „Nas je malo, ali naših tragova ima svuda“, kazao je Voštinar, pri spomenu kako je Arad kroz vreme doživeo korenitu izmenu etničke strukture. Inače, pomoriška granica nekada je imala čisti srpski karakter, početkom 18. veka, pa je seoba Srba u Rusiju to promenila. Nekada većinsko srpsko stanovništvo, sada jedva da ima nekoliko stotina Srba u Aradu.
Reč je prepuštena predsedniku Saveza Srba u Rumuniji Ognjanu Krstiću, koji je naglasio da „nije dovoljno da živimo od istorije i u istoriji“, nego je potrebno aktivno raditi na očuvanju i negovanju kontinuiteta slavne prošlosti i tradicije, pre svega, putem kulture sećanja i prenošenja u pisanoj formi, što je upravo i svrsishodnost okupljanja na simpozijumu, prema rečima predsednika Krstića. Prisutnima se obratio i poslanik Saveza Srba u Rumunskom parlamentu Slavoljub Adnađ, izrazivši radost zbog zajedničkog okupljanja i poručivši da „treba da ostanemo zajedno i ne smemo da se rasturimo“. U ime Županijskog saveta uspeh je svim učesnicima simpozijuma poželela sekretar Silvana Lupu.
Posle svečanog otvaranja, reč je preuzeo koordinator simpozijuma, monograf i istoričar Stevan Bugarski, zamolivši da se pre zvaničnog početka skupa otpeva Oče naš. Govornica je potom predata prvom izlagaču protonamesniku Ivanu Popovu, koji je izlagao na temu „Srpska pevačka društva u Aradu“. Popov je istakao da je zenitni period srpskih horskih aktivnosti u Aradu bio dostignut nešto pre 1940-te, a skroman preokret pokušan je posle 1990-te, ali prema njegovim rečima, nisu uspele istrajati zbog sveukupnog urušavanja socio-kulturnog života Srba u Rumuniji. Inače, u prvom delu simpozijuma izlagači su predstavljali svoje referate u domenu crkvene muzike.
O gostovanju raznih pevačkih društava kod Srba u Aradu govorio je Božidar Panić, koji je u svom izlaganju istakao da je „najpoznatiji među horovima svetskog glasa koji su gostovali u Aradu ruski hor Slavjanski“. Hor je gostovao početkom februara 1890. godine u Aradu, održavajući koncerte ruske narodne pesme tri večeri zaredom u pozorištu.
Dejan Popov, potpredsednik SSR, ovde u ulozi istoričara, se osvrnuo na temu seoskih pevačkih društava u Pomorišju, rekavši da su većina seoskih horova osnovana između dva svetska rata, po uzoru na gradske. Životni ciklus ovih horova je bio oko 25 godina, sa tim da je muzikalnost naroda tog vremena bila izuzetna, a jedna od bitnih karakteristika horova je bila masovnost, što nedostaje današnjoj zajednici.
Deska, u županiji Čongrad u Mađarskoj, na banatskoj tromeđi, relevantna je po prisustvu srpske zajednice, a otac Svetomir Miličić fokusirao se na važnost pevačkih društava i pojaca u Deski, koji imaju nepresušivi značaj i duboki trag u životu Srba u Deski.
O osobenosti obrazovanja pojaca u Pomorišju temeljno je izlagao drugi put Dejan Popov, kazavši da je zdravo pojanje pred iščeznućem i da ono danas zadovoljava samo osnovne potrebe bogosluženja, jer vlada opšta bezvoljnost i nezainteresovanost za pojanjem. Nekada je konkurencija bila nezapamćena, jer je pojačka delatnost donosila društvene privilegije, stoga, selekcija se vršila rigoroznim kriterijumima. Pojački staž je dosezao 60 godina i društva su karakterisala izrazita masovnost.
Stevan Bugarski je zaokružio prvi deo simpozijuma o crkvenoj muzici izlaganjem na temu „Prvo zapisivanje srpskog crkvenog pojanja na gramofonskim pločama“. On je naveo da je prvo beleženje srpske crkvene muzike bilo 1934. godine. U tom poduhvatu, na pločama, njih čak 38, snimljeno je veliko i malo pojanje, koje kada se čuje, prema rečima Stevana Bugarskog, nema mu se šta zameriti, osim dati mu opis lepog nakon uživanja u slušanju milozvučnog pojanja.
Usledio je zatim muzički trenutak koje je donelo pevačko društvo iz Arad-Gaja. Zatim, puštena je brana na Pomorišju i otišlo se dalje u izlaganjima, u domenu svetovne muzike.
Jovan Šandić se obratio govoreći o pevačkim društvima i tamburaškim sastavima u Arad-Gaju. On je kazao da se u Arad-Gaju oduvek živelo u dobrom prijateljstvu, sve do 1945. godine, kada se pod komunističkim režimom ukida sala za pevanje, a već 1965. godine i škola. Sav entuzijazam je potom prebačen na crkveno pevanje.
Borivoj Rus je pričao o muzičkim formacijama Srba u delu Pomorišja koji je pripao Mađarskoj, rekavši da Srbe u ovom delu Pomorišja spasava osim vere, jezika i kulture, i pesma, muzika i igra. To je ono što treba sačuvati i predati, naglasio je Rus. Dotakavši se muzičkih formacija, Rus je rekao da su njihovi koreni duboki, sežu pre Prvog svetskog rata. Muzički duh je duboko otisnut u Pomorišju, zaključio je Rus.
O muzičkim događanjima kod Srba u Fenlaku govorio je Živa Žurić, kazavši da je malo sela u rumunskom Banatu koja se mogu pohvaliti svojim horom kao Fenlak. Prvo pevačko društvo je osnovano 1912. godine, koje je pevalo narodne i crkvene pesme. Danas, postoji crkveni hor mladog naraštaja, naučenog od Đure Mikloša, koji ima preko 80 godina. Za Žurića, to znači da se Fenlačani ne predaju olako.
Miodrag Obradov se osvrnuo na školovanu muzičarku Bojanu Ostojić iz Nadlaka, za koju je naveo da je počela profesionalnu karijeru kao profesor klavira u Aradu, u razdoblju od 1961. do 1963. godine, nakon čega se preselila na katedru za klavir na Temišvarskom univerzitetu. Usledila je potom emigracija za Švedsku, gde je Bojana Ostojić nastavila da obavlja didaktičke pozicije. Bojanina karijera je bila istaknuta i bogata, ne svodeći se samo na pedagoške detalje, već i pisanjem muzike za kamerni orkestar i solističkim sviranjem.
Njena karijera krunisana je brojnim nagradama i obuhvatanjem njenog imena u brojnim monografijama i leksikonima.
Slavoljub Adnađ je iscrpno predstavio muzičke aktivnosti u Velikom Semiklušu. Muzički život u Velikom Semiklušu, prema njegovom kazivanju, bio je i ostao bogat. Aktivnost muzičkih orkestara je gotovo jedan vek neprestana, izuzev u periodu tokom Drugog svetskog rata i deportacije u Baragan. Posebno je Adnađ istakao trenutke kroz istoriju kada su se muzički stručnjaci uključivali u rad orkestara, davajući im nov podstrek i polet, napomenuvši Nenada Đorđevića, koji je to učinio 1932. godine, Zvonimira Zvonka Obradova, uključenog od 1935. do 1956. godine, Đuricu Pajtića, koji se priključio 1958. godine, Stanislava Pejina, koji se pridružio 1964. godine, Tomislava Đurića, od 1969. godine, Đorđa Mandrana, uključenog 1976. godine, Teodora Batu Rajčića, koji se posvetio orkestru 2003. godine i Lazu Kneževića, Lazara Pomorišca i Marka Bugarina, koji od 2009. godine, u okviru čuvenog TO „Batini bećari“, čuvaju i neguju sa velikim međunarodnim uspehom plemeniti zvuk tamburice.
U nastavku skupa predstavljena su štampana izdanja. Čast da predstavi knjigu o Semiklušaninu Beli Bartoku imao je Petar Lastić, direktor Srpskog instituta u Budimpešti, koja predstavlja sintezu odabranih radova sa naučnog skupa posvećenom ovom korifeju ekspresionizma, u izdanju Srpskog kulturnog instituta u Budimpešti. Goran Mrakić, direktor izdavaštva Saveza Srba u Rumuniji, predstavio je godišnji zbornik „Arad kroz vreme“, sa prošlogodišnjim radovima. Počasni predsednik Saveza Srba u Rumuniji profesor Slavomir Gvozdenović, nadovezavši se na ovo izdanje, poručio je da njime „istrajavamo u lepom i plemenitom i nadasve korisnom“, posebno podvukavši istrajno pregalaštvo Saveza Srba na očuvanju sabornosti, pamćenja i tradicije.
Za kraj veličanstvenog skupa muzički trenutak je upriličilo pevačko društvo iz Velikog Semikluša, podsetivši prisutne da je za pevanje nedovoljno samo glas, duša i srce, nego treba osetiti celinu, svega onoga uz šta je pesma nastajala, da bi se moglo lepo pevati i pojati.
