Svaki događaj u srpskoj zajednici prilika je da se sretnu zanimljivi, kreativni ljudi i čuje njihova interesantna priča. Ovih dana prisetili smo se 8. Srpskog festivala u Tambalong parku, na kojem se u moru muzičkih tačaka neobičnim nastupom izdvojio Aleksa Vulović, mladi umetnik koji je šarenolik muzički opus nenametljivo predstavio na velikoj festivalskoj bini. Naime, Aleksin repertoar je obuhvatio bukvalno sve, „od Nirvane do Silvane“. Neverovatna lakoća prelaska sa izvornog narodnog melosa do obrada balada legendarnih Džonija Štulića i Bore Đorđevića, i to samo uz Aleksinu prateću akustičnu gitaru – bio je to pravi melem za uši i dušu.
U određenim trenucima, ovaj „one man band“ improvizacijama na sceni podsetio je na glumca Dragana Jovanovića i njegove muzičke avanture. U svakom slučaju, Aleksa je pravo muzičko osveženje, ali i dalje relativno nepoznat našoj zajednici jer do sada nije nastupao po srpskim klubovima i drugim mestima gde se naši ljudi okupljaju. Festival u Sidneju je izuzetak jer je ovaj svestrani umetnik, koji u slobodno vreme snima dokumentarce, nastupao u Tambalong parku već četiri puta – 2016, 2017, 2018 i u februaru 2020. godine.
Aleksa od četvrte godine živi u Australiji. Otac mu je rođeni Beograđanin, a majka iz Kistanja, mesta u šibensko-kninskom zaleđu. Pored bavljenja muzikom, Aleksa snima i dokumentarne filmove, a medijsku pažnju u Australiji je privukao delom „Haircut“, kad je 2017. godine sa kolegom Aleksom Apolonovom otputovao u Severnu Koreju i filskom kamerom zabeležio tamošnje šišanje po vanrežimskim regulativima – naručivši hipsterku frizuru u ovoj po mnogima zabranjenoj i enigmatičnoj zemlji. Ovim filmom je pokazao da je ono što nam mediji predstavljaju često – daleko od istine. Inače, dvojica Aleksa, Vulović i Apolonov, ostvarenjem „Nero my father“ pobedili su na prestižnom Tropfestu 2019. – australijskom, bolje rečeno najvećem svetskom festivalu kratkometražnog filma.
Zbog svega navedenog kontaktirali smo ovog talentovanog mladića. Najpre, otkud interes za učešće na Festivalu i očiglednu ljubav ka korenima njegovih predaka?
– Otkad su ljudi iz organizacije Festivala pre pet godina tražili muzičare i pozitivno odgovorili na moju prijavu, na ovom sjajnom skupu stalno sviram. Doduše, prošle godine se nisam pojavio jer je trebalo prvi put da nastupim sa bendom, ali se basista povredio nedelju dana uoči Festivala. Mnogo mi znači svaka prilika da sviram našu muziku, pogotovo na ovakvim mestima gde ima i dosta Australijanca, jer želim da što više ljudi oseti lepotu srpske muzike.
Od četvrte godine je u Australiji, pa nas zanima kako to da gaji ljubav prema našoj muzici, najviše prema ex-YU roku?
– Tokom detinjstva roditelji su često kod kuće puštali domaću muziku, pa me je ona pratila celog života iako nisam živeo u Srbiji. Polazak u srednju školu poklopio se s pojavom Youtube, koji je na mene izvršio ogroman uticaj. Odjednom sam dobio neiscrpnu bazu domaće muzike i direktan uvid u to šta mladi u Srbiji u tom trenutku slušaju. Što se tiče sviranja, ne dolazim iz porodice sa muzičkim korenima. Sve sam počeo samonicijativno, a i pomenuti Youtube mi je pružio mogućnost da se uključim u ogromnu zajednicu domaćih muzičara amatera, pa sam mogao da skidam njihove obrade i naučim razne nove pesme.
Aleksa napominje da ga interesuju različiti muzički žanrovi i da uživa kad primeti dobru tehniku.
– Na našoj sceni ima dosta talentovanih i izuzetnih muzičara. A ono što me najviše privlači muzici, domaćoj muzici pogotovo, jeste moje obrazovanje u društvenim naukama koje sam stekao na Sidnejskom univerzitetu. Za mene je najinteresantnije u muzici, uostalom kao i u svemu drugome, istorijski i društveni kontekst. Najviše me zanima kako umetnik reaguje na specifične okolnosti i kako se to prenosi u njegovo muzičko stvaralaštvo. U bivšoj Jugoslaviji je postojao ogroman broj muzičara koji su bili uzor mladima. Kad slušam njihove pesme, tome jednim delom prilazim kao nekoj vrsti istraživanja, a drugim kao osećanje duha tih izuzetnih vremena. To ima veze i sa mojim identitetom jer sam satkan od tih istorijkih i društvenih struja zbog kojih sam i završio u Australiji.
Recimo i ovo: Aleksa je studirao na „International and Global“ studijama, sa mentorom radi kao istraživački asistent na Sidnejskom Univerzitetu, snimao je dokumentarce i za „Russia Today“, a tokom leta bi trebalo da se pojavi i film koji je snimao u Kini i Americi. Nema sumnje, za Aleksu će se tek čuti!
Strast i komika
Koliko dugo svirate i imate li nameru da se muzikom bavite i u budućnosti?
– Sviram bubnjeve poslednjih 17 godina, gitaru 14 godina, a usput sam naučio i harmoniku i klarinet. Kabare performans je idealan opis za to što želim da radim u muzici. Od malena sam naklonjen komici, a od 2016. počeo sam da snimam komične dokumentarce. Sviđa mi se ideja da se bavim muzikom, ali nažalost to nije redovan ni siguran posao. Ali, muziku obožavam i volim da nastupam, pa želim da nastavim da sviram gde god mogu.
Brojni uzori
Imate li uzore?
– Moj muzički ukus je raznovrstan, pa imam veliki broj uzora, trudim se da od svakog ponešto naučim. Problem je u tome što sam naučio da sviram bez učitelja, pa je moja muzika (ne)uspešna mešavina raznih talentovanih ljudi. Na primer, volim Marka Nopflera, Felu Kuti, Buena Vista Social Club, S vremena na vreme, Roberta Džonsona, Šabana Bajramovića, Džejmsa Brauna, Cecu, Koltrejna…
Česti nastupi
Da li planirate da se nekim novim nastupima još više približite srpskoj zajednici?
– To mi je velika želja. Trudio sam se u poslednjih nekoliko godina, neko vreme nastupao u starogradskom duetu sa jednim članom „Pere i Pere“ koji mi je posle mog nastupa na Srpskom festivali predložio da sviramo zajedno. Nažalost, nismo imali dovoljno vremena za vežbanje zbog mojih čestih putovanja i obaveza zbog snimanja dokumentarca. Od prošle godine sviram u grupi sa harmonikašem, bubnjarom i basistom, ali nismo često u istoj zemlji, pa imamo teškoće da se okupimo za probe. Inače, često sviram na slavama i rođendanima našeg društva. Odatle dolazi najveći deo mog iskustva u nastupima. Pored toga, sviram gitaru i pevam u jednom salsa duetu i sviram bubnjeve u jednom pop-rok bendu – kaže nam ovaj talentovani muzičar.
Чланак Muzika najdraža avantura се појављује прво на Vesti online.
