Da najlepše sviraju sestra sa sestrom i brat sa bratom u Parizu potvrđuju pijanistkinja Anja (21) i violinistkinja Iva (20) Radinović, kao i pijanisti Jenisej (18) i Nikita (15) Ramić. U „gradu svetlosti“ ove mlade muzičare srpska publika prvi put je čula u rezidenciji ambasadora Dušana Batakovića, za vreme svečanog otvaranja Dana srpske kulture. I, svi su bili maestralni.
– Nas dve smo Novosađanke, u Parizu živimo i studiramo četiri godine. Treba proći u Parizu da bi se stvarno uspelo. Ovde je konkurencija ogromna i svako vodi borbu da bude najbolji – objašnjavaju ljupke sestre Radinović.
Po pariskom stažu braća Ramić su iskusniji.
– Vranje nam je rodni grad, a osam godina smo žitelji francuske prestonice. Tata je tako odlučio. Naš otac Joško je harmonikaš, doktorirao je (klasičnu) harmoniku u Moskvi i zaista je majstor. A stalno nas pitaju zašto se mi nismo opredelili za harmoniku? Pa, klavir je lepši – objašnjavaju mladi Ramići.
Pariz jeste čaroban, ali…
– Ma, nama je lepše kod kuće. Kako da to objasnimo? Tamo stvarno uživamo, a Pariz je za karijeru – kažu braća, koja vežbaju svakog dana, ponekad i po 12 sati. – A da se ne guramo, imamo dva klavira. Ide nam dobro. Želimo da budemo koncert majstori i nastupamo pred punim salama.
A šta na to kaže tata?
– I on bi hteo da budemo najbolji. Sad smo malo odrasli, pa nas manje gnjavi – kroz šalu primećuju Ramići.
Sestre Radinović prate priču mladih kolega.
– Pa, jeste, teško je raditi. Predan i savestan rad je uvek naporan, ali vredi zbog zadovoljstva koje se oseti izlaskom na scenu! Nas dve često sviramo zajedno. Sigurno je da se sestre, tako udružene, bolje razumeju, a iskreno, van scene to ide malo teže. Naravno, družimo se, živimo zajedno, muzika nas veže, ali nismo bliznjakinje.
Radinovićke i Ramići su drugari.
– Posebna je vrsta druženja između muzičara. Na istom smo konzervatoriju, a kako smo Srbi, veže nas zemlja porekla, jezik i neki specifični tanani osećaj koji se ne nalazi kod drugih naroda. Istina, nema nas u Parizu puno, ali se zato dobro držimo.
Po završetku nastupa ovih izvanrednih muzičara, istovremeno sa povicima: „Bravo“, čuli su se i ponosni komentari: „Kakvu mi decu imamo! Suvo zlato!“
A ta naša deca, sa osmehom produžiše na vežbanje, ali se i pohvališe: „Leto je. Idemo u rodni kraj. Svaka čast Parizu, ali je kod nas sve lepše!“
Pravi majstori
Bez obriza na to što su tako mladi, ovi muzičari su već pravi majstori. Prilikom jednog nastupa, Nikita je brzinom formule 1 svirao Prokofijeva, sestre Radunović su se opredelile za Griga i kao da su mu u dušu ušle, a Jenisej se sa Šopenom poigravao i opčinio publiku. Sve četvoro krasi neki lagani fluid, specifičnost u kreiranja ugođaja uz „đavolju tehniku“ i nijansiranje emocija, zbog čega su pobrali ovacije.
