Koliko ljudi u Srbiji nema stalan posao misterija je kako za statističare i ekonomiste tako i za predstavnike vlasti. Stvarna nezaposlenost je enigma i za ministra finansija Mlađana Dinkića i za dr Petar đukića sa Instituta ekonomskih nauka (IEN) u Beogradu. Zvanično se barata sa dva podatka: 840.000 nezaposlenih koji „aktivno traže posao“ i 936.000 koji su na spiskovima biroa rada. O broju koji rade na crno postoje samo nagađanja.
U 2005, u svakom slučaju, biće manje nepoznanica ove vrste, bar prema najavi ministra Dinkića da će Vlada svojim merama urediti evidenciju nezaposlenih. Na spiskovima Nacionalne službe za zapošljavanje ostaće samo oni koji zaista traže posao, ali ne i „domaćice koje su tamo zbog zdravstvene knjižice“. Prema njegovim rečima preko biroa neće moći da teče „socijalno“ i „zdravstveno“ .
Dinkić optimista
U sledećoj godini stopa nezaposlenosti u Srbiji biće manja bar za jedan odsto, najavljuje ministar finansija Mlađan Dinkić. Stopa dažbina na novozaposlene smanjiće se na 52 odsto neto plate, a uvešće se olakšice i za zapošljavanje starije radne snage, što bi trebalo da vlasnicima firmi olakša odluku da nekome daju posao.
U poslednjih pet godina srpske tranzicije, prema podacima IEN broj zaposlenih je smanjen za tri odsto, ali je zato broj nezaposlenih tačno deset puta veći. Ono što zabrinjava, smatra dr đukić, zapravo je to što je prošla tek prva faza tranzicije. Prave reforme slede u 2005. kada će se državne kompanije svesti na osnovne delatnosti. To znači da se Naftna industrija Srbije bavi proizvodnjom i prodajom goriva, Elektroprivreda strujom, a železnica vozovima, a ne svime i svačim – od turizma do izdavanja knjiga!
U tom svođenju, pojaviće se „višak“ radnika, koji se u svakom od javnih giganata procenjuje bar na trećinu. Taj višak trebalo bi, teorijski, da zaposli privatni sektor. Kako će se to obistiniti nije jasno ni stručnjacima jer, kako kaže dr Dejan Miljković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Vlada nam stalno servira „prognoze i politike“ a ne da nijedan mehanizam kojim će se to postići. Da je „misija nemoguća“, ako se prepusti slučaju, Miljković potkrepljuje sa jednostavnom računicom.
– Da privatnik radnika iz državnog sektora zaposli i plati samo 200 evra, to je bruto izdatak 400 evra po radniku, a za pedeset zaposlenih firmi trošak od 240.000 evra godišnje samo na plate. Šta će ta firma da proizvede i plasira u Srbiji da bi to pokrila – kaže Miljković.
