Veseliste se i nasladiste se; uhraniste srca svoja kao na dan zaklanja
Poslanica Jakovljeva 5,5
Ovih dana navršilo se deset godina kako je formirana prva vlada nakon znanih događaja od i posle 5. oktobra 2000. Prva demokratska, kažu. Srbija je uvek na nekom novom početku, kao da pre njih nisu bili oni, za koje je takođe glasao neki demos, tojest narod. No, ako nipočemu drugom, ta vlada će biti upamćena u istoriji kao prva skupina na vlasti koja je sebe nazivala opozicijom (DOS).
Ali, ovaj osvrt suštinski ne govori o njima, niti o svim njihovim obećanjima olako datim čak i ako su verovali u njih – o tome kako će Srbija već 2004. imati potrebu da uvozi radnu snagu usled privrednog zamaha, o pristupanju Evropskoj uniji 2007, 2012, 14, 15, 20… niti o milijardama bespovratne pomoći koje će nam dati naši prijatelji što su nas koliko juče bombardovali za naše dobro. On govori o iluzijama svake generacije, kao da je ona zaista prva, kao da pre nje nije nikoga bilo ko bi nas nečemu naučiti mogao, naročito tome da ne plaćamo preskupu cenu iskustvu koju su oni već platili.
Svaka marka koja je potrošena, mora najpre biti zarađena – rekao je jedan pametni Nemac. Zbog toga se u Nemačkoj danas ne drhti toliko pred čuvenom Svetskom ekonomskom krizom koja je došla tako neočekivano u one krajeve gde se tradicionalno više peva i igra nego radi, a radi baš kad se mora. U bivšoj zajedničkoj domovini, onoj najvećoj koja se sada zove region, pouka pametnog Nemca ni onda, kao ni danas u svim regionalnim velesilama, od goleme Slovenije pa do moćne Makedonije, nije na ceni. Decenijama unazad, ovde je ime igre glasilo – što gore to bolje. Od filmova tzv. “crnog talasa“, temeljenim na patologiji koju bi bilo moguće pronaći i na švedskom dvoru, a kamoli ne na brdovitom Balkanu, pa do ovog poslednjeg sunovrata svake vrste kojem prisustvujemo. Ustav iz 1974. godine služio je kao pravni okvir za rasparčavanje zemlje, koji se lakše progutao uz enormno zaduživanje sedamdesetih i na toj osnovi povećanom životnom standardu. Osamdesete su počele stabilizacijom, a završile godinama raspleta, u etničkom ratu okončanom kroz stranu intervenciju koja je uvela NATO družinu od Vardara pa do Triglava.
Nota bene, krajem pomenutih osamdesetih, somborac Stanko Radmilović, na dužnosti poslednjeg socijalističkog predsednika vlade (izvršnog veća) Srbije, izgovara istorijsku rečenicu: Privreda Srbije je suva drenovina iz koje se više ni jedna kap ne može iscediti! Bio je to njegov odgovor na upit zbog čega penzije kasne celih nekoliko dana.
Digresija je bila nužna da bi se stekla prava slika o razmeri i suštini problema. U nju je svakako bilo nepotrebno priključiti hiper-inflaciju koja je počela još 1987. kada je “pukla stotka“ (godišnja inflacija), ratne napore, blokadu, gubitak unutrašnjeg i spoljnog tržišta, izbeglice, privatizacionu pljačku i potresne scene bola direktora kome je NATO bomba od uzorne fabrike načinila zgarište…
Na ovim temeljima je otpočeo obećani post-oktobarski tranzicioni belle epoque. Htelo se “nogu ličku u cipelu bečku.“ Ili su to jedni kvariši nekadašnje velike zemlje pripravili put drugim kvarišima sada male i mizerne zemlje.
No, račun ubrzano dolazi na naplatu. On će po narod, ali i po njegove izabrane predstavnike biti dramatično velik. I na Titaniku se, kažu, dok je tonuo, na gornjim palubama plesalo i okretao se rulet, pa time ni optimizam aktuelne vlasti u Srbiji nije istorijski presedan. Donje palube su, međutim, već potopljene. Srbija sve češće poseže za komercijalnim kreditima kako bi mogla isplatiti budžetske korisnike, u prevodu na srpski – plate i penzije. Voda u korito prodire mnogo brže od sposobnosti da se ona izbaci. Tu neće od velike pomoći biti ni eventualna a štetočinska prodaja srpskog Telekoma, jer je, primerice, za odbranu ciničnog kursa dinara u protekloj godini potrošeno znatno više deviza nego što bi se namaklo od potencijalnog kupca našeg najprofitabilnijeg preduzeća. A takođe ni drakonski porezi, od kojih je najbezobrazniji onaj na imovinu, jer u metodu rada stavlja znak jednakosti između države i Cosa nostre, zarađujući na dozvoli slobodnog raspolaganja tuđom imovinom. Država, de facto, vlasniku iznajmljuje njegovu vlastitu kuću za iznos godišnjeg poreza koji se na nju plaća. Inače, za neupućene, porez kod egipatskih faraona iznosio je 20 procenata u totalu (petina), dok je biblijski Bog svome narodu naložio desetak za izdržavanje sveštenstva, što je pusti sanak današnjih preduzetnika.
Svakome ko je imao prelaznu ocenu iz matematike savršeno je jasno da Srbija stvara mnogo manje dobara nego što joj je neophodno za normalan život i to je njen suštinski, egzistencijalni problem. Tlapnje o velikom udelu tzv. “javne potrošnje“ u nacionalnom dohodku bile bi realnost da je reč o Nemačkoj, a ne o Srbiji. Ovde lekari imaju svega deset minuta po pacijentu jer je lekara malo a bolesnih mnogo, sudije putuju u drugi grad na posao jer je Sud koji je decenijama postojao naprečac ukinut, policije je nedovoljno a intervencija samo u Beogradu na stotine svakoga dana… Svega je manje nego što je potrebno i sve je prenapregnuto do pucanja, poput mosta Gazela, projektovanog svojevremeno za četiri puta (!) manje saobraćaja.
Katastrofalni trend vodi samo jednom ishodu – bankrotstvu države. Za eventualni preokret sada je odveć kasno. To je logičan sled svih pogubnih poteza japijevske klase na vlasti koji se summa summarum može izraziti u jednom: preteranoj otvorenosti Srbije prema svetu. I kada je reč o uvozu, koji je, potpuno patološki, kroz PDV i ostale dažbine, nadomestio punjenje državne kase iz nedostajućih a poželjnih izvora kakvi su proizvodnja i izvoz; i kada je reč o konceptu stranih ulaganja. Rasprodaja nacionalnih resursa da se i ne spominje.
Ali, zadržimo se načas kod stranih ulaganja. U Srbiji se svako malo lamentira nad činjenicom kako su tržišta nekih zemalja, poglavito Hrvatske i Slovenije, zatvorena za srpske privrednike. U prevodu, te države se protive dolasku stranih ulagača (ali ne i turista!), u konkretnom slučaju srpskih. Tako je autor teksta (1) u jednom dnevnom listu izračunao kako su hrvatske investicije u Srbiji 25 puta veće od odgovarajućih srpskih u Hrvatskoj! Ako je koncept stranih investicija nešto poželjno, i ukoliko smo konsekventni, tada imamo razloga za radost, jer Srbija protiv Hrvatske, u mnogo važnijoj disciplini nego što je sport, vodi sa 25 prema 1! Naravno da je stvarnost sasvim drugačija, čega je, jasno, i autor pomenutog teksta svestan. Hrvati priželjkuju srpske turiste jer oni kod njih ostavljaju pare, troše, što se može smatrati hrvatskim izvozom, dok strani investitori, pa tako i srpski, kod njih zarađuju, i njihovo bogatstvo iznose iz njihove zemlje. U ekonomiji nije važno ko radi, nego ko zarađuje.
Umesto pogovora, zapitajmo se šta je ono što Srbija proizvodi, i da li osam miliona duša od toga može živeti, pogotovo onim standardom kakav im je obećavan. Autor ovog osvrta nije adresa za pitanja o izlasku iz začaranog kruga, njih treba proslediti onima koje poreski obveznici plaćaju da te odgovore daju, ali i sterilnoj opoziciji čiji je jedini koncept – drugi ljudi, sve ostalo isto.
Ja pomenutima mogu besplatno dati savet o tome kako se, preko noći a bez imalo rada, mogu duplirati plate (onima koji ih još primaju) izraženo u evrima. Veoma prosto: kada “legne“ lova od Telekoma, oboriti vrednost evra sa sadašnjih bednih stotinak dinara, na pedeset za jedan evro. Pa, nek’ traje dok traje, to je i do sada bio trik ogromnog ekonomskog prosperiteta.
Gorku ironiju na stranu, kraj će biti strašan.
___________________________________________
(1) Ivan Jovanović: U Hrvatskoj prošla samo jedna investicija iz Srbije, Blic, 24. 11. 2010.
Predrag Anđelić
www.predrag-andjelic.com/tekstovi.html
