UKIDANJE CARINSKIH POVLASTICA ZA POVRATNIKE OGORčILO DIJASPORU
Ukidanje carinskih povlastica za povratnike, koji u Srbiju uvoze nove ili polovne stvari naišlo je na žestoko reagovanje dijaspore. Ova mera posebno je pogodila one starije, koji su davno u svet krenuli „trbuhom za kruhom“, pošteno se skućili i penziju zaradili, a nameravaju da se vrate na svoja ognjišta u otadžbinu.
– Ona država (SFRJ) nas je šezdesetih i sedamdesetih godina ispratila sa koferom u ruci, a ova bi da se s njim i vratimo ili još bolje da samo novčanike prebacimo u otadžbinu – kažu oni.
Mlađi još ne razmišljaju o povratku, ali i jedni i drugi se nadaju da će carinske povlastice povratnicima biti vraćene i da je samo reč o još jednoj ishitrenoj i neodmerenoj odluci.
Aleksandar Lukić
Još jedno poniženje
– Neki su gnevni i psuju, drugi su potišteni i uvređeni. To je stvorilo veliki problem za one naše ljude koji su u penziji ili pred penzijom, a žele da se vrate u zavičaj i sa sobom ponesu stvari koje su koristili u svojim stanovima. Mene za nekoliko godina čeka povratak, pa zar i za polovan nameštaj plaćam carinu. To što nije korektno od vlasti i ja lično više nemam poverenja ni u jednog političara, partiju, niti vlast. Ovakvom odlukom su nas još jednom ponizili i pokazali da im do nas u inostranstvu nije stalo – kaže nezadovoljan i ogorčen Predrag Popović iz Erlangena, u Bavarskoj.
Nemci su korektniji
– Trebalo bi napraviti skalu prema dužini boravka u inostzranstvu – smatra đuro Preradović, iz Hanovera. Ne može, u isti koš da se trpa onaj koji je u inostranstvu proveo dve godine i onaj sa 20 ili 30 godina. Strašno je da čovek u inostrasntvu provede 30 godina i da ne može bez carine da uveze nameštaj, auto ili mašine za samostalnu delatnost. A smešno je da za samo100 evra, mogu da kupim poklone mnogobrojnoj porodici i prijateljima.Dabogda za te pare zakonodavcu rodbina donosila poklone. Ispada da je Nemačka država korektnija je prema nama, stranim državljanima, nego naša prema sopstvenim.
Aleksandar Lukić iz Roterdama za ovaj potez kaže da je van svake pameti:
– Svi se kao plaše Mađara i njihove carine, ali prave muke počinju na našoj granici. Za Mađare se zna da postoji vrsta „kolektivne carine“, po autobusu, u kojoj svaki putnik plaća tri, a sada i po pet evra, i niko nema problema. Naša carina je nažalost već godinama čista korupcija i lopovluk, a ovo je samo produžetak agonije naše birokratije. čini mi se da znaju da je ovo novo carinjenje naših povratnika kratkog veka, pa dok se ne ukine i ova nova „srpska glupost“ može na brzinu još štošta da se ušićari. Uzmite samo primer posebne tarife pri naplati putarine na našim autoputevima za „strance“, tj. nas. Pa, zar im nije dosta što svake godine svi zajedno u našoj zemlji potrošimo i ostavimo gomilu novca.
Radinka Filipović
Plaćamo ceh švercera
– Država nema novca i mogu da shvatim da želi da popuni budžet. Ali ne mogu da shvatim da želimo da idemo u Evropu i ugledamo se na EU, a tamo, kao što je poznato, nema carina – kaže Borivoje Gajić, iz švedskog Lunda. – Vrlo je netaktično da mi plaćamo ceh velikih švercera koji su pre nas unosili kamionima, a mi koji nosimo poklone treba da ispaštamo. Na ovaj način guše volju ljudi koji žele da ulažu u svoju zemlju. Kako zaposliti tolike nezaposlene, kada je lakše investirati u drugu zemlju. Tužno je da ljudi koji su radili tolike godine u inostranstvu ne mogu ništa da uvezu. Primera radi, šef u mojoj firmi je radio četiri godine u Americi i bez carine je uvezao u Švedsku skup američki auto. Umesto u evropsku integraciju idemo stramputicom.
Suprotno đinđiću
– Nemam ništa protiv zakona ekonomije, ali ni socijalni aspekti ne smeju da se ignorišu. Ima hrpa zakona koji su direktno upereni protiv nas u dijaspori. Svi zaboravljaju da smo zbog ratova uvek nekoga pomagali, pa čak i državu. Zadnji je čas da se osnuje Ministarstvo za dijasporu. Jedino bi ono moglo da nas zaštiti od ovako pogubnih zakona, koji su u suprotnosti sa đinđićevim koracima ka integraciji sa Evropom i svetom – kaže Svetozar Kipić, iz Langenhagena.
Dejan Vukosavljević iz Malmea, kada je čuo za novi zakon, pita se u čudu:
– Šta da carine!? Hoće u Evropu i na slobodno tržište, a „udaraju“ nove carine. Ništa sami ne proizvodimo, a ne daju da se unese. Albanija pod Enverom Hodžom nije bila takva. Večito su nas „čerupali“. Kada mi dođemo iz inostranstva dobiju priliku za „skidanje“. Isto je kao u vreme Miloševića i njegovog šefa carine Kertesa. Odredi se budžet, a naši ljudi koji rade u inostranstvu moraju da ga popune. Dolaziš u svoju zemlju i u svoju kuću, a oni nas tako dočekuju. U ovom slučaju najbolje je citirati Boru čorbu i njegova iskustva: „Na granici, na klanici“. Ne daju nam da glasamo, ali hoće da nas carine. Ne carine one koji iznose novac na Kipar i Sejšelska ostrva, već nas koji unosimo u svoju zemlju – zaključuje Vukosavljević.
Predrag Popović
Povratak praznih ruku
Ogorčen je i Svetozar Kipić iz Langenhagena u Nemačkoj.
– Zakon o ukidanju carinskih povlastica donet je iznenada, gotovo tajno, pa mi deluje nestvarno i nerealno.Gotovo sam uveren da neće opstati, a ako opstane našim ljudima koji žele da se vrate napraviće užasne probleme. Penzije u Nemačkoj su male, a penzioner i kada pokuša da ponese ono što već ima, kada izračuna troškove prevoza, poreza i carina moraće da se vraća praznih ruku. Ako se tome doda da su nas prethodne vlasti prevarile za deviznu štednju, nameće se pitanje šta ta država ima protiv nas u inostranstvu.
Sve po katalogu
Aleksandar Stapar iz Regenzburga ima razumevanja za siromašnu i zaduženu zemlju koja nastoji da se domogne novca, ali se pita da li su baš povratnici kategorija koja to mora da oseti najviše.
– To što državi treba novac ne znači da mi u inostranstvu treba da ispaštamo.Verujem da će polovina naših ljudi da se odlaskom u penziju vrati u otažbinu, jer ili su bolesni, sami ili ne mogu zbog male penzije da plaćaju mesečne obaveze. Koliko država nema razumevanja za povratnike govori i činjenica da je nekim carinicima osnova za obračun poreza katalog „Otto“ iz koga uzimaju cene za obračun, a ne interesuje ih račun za kupljenu robu. – čudi se Aleksandar Stapar.
Radinka Filipović je žitelj Oberviljea, u Francuskoj. Pre 23 godine došla je u okolinu Pariza iz sela Šuma, kod Natalinaca.Odluka o ukidanju povlastica za povratnike ju je ogorčila:
– E, to zaista nije u redu! Godine sam provela u inostransvu, a sve vreme novac sam ostavljala u Jugoslaviji. Tamo imam kuću i razmišljam da se vratim. Uverena sam da mi, koji smo na radu u tuđini, moramo da imamo neke olakšice pri povrtaku. Teško je prihvatiti da smo stranci ovde gde radimo, a izgleda i u otadžbini. Taj osećaj boli. Nedavno sam kupila frižider i šporet, oterala ih u moje selo i na granici moje zemlje su mi uzeli carinu u visini vrednosti ovih aparata. Je li to u redu? Znači, kupljenu robu sam dva puta platila. Ima li ikoga na svetu koga tako pljačkaju? Šta da radim sa stvarima koje sam decenijama kupovala? Da ih poklonim ili bacim na smeće? Neverovatno je koliko nas ponižavaju!
