Svaki covek u svom zivotu treba barem jednom da ode na neko mesto gde moze da oseti najdublji razlog naseg postojanja. Svako je u svom zivotu barem jednom stajao pored necijeg groba jer to je zivot. I svako je se pri tom zapitao – ZASTO?
Ovih dana sam posetila Maticu Srbiju a kako bih svojim glasom na izborima i na licu mesta doprinela da se konacno dogode promene, da Srbija krene ka Evropi i ljudi pocnu konacno da zive normalno. Uzgred sam posetila grob velikana, odnosno grob ubijenog Premijera Dr-a Zorana Djindjica kao simbola tih promena koje smo mi Srbi u rasejanju prizeljkivali decenijama. Nisam mogla da se otrgnem utiscima neke vrste obamrlosti Srbije ali tu obamrlost nisam osetila samo u vreme onih nekoliko trenutaka u kojima sam stajala pored groba pokojnika koji nije stedio sopstvenu pozitivnu energiju.
Stojeci pored groba pokojnog Premijera nisam se samo pitala ZASTO? Pitala sam se zasto covek nije u stanju da zastiti samog sebe? Koje su to snage koje nas vuku da se izlazemo abstraktnim opasnostima koje nas okruzuju? Zasto se zrtvujemo i zasto se angazujemo?
Sticajem okolnosti i sama sam sebe izlozila opasnostima ljudskog poroka pohlepe. Imajuci univerzalni ideal kako svi ljudi imaju pravo na rad i zivot od svog rada, htela sam da gradim u Matici a kako bi neki ljudi imali posao a ja jednoga dana svoj dom u koji bih mogla da se vratim sa svojom porodicom. O svom iskustvu u ovome pisala sam u vise navrata i na ovom sajtu. Da je i moj ideal bio iluzija vrlo brzo se ispostavilo. Uzeli su mi tesko i mukotrpno zaradjeni novac ali ja nikada nisam dobila svoj dom u Matici.
No, to bih zelela da zaboravim, da nekako potisnem jer secajuci se toga ja se i dalje secam ljudi koji to ne zasluzuju. Mozda to i jeste bio razlog moje zelje da posetim grob pokojnog Premijera. Osecala sam tu potrebu kao neku vrstu zajednistva u smislu slicnog zivotnog iskustva. Uz to sam jos pre jedanćst godina izgubila relativno mladog brata. Razlog vise da pored groba Premijera Djindjica osetim istinsku bol sestre i neprevazidivu zal sestre za bratom. Smrt takodje relativno mladog Premijera gospodina Djindjica je mene dakle visestruko pogodila. Vise nego sto sam i sama mogla da zamislim.
Kao Statisticar po profesiji znala sam po statistickim podacima da se u svetu nikada nije dogodilo da sestra ubije brata. Sestrinska ljubav je, kazu cak i statistike, najjaca na svetu. S tim saznanjem i stajajuci tako ridala sam u sebi iz sopstvenog bola ali i zbog bola sestre, majke, i premijerove dece koji neminovno za njim pate i koji nikada vise nece videti njegov osmeh na licu od srece kada ih vidi. Sveze cvece koje sam zatekla na njegovom grobu je neminovno od njegove porodice, njegove majke, sestre…
Mozda su mnogi vec zaboravili pokojnog Premijera. Mozda na groblju velikana i u njegovoj blizini leze ljudi kojima i nije bilo tu mesto. Mozda su ubice Premijera bas oni u koje najmanje sumnjamo.
Udaljavajuci se od groba Premijera Djindjica razumela sam zasto neki ljudi jos uvek i dalje zele da napuste Srbiju dok su neki imali iluziju da ce se ikada vratiti. Mozda ce vreme dati odgovor na mnoga pitanja. Najpre da nece. Ali bol zbog nase stvarnosti da covek coveku moze da bude najvece zlo, ostaje. Za premijerom Djindjicem je ostao trag borbenosti za Srbiju u Evropi. Zamnom na njegovom grobu ostala je bela ruza kao simbol da niko nije imao pravo da oduzme zivot mladom coveku zbog njegove vizije koju je on za razliku od njegovih ubica imao.
Duska Bekker-Isakovic, Holandija.
