Srpska vojska formalno je neutralna, što je i potvrđeno rezolucijom Narodne skupštine od decembra 2007. Nakon silnih ratova u kojima smo učestvovali, bombardovanja i razaranja zemlje, i konačno NATO okupacije Kosova i Metohije, ovo je bio jedini logičan izbor. Kada se malo zagrebe ispod površine, međutim, neutralnost je samo marketinški trik mudro smišljen kako bi zadržao rejting vladajućim strukturama. U stvarnosti, NATO je jedini vojni savez sa kojim VS intenzivno sarađuje i polako se priprema da postane njegov sastavni deo. Reforme koje se vrše u našem sistemu odbrane potpuno su usmerene ka ispunjavanju standarda NATO-a. Naši oficiri i kadeti obučavaju se u vojnim školama u SAD, gde po tvrdnjama domaćina postižu izuzetne rezultate. Polako ali sigurno spremamo se i za mirovne operacije i vojne vežbe u kojima će VS učestvovati u okviru NATO Partnerstva za mir. Ministar odbrane Dragan Šutanovac odavno je kibicovao na sastancima zemalja članica Američko-jadranske povelje koju su potpisale sve države u regionu koje su postale ili tek treba da postanu članice NATO-a.
Pored ovih očiglednih koraka ka članstvu u alijansi, domaći političari uporno odbijaju da govore o svojim namerama. Sećanje na žrtve, kasetne bombe i osiromašeni uranijum opredelilo ih je za prepredenu taktiku, po kojoj se deklarativno govori o saradnji sa celim svetom, dok se iza leđa javnosti zemlja ,,na prstima uvodi u NATO. Važno je da se ne okrnji ugled predsednika Tadića i demokratskog režima koji on predvodi. Narod se najčešće obmanjuje izjavama kako članstvo u NATO uopšte nije na meniju, jer nas NATO nije ni pozvao da mu se priključimo. Ovo je naravno teška neistina jer su sve najnovije članice iz našeg okruženja jasno pokazale nameru da stupe u članstvo. Nakon ispunjavanja standarda i sprovođenja potrebnih reformi (Srbija), prvo dolazi do potpisivanja Akcijskog plana za članstvo – MAP (Crna gora, Makedonija), da bi na kraju usledio zvaničan poziv za pristupanje savezu (Hrvatska, Albanija). Strani zvaničnici su svesni delikatnosti situacije u kojoj se nalazi vlada u Srbiji, pa zato ne pojačavaju pritisak već samo upućuju srdačne i nenametljive pozive na saradnju. Iz izjava američkih diplomata u Beogradu, međutim, jasno se vidi da je namera da i Srbija uskoro postane deo kolektivne bezbednosti koja je oličena u NATO-u.
Nova ambasadorka SAD u SrbijiMeri Burs Vorlik je u izjavi datoj pred američkim Senatom navela da će aktivno pomagati demokratsku vladu i narod Srbije da se u potpunosti integriše u Evropu i u evroatlantsku zajednicu naroda. Ovo potvrđuje i generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen koji je pre nekoliko dana u Podgorici izjavio da je njegova vizija da sve države zapadnog Balkana budu integrisane u EU i NATO i da bez tog članstva neće biti ni okončan zajednički evropski projekat.
Umesto što kriju istinu, vlasti u Srbiji trebalo bi da otvore debatu o ulasku u NATO i da objasne narodu šta nam ovo članstvo donosi. Pre svega treba reći da će ova avantura pakleno koštati građane, jer će se svake godine iz budžeta uplaćivati visoka članarina u zajedničku kasu i ogromni troškovi za naoružanje i opremanja vojske. Poređenja radi, Hrvatska godišnje plaća članarinu od oko tri miliona evra, a oko 10 miliona evra godišnje će biti trošak hrvatskih oficira zaposlenih u ovom vojnom savezu. Troškovi za učešće u mirovnim misijama EU i NATO koji se i u Srbiji isplaćuju iz državnog budžeta, u Hrvatskoj će do 2011. iznositi oko 70 miliona evra. Sve države članice obavezne su i da izdvoje sredstva za nabavku najsavremenijeg naoružanja i izgrade nove vojne baze u kojima će biti stacionirane zajedničke trupe. U Srbiji je prošle nedelje otvorena najveća do sada vojna baza ,,Jug koja će, prema tvrdnjama predsednika Tadića, takođe biti korišćena za obuku međunarodnih mirovnih snaga. Treba napomenuti da baze NATO-a uživaju eksteritorijalnost, NATO vojnici ne podležu ni krivičnom gonjenju niti drugim zakonima zemalja u kojima su stacionirani, ne plaćaju poreze i carine, imaju slobodan prolaz putevima bez plaćanja putarine, koriste bez naknade aerodrome i luke, plaćaju smanjene naknade za utrošenu struju, vodu i hranu, sami biraju zemljište na kojem će graditi svoje kampove itd. Nije jasno zašto se Srbija pošto-poto na kvarno uteruje u NATO, kad joj takav potez neće vratiti ni Kosovo. Ako su politička realnost i pragmatizam razlozi zbog kojeg treba da prigrlimo imperijalizam, onda smo se kasno setili. Danas bi ulazak u NATO bio sličan potpisivanju pakta sa Nemačkom posle 6. aprila 1941. Ako je to ucena koju treba da prihvatimo, onda je u najmanju ruku fer da nam naši političari to priznaju i da raspišu referendum. Ako nije, onda je mnogo bolje da se od silnog novca koji bi dali za NATO pokrenu fabrike, poprave bolnice i škole, otvore nova radna mesta. Dosta smo bili topovsko meso za velike sile, nama je potreban istinski mir, a ne nove blokovske podele.
