Andrija Gerić govorio je za Nedeljnik o tek završenim Olimpijskim igrama, izazovima profesionalnog sporta i onome što dođe kasnije
***
Kad razmišljamo o tome kako se slave sportisti i uspesi, pa i eto to samo slavlje košarkaša, nekako simpatično… Da li i ta slavlja mnogo govore o nama, kao i ponašanje u porazima? Da li je to ta intenzivna radost koja traje kratko? Kako ste vi slavili svojevremeno? (Sad skokom u bazen s, vaterpolistima na primer.)
Njihovo slavlje je okej, ali nije bio momenat za tako nešto. Prvo je trebalo da prođu medalje. A to što ne mogu da ih nađu gde su… u kafani, to meni lično nije simpatično, ali jeste srpskom narodu. Na neki način je nekultura i nepoštovanje drugih učesnika turnira.
I ti drugi su nešto postigli. I uvek moraš poštovati svog protivnika, to je vrednost sporta koju prvo treba da naučiš! I ja sam osvajao svašta i slavili smo uspehe, ali mislim da su preuranjeno slavili na taj način.
Mi zaista intenzivno slavimo uspehe.
Sport je nešto u čemu smo mi jako dobri na svetu, a malo je toga, i onda se ljudi projektuju i uspeh je uspeh čitave nacije. I to tako treba da bude. Jedan pesnik mi je rekao: ja vama zavidim zato što vi možete da oduševite čitavu naciju, ogroman broj ljudi, u jednom trenutku, a ja pišem pesme i ko zna ko će ih jednom pročitati i osetiti sve te emocije. A vi te emocije prenosite u sekundi. I zato je sport lep.
I ja sam plakao kad je Novak osvojio medalju, siguran sam da je pola Srbije plakalo. Svi smo to nekako priželjkivali i to je njemu bilo važno. To je mehanizam projekcije u sportu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 22. AVGUSTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Post Views: 137
