Racuna se da trenutno oko 1.500 naših ljudi, novih useljenika, pohada kurs engleskog jezika u jednom od 15 odseka Australijskog centra za jezike iz Sidneja (ACL), najvece australijske organizacije za obrazovanje odraslih. Dobar deo njih ucestvovao je prošle sedmice na gigantskom pikniku koji je ACL priredio u Bisenteniel parku u Sidneju.
Za vreme dok se pleše, igra fudbal, sluša muzika, razgovaramo sa našim ljudima od kojih niko nije duže od godine u Australiji, a vecina je tu svega nekoliko meseci.
– Nakon svega što se desilo tamo kod kuce, ovo je danas veliki dan za mene – da vidim ovako veliki broj razlicitih ljudi, kako uživa zajedno, peva, igra i veseli se – kaže Dragan Palangetic koga je put iz Kladnja u Bosni vodio preko Novog Sada, evo, do Australije. – Nije lako da se ide u školu kad si vec stariji, meni su 42 godine, ali su nam opet deca podstrek.
Nedavno je sin Ranislav, koji je sad u petom razredu, došao kuci i rekao da je izabran za predsednika razreda – medu 30 daka i nakon svega osam nedelja. Kci mi ide u prvi razred. Takve stvari nam daju snagu da idemo dalje.
U parku smo zatekli i sredovecni bracni par iz Liverpula, poreklom iz Zvornika, u društvu sa mladom ženom iz Dubice. Zvornicani su pre dolaska u Australiju proveli devet godina u Nemackoj. Radi su da razgovaraju, ali ne i da navode imena:
– Mi smo došli pre pet meseci i videli da odmah može da se traži posao, ali smo odlucili da najpre ucimo jezik. Omogucena nam je besplatna škola i to se ne propušta. Inace, na samom pocetku, zemlja nam je izgledala strana i cudna u odnosu na Evropu, a kad se tome doda da nismo mogli da se sporazumevamo, sve je izgledalo prilicno neveselo. Sa prvim naucenim recima, postajalo je lakše…
U još jednoj veci grupi govori se takode naš jezik.
Predstavljaju se sami: Ružica, Mara „od Kaknja“, Božana Pudža, Dragica Cosic, Dragan, Dragoslav, Luka…
– Ne svida mi se ovde, moje Crkvice u Zenici i sad su mi najlepše naselje, kaže Dragoslav.
Svi iz ove grupe žive u Ferfildu, a evo ih zajedno i na pikniku u Bisenteniel parku. Poreklom su iz Zenice, Teslica, Vareša, Loznice… Svi su imali, manje-više iste sudbine. Bosanci su proveli neko vreme u Evropi, najcešce Nemackoj. Bilo ih je koji su se, posle rata, vratili nazad u Bosnu, proveli dve-tri godine, a onda se odlucili da – odu još dalje, u Australiju.
– Hteli smo da obnovimo nekadašnje živote, ali nije išlo, kažu.
I u mestu gde žive i sada u školama engleskog jezika, druže se medusobno, nacionalno poreklo im ne predstavlja problem. U razredu, vele, kad traže jednu rec da prevedu, traže je svi. Ispomažu se medusobno.
– Znaš šta, nema razlika kad smo svi u – istim… da ne kažem cemu – veli Dragoslav.
LJubisava Rešidovic radi kao dvojezicni konsultant u odseku Mekvori komjuniti koledža u Blektaunu:
– Iz onoga što ja znam i po prici mojih kolega, nova generacija naših useljenika u nacelu je veoma zainteresovana za ucenje jezika. Dolaze što je moguce redovnije, a poznati su po tome što, ako imaju ozbiljan razlog i treba da izostanu, onda se potrude da se jave uciteljima i žele da ih gradivo ceka.
Baka Nada i deda Vladimir Sudar doveli su na piknik svoje unuke Sofiju i Jelenu.
– Mi smo iz Benkovca. Bili smo jedno vreme u Beogradu, a onda smo se pridružili sinovima i njihovim porodicama u Sidneju. Ucimo jezik, uprkos tome što nije jednostavno u našim godinama.
Tanja Kovacina radi na bazi podataka ACL:
– Poslednjih godina naši ljudi vecinom se koncentrišu na podrucja Liverpula i Blektauna. Obern je, manje-više, prihvatni centar, tu dodu, registruju se i onda traže trajniji smeštaj na drugim mestima, gde su vece zajednice naših ljudi i pristupacniji uslovi za stanovanje.
Naša sagovornica istice da je jedna od prednosti nastave u Centru to što bivši studenti, ukoliko imaju znanja i sklonosti, mogu tu i da se zaposle.
– Ovo danas je, po oceni mnogih, bilo posebno uspešno druženje – sigurno je da ce to približiti Australiju njenim novim stanovnicima – kaže Tanja Kovacina koju smo zatekli u društvu sa Dušankom Turbanovic, Jasminom Grujoskom, Aidom Kurtovic, Blankom Popovic i Viktorijom Gokiert.
