Po švedskim zakonima, pravo na azil imaju osobe koje traže zaštitu od progona u svojoj zemlji. Odobren azil podrazumeva i boravišnu dozvolu, ali u praksi to često biva drukčije, kao što pokazuje slučaj porodice Salicunaj sa Kosmeta.
Oficir Vojske Jugoslavije Ded Salicunaj stigao je s porodicom u Švedsku sklanjajući se ispred progona i zatražio azil. NJegova supruga potiče iz porodice Albanaca hrišćana iz Kline kod Peći, zbog čega su bili posebna meta ekstremista.
– Maltretirale su nas organizovane albanske grupe. Više mojih kolega oficira je ubijeno. Na kraju, više nismo mogli da izdržimo i morali smo da odemo – priča Salicunaj. Uprkos tome, očekivanja im se nisu ispunila.
EU registar azilanata
EU je ustanovila ogroman registar azilanata u Luksemburgu za više od pola miliona ljudi, sa njihovim otiscima prstiju. Svi odrasli koji traže azil u EU prolaze kroz rutinsku kontrolu u ovoj bazi podataka.
Švedska je na posebnoj muci, jer 93 odsto azilanata nema važeće dokumente. Vlada je zato odredila rok od dve godine da sve izbeglice dokažu svoj identitet. Jasno je stavljeno do znanja da niko neće dobiti stalnu dozvolu boravka bez sigurnog identiteta, a osobe koje dobiju negativan odgovor neće imati pravo žalbe.
Kada je nacionalni zavod za useljenike doneo odluku o proterivanju, njihova kćerka Arta je pokušala da se ubije. Zavod je, međutim, ostao pri ranijoj odluci i 22. marta uveče, kratko vreme pošto je Arta izašla iz bolnice, policija upala u stan Salicunaja i celu porodicu odvela na aerodrom. Sa pratiocima, vraćena je na Kosmet. Predstavnicima švedskih vlasti su se, međutim, usprotivili službenici Unmika, to jest odbili da dopuste da porodica Salicunaj ostane na Kosovu. Jedan od lekara UN-a pregledao je Artu i objasnio da je devojčica teško bolesna i da ne može dobiti potrebnu negu na Kosovu. Posle celodnevnog nadmudrivanja, švedski predstavnici bili su prisiljeni da se sa porodicom Salicunaj vrate nazad, u Švedsku.
Ovaj slučaj, iako atipičan kao izbeglička drama, izazvao je veliku javnu debatu i švedsku vladu stavio na probu.
Lisice za dete
Švedski mediji posebno obraćaju pažnju na nasilno proterivanje dece, pa je kao najdrastičniji zabeležen slučaj 15-godišnje Anise Murić, koja je 2003. godine avionom transportovana za Beograd, uprkos tome što je imala paničan strah od letenja. Novinari švedske TV 4 kasnije su posetili porodicu Murić u Beogradu i preneli njihove utiske.
– To je bio čist sadizam – kaže Ule Erlandson, psihijatar koji je za TV 4 komentarisao ovaj događaj, posle više susreta sa Anisom.
Policajci su Anisu sve vreme leta držali vezanu za ležaj sa četiri para lisica, a njena porodica nije imala pravo ni da joj se približi, iako je devojčica panično vrištala.
Posle istrage koja je usledila, državni tužilac Kristin Augustson je novinarima izjavila:
– Policija nije napravila nikakvu grešku.
Svakog meseca iz švedskih izbegličkih logora u kojima došljaci čekaju na odluku zavoda za useljenike nestane oko 1.000 osoba. To su uglavnom ljudi koji unapred znaju da nemaju šanse da im azil bude odobren i zato biraju – ilegalu. Za njima se raspisuje poternica i kad budu otkriveni, automatski im sledi izgon iz zemlje. Ove godine, prema proceni švedske policije, na poternicama je između 9.000 i 10.000 osoba. Većina su „nestali“ stranci i azilanti kojima nije odobren boravak.
Prema najnovijim podacima, ubedljivo najbrojniji azilanti su građani Srbije i Crne Gore (4.022), slede Iračani (1.456), a od evropskih zemalja iza SCG je BIH, koja na listi azilanata ima 785 državljana.
Iako se smatra da Švedska spada među zemlje sa liberalnom izbegličkom politikom, na primeru naših građana se vidi da i nije tako liberalna: samo osam odsto državljana SCG je prošle godine dobilo pozitivan odgovor na molbu da im se odobri boravak.
Rekorderi
Prošle godine je razmatrano 5.085 molbi azilanata iz SCG, ali je tek svaki sedmi dobio dozvolu boravka (svega 393, odnosno oko 7,5 odsto).
I prošli mesec je rekordan po broju azilanata iz SCG – 200, kako se zvanično navodi, a slede Irak (138) i Bosna i Hercegovina sa „samo“ 28 azilanata.
Švedski zavod za useljenike pravi razliku između onih koji traže samo azil i onih koji žele radnu dozvolu. Selekcija je zato rigorozna. Zajednička baza podataka u okviru EU takođe mnoge lišava šanse da dobiju azil – otkriveno je da je svaka treća osoba koja je prošle godine zatražila azil u ovoj zemlji to već pokušala u nekoj drugoj članici Unije i bila odbijena.
