Preko Tvitera i Fejsbuka, poruke sa Zapada pokrenule su na severu Afrike i Bliskom istoku omladinu i srednju klasu u destrukciju postojećih režima. Ali, na vidiku nema projekta arapske demokratije koja bi politički kanalisala tu energiju. Vakuum će Zapad, navodno, popuniti Maršalovim planom. U međuvremenu, otvara se prostor za militantni islam i latentni secesionizam, kakav je već viđen na Balkanu
Strategija obojenih revolucija, praćena redistribucijom moći i resursa, gazi do juče kooperativne doživotne predsednike koji joj stoje na putu. U tom neoimperijalnom pohodu SAD i njenih evropskih saveznika, okupljenih u NATO, očigledna je realna nemoć dugoročnog otpora armija lidera predviđenih za odstrel. Pokazuje se da su te oružane snage bile maska za masne zarade u dosadašnjoj trgovini oružjem između zapadnih korporacija i ostarelih vođa, a ne uzdanica u odbrani suvereniteta. Istovremeno, ključni ljudi u aparatu i međunarodnim institucijama, kako je to viđeno u Tunisu, Egiptu i Libiji, ali i ranije na Balkanu, preleću na stranu agresora ne bi li očuvali pozicije i sinekure.
Sve je to već viđeno posle odlaska neformalnog vođe trećeg sveta, Tita, sa političke i životne scene i kolapsa njegove oružane sile, tragično nespremne da brani i odbrani ustavnu ulogu u očuvanju države.
Ustoličava se, dakle, u ružičastom cunamiju, koji je ranije već prošao istočnom Evropom i Balkanom, VELIKI BATA, diktator bez lika. On će po obavljenoj kontrolisanoj dezintegraciji malih i nemoćnih, ali i ne resursima siromašnih zemalja i njihovih režima, zavesti globalni korporativni poredak sa svetskom vladom, koja će konačno izaći iz senke i odlučivati i formalno u ime onih nekoliko procenata koji već poseduju najveći deo globalnog bogatstva. Ali, hoće baš sve.
IMPERIJA NE KRIJE NAMERE
Imperija već otvoreno arbitrira na onim tačkama i u regijama gde se odlučuje o sudbini ključnih resursa: nafte, hrane, vode, ruda, jednom rečju gde se uspostavlja apsolutna kontrola novim sofisticiranim oružjima medijskog spinovanja i totalne propagande u cilju pokoravanja budućnosti.
Radi se o nasilju nad sudbinom svih onih koji neće biti elita novog rasizma i fašizma, a predodređeni su za robove novog poretka u operaciji planetarnih razmera koju SAD vodi i vidi kao jedini spas za budućnost svoje parazitirajuće ekonomije.
Pokazalo se da je u planski izazvanoj i izvezenoj ekonomskoj krizi, prelivenoj na ceo globus, njen mnogo hvaljeni neoliberalni koncept, poduprt ucenjivačkim kapacitetima NATO-a, zasnovan na unovčenju monopola. Pre svega, na proizvodnji i prodaji oružja, na bankarskim spekulacijama i štampanju novca, i konačno redistribuciji droge. Pri tom se uspešno oslanja na mrežni rat propagandom koju vodi na preoblikovanju duša, religija i kulturnih obrazaca čitavih nacija. Ali, u toj operaciji SAD samo naizgled figuriraju kao autohtoni nosilac projekta.
U stvari, ova megadržava, tvorevina nastala iz melting pota brojnih nacija, i sama je projekat. U njemu je učaureno, do konačnog ovladavanja svetom, lažno mesijanstvo protestantskog fundamentalizma, lažni multikulturalizam iza kojeg stoje nedodirljive porodice, kao Rokfeler i Dipon. Sve to je upakovano u uhodani masonski mehanizam svevidećeg oka postavljenog na valutu dolar, čije je štampanje odvojeno od državne kontrole. Kenedi je ubijen, tvrde danas istoričari, zato što je tu praksu hteo da ukloni i vrati državi njene prerogative.
Ta vlast, koja se maskira svojim demokratskim simulakrumom u vidu dvopartijskog sistema, izabranog predsednika i Kongresa, samo je vidljivi produžetak lobija bankara, proizvođača oružja i farmaceutskih kartela. Sve je pod budnim nadzorom službi koje su i same nadzirane od neformalnih centara moći, kao što su Bilderberg, Krizna grupa i NVO mafija… Svi oni koordinirano funkcionišu koristeći državne prerogative, ugled i neospornu moć SAD, i to na otimanju svetskih rezervi nafte, na čemu rade izazivajući požare, sada i revolucije domino efekta u Sredozemlju.
U isto vreme, bankari kupuju svetske stokove hrane i dižu joj cenu. Na taj način podjaruju socijalne tenzije, koje zatim usmeravaju protiv dojučerašnjih kooperativnih prijatelja, diktatora marioneta. Treći čekaju trenutak da preplave svet genetski modifikovanom hranom, rešavajući tako, navodno, problem gladi koju su prethodno planski proizveli. Kada budu jedini vlasnici semena svega što na zemlji niče a služi za ishranu, posao definitivnog ustoličenja globalnog diktatora biće dovršen.
U međuvremenu, ne samo nevladin sektor koji nadzire ljudska prava budućih robova ove neofašističke internacionale, već i njihovi mediji, koji su metastazirali u upravljanje svim informativnim sistemima zemalja plena novog poretka, šire priče o borbi za demokratiju.
Kako ta demokratija, u potpunosti nefunkcionalna i klijentelistička, funkcioniše, uverili su se na Balkanu posle petooktobarske revolucije u rasprodanoj i razdrobljenoj Srbiji. Ali, bankarska nevidljiva ruka Velikog brata ovih
Ustoličava se, dakle, u ružičastom cunamiju, koji je ranije već prošao istočnom Evropom i Balkanom, VELIKI BATA, diktator bez lika: prizor iz Libije
dana viđena je i u džepu Grčke koja postaje svesna da se od nje, na ime kredita za namaknute dugove, traži da rasprodaje svoju teritoriju. Grčka plamti u generalnim štrajkovima, ali to neće pomoći. Nova Nemačka, starih ambicija, nameračila se da uz asistenciju zelenaške politike evropskih banaka, na čijem je čelu, polako proguta najlepša grčka ostrva i spomenike kulture. Može li se, u ne tako dalekoj budućnosti, slična tehnologija, koja je već otela resurse Kosova i Metohije i instalirala tamo vojnu karaulu Bondstil za čuvanje plena, pojaviti i u središtu Srbije, na putu gde se očekuje prolazak ruskog gasovoda.
Verovatno da Putin, suočen s najavom sastanka NATO-a tokom aprila u Beogradu, dolazi u martu, u pokušaju (da li uspelom?) da predupredi taj scenario. Velika je to partija pokera u kojoj će ova marionetska vlada biti, po ko zna koji put, samo jedan od žetona u igri.
AL KAIDA PONOVO JAŠE
U međuvremenu, ruske analize ukazuju da su Gadafijeve tvrdnje da je napadnut od američkog tajnog saveznika Al Kaide, predvodnika takozvanog atlantističkog islama, potpuno zasnovane. Kako svedoče i nezavisni zapadni analitičari, džihadisti i Al Kaida, provereni svojevremeno na ratištima Balkana, Iraka i Avganistana, instalirani su u vođstvo petnaestak plemena, pocepali su Libiju i uvukli Gadafija u građanski rat. Bez sumnje, oni žele nezavisnost i zato što je vođa revolucije baš nedavno osvojio većinsko vlasništvo nad izvorima nafte, koji se nalaze u delu Libije gde je gvozdenom rukom četiri decenije sprečavao otcepljenje. Sve miriše na kosovski scenario.
Antivladine snage su pretežno potomci kralja Idriza koga je Gadafi lišio vlasti 1969. godine i upustio se u gradnju socijalističke arapske libijske džamahirije, u kojoj je dobar deo prihoda od nafte uložio u projekte širom Libije, a najviše u Tripoli. Inače, sav haos na istoku zemlje, gde je vojska napustila Gadafija i udružila se sa džihadom, zapadni mediji opisuju kao demokratsku revoluciju. U svakom slučaju, Libija je podeljena i zakrvljena na poznatom principu divide et imperat, da li je i žrtva neke nove Jalte, za sada se ne zna.
Jedno je sigurno. Strategija navodne borbe za demokratiju u arapskom svetu ostaviće Tripoli bez nafte, bez obzira na to kome će konačno pripasti i bez Gadafija. U nemoći da ga se direktno dočepa, Zapad je rezolucijom Saveta bezbednosti pokrenuo lov na Gadafija. To mu ne ostavlja prostor osim za borbu do kraja, prve su procene posle odluke OUN da bude preporučen za optužbe za zločin protiv humanosti i izložen sankcijama. Scenario već isproban u Srbiji i Iraku.
Kada izgube naftu iz regije već otcepljenog Bengazija na istoku države, Libijcima u podeljenoj i opljačkanoj državi, gde će se kao i u Iraku instalirati interesi porodica iz SAD i Britanije, ostaće pesak i obećana demokratija. A oni se ne jedu. Već se čuju najave sa Zapada da Libija u stvorenom vakuumu neće nadživeti Gadafija jer, kako kažu na Zapadu, demokratija se ne kupuje sa polica samousluga, već stvara decenijama, ako ne i stotinama godina.
Pošto nisu imali naftu, Srbi su morali oslobođenje, demokratizaciju, kao promociju secesionizma dojučerašnjih komšija Albanaca, da plate glavom. A potom bubrezima i svim drugim upotrebljivim organima prodatim na svetskoj pijaci. Koga danas interesuje da je agencija Tanjug, preko vašeg hroničara, još aprila 1993. godine emitovala osvrt, načinjen na bazi izvora i procena svetskih agencija i Radio Vatikana, da će ako Srbija ne bude kooperativna (a nije ni Gadafi ovih dana), u operaciji Virdžinija, biti utvrđen srpski zločin nad Albancima kao povod masovnog egzodusa sa Kosova u susednu Albaniju, gde su čekali dobrovoljci Al Kaide.
Ovaj američki ključni saveznik u preoblikovanju islamskih sekularnih režima u protektorate, kakav je već Irak i Avganistan, pomoći će da se tvrdoglavom pustinjskom liscu izmakne osnovna poluga za opstanak. Gadafi je preko sina Saifa al Islama, na invaziju golorukog naroda koji je preuzeo pola Libije, uzvratio: Imamo tri plana. Plan a: borba do poslednjeg metka i do smrti, plan b: borba do poslednjeg metka i do smrti, i najzad plan c: borba do poslednjeg metka i do smrti.
Zapad kao odgovor najavljuje da će na ostatak Libije, da bi je oslobodili od Moamera, poslati trupe prijateljskog Egipta. Dakle, neće ginuti, kao ni na Kosovu i Metohiji, momci iz zapadne elite, već se planira međusobni pokolj Arapa, kao i Jugoslovena svojevremeno koji su se, podstaknuti spolja ali i akcijom poslušnika iznutra, uključili u komadanje zajedničke države. U toj montaži istorije, sudbina Srba i Srbije već je bila predodređena za ulogu jedinog krivca u scenariju što se od tada ponavlja širom sveta. Jedni momci su apsolutno zli i genocidni, a drugi njihove žrtve. Gadafija već optužuju za genocid nad golorukim narodom.
Sada kada su poslovi praktično već obavljeni u basenu Mediterana, a priprema se svilen gajtan Iranu, odjednom se umesto izraza ustanak u rečniku zapadnih medija pominje haos, najavljuje egzodus Arapa prema Evropi i utvrđuje činjenica da oborene režime nema čime da popuni narod izveden na ulice. Te mase, po pravilu, nemaju ni vođu, ni organizovane političke snage. Tako će onaj prikriveni, istinski i zato opasno nekontrolisani revolucionarni naboj biti demontiran preventivno i među Arapima, kao i 5. oktobra u Beogradu.
Radi se o nasilju nad sudbinom svih onih koji neće biti elita novog rasizma i fašizma, a predodređeni su za robove novog poretka u operaciji planetarnih razmera koju SAD vodi i vidi kao jedini spas za budućnost svoje parazitirajuće ekonomije
Kako procenjuje ruski predsednik Medvedev, sledi narednih deset godina besmislena serija besciljnih pobuna u kojima će arapske zemlje izgubiti suverenitet, resurse. A prikriveni okretač, koji u tom paklu čeka svoju šansu, već se uveliko oglašava preko Al Kaide bombama na Kavkazu, u skijaškim centrima oko Sočija, gde treba da se odigra zimska Olimpijada.
Ogoliti danas fenomen rađanja jedinog gospodara sveta i njegovih namera zaogrnutih odorom nekakve uvezene, dirigovane demokratije i simuliranih ljudskih prava koja se u stvari svode na socijalnu obespravljenost, dirinčenje i ogoljenu funkciju potrošača robe megakorporacija, krajnje je nezahvalan, pa i po novinare vrlo opasan posao. Njega se u svakom slučaju klone kako klijentelistički režimi, tako i njihovi mediji. U Srbiji saznajemo i gledamo na TV-u događaje u Sredozemlju i Bliskom istoku u verziji potpune podređenosti u odnosu na uređivačku politiku Wac Rigieja, sve više po modelu Špringera.
Ništa bolje nije na televizijama iza čijih se domaćih imena krije takođe u potpunosti kontrolisani i indukovani program zaglupljivanja masa i skretanja pažnje sa bitnih kretanja u svetu, ali i suštinskih problema u Srbiji.
DVOJAC POSMATRAčA
Zanimljivo je, pa i prilično neutešno, da se nova velesila u usponu, Kina uopšte ne oglašava o tekućim zbivanjima, a da Rusija upozorava na moguće lomove tek u pola glasa. To se, pre svega, odnosi na izjave Putina, Medvedeva i ministra Lavrova koji su upozorili da Zapad ne treba da se meša u poslove arapskog sveta, već da ga prepusti da svoje probleme rešava sam. Ali, to spada u već potrošeni rečnik alibija poznat još iz vremena pre dezintegracije Jugoslavije, iz vremena Hladnoga rata i ravnoteže snaga koje očigledno još nema i nije na pomolu. A i pitanje je da li će je ikada biti.
Rusiji je prošle nedelje u Briselu, na zasedanju Saveta Evrope, jasno stavljeno do znanja da može samo dovesti gas u EU, ali da ne može da računa na njegovu redistribuciju. Moskva očito nije u situaciji da se izbori za prava rešenja za sebe. Mada, kada ne bi bilo američke dominacije nad Evropom, ova bi i te kako lako izabrala između plaćanja i održavanja NATO-a u kojem dominira Vašington i korišćenja pod povoljnim uslovima resursa iz Rusije.
Glavni igrač za kockarskim stolom, na kojem se rešava pitanje da li će ovo biti epoha novog robovlasničkog sistema sa jasno podeljenim ulogama, su SAD koje drsko mašu špilom obeleženih karata. Saigrači se prave da to ne primećuju i nastoje da se održe kao faktori za kockarskim stolom sve do prvog ključnog previda kauboja nasilnika koga moraju da trpe, a to se pre svega odnosi na Kinu. Ona je u položaju ekonomskog brata blizanca korporativnog kapitala SAD. Gomila njihovu valutu, čije je jedino pokriće nasilje NATO-a.
Teško je danas, u sveopštem svetskom cunamiju balkanizacije sveta, parcelisanja na dugi rok interesnih sfera u uobličavanje takve ravnoteže koja će u stvari odložiti pad SAD-a kao države Imperije, prognozirati put izbavljenja. Jer, kraj dominacije SAD kao države ne mora doneti ništa drugo do izlazak korporativne revolucije iz ljušture u megarobovlasnički novi poredak, sa svetskom vladom sastavljenom od predstavnika najbogatijih familija. U kojoj će, naravno, dominirati ne SAD kao država, već karteli od kojih će većina zaista biti poreklom iz SAD i Velike Britanije.
U jednoj takvoj gotovo nemogućoj konstelaciji, zemlje BRIK-a prionule su na zadati takt korporativnih sistema u distribuciji profita. A istovremeno treba da osmisle neku svoju, drugačiju igru, pri čemu ne smeju previše da zabrinu gospodare sveta koji komanduju tom globalnom igrankom. Problem za te po rangu velike igrače, ali još uvek ekonomski i vojno nedorasle korporativnoj osovini SAD – EU, je da li je blef ili istinska spremnost gospodara da svet gurnu u armagedon, totalnu propast, ako na razrešavanju ključnih tokova istorije, usmerenih ka stvaranju globalnog gulaga, naiđu na odlučan otpor.
Ne radi se, dakle, o pitanju da li braniti anahrone sisteme sa diktatorima na čelu kojima su do juče pre svih London i Vašington isporučivali oružje, već čije će biti vlasništvo nad resursima i njihovim putevima za transport posle iznenadnog uklanjanja doživotnih sa političke scene. Na meti su i Iran i Sirija, kao poslednje kegle u preduzetoj partiji sa domino efektom.
čini se da neke iskrice promisli o neodrživosti na dugi rok jednog takvog projekta postoje. Za sada nedovoljno vidljive i nedovoljno koncentrisane. A one se daju nazreti u očima Putina i Taoa, koji ispraćaju igru velikog kauboja i vrebaju, dao bog, eventualnu, za sada nevoljnu vidljivu slabost glavnog igrača.
