Sve što je život Marini Drobnjak, kao dvogodišnjoj devojčici, pre 19. godina oduzeo, kada ju je sa roditeljima izgnao iz rodnog Sarajeva u izbeglištvo, u Beograd, a zatim 1998. godine u Ameriku, nadoknadio joj je kasnije, nudeći joj pregršt puteva. Marina je izabrala onaj koji joj se učinio najperspektivnijim, da studira ekonomiju, odsek finansija. Ove godine je Marina provela radnih mesec dana u Beogradu i to zahvaljujući Ministarstvu za dijasporu, koje je u saradnji sa svetskim kompanijama, koje posluju u Srbiji, našim mladim dijasporcima omogućilo jednomesečnu, letnju praksu u Beogradu. Za nju je to iskustvo nenadoknadivo i kaže da je doprinelo promeni njenog mišljenja.
– Srbija je moja matica, volim je, ali nisam je nikada idealizovala. Tu se, bar po rečima mojih roditelja, uvek teško zarađivalo i još teže živelo. Od kada sam izbegla iz Sarajeva, preko jednogodišnjeg izbegličkog potucanja po Beogradu i kasnije u NJujorku, pa do pre godinu dana, otkad živimo u Minhenu, nisam očekivala da u Srbiji ima perspektive za nas mlade. Srbija mi je nekako uvek bila ljubav i zabava, a Zapad, posao i život. Zahvaljujući ovom potezu Ministarstva za dijasporu i stečenom, radnom iskustvu, moje mišljenje se promenilo. Srbija pruža perspektivu i mladim ljudima, ali to ne znači da ću doći u Beograd da živim – kaže ozbiljnim glasom ova atraktivna devojka, koja planira da se „upiše“ među najtraženije svetske finansijske stručnjake. Ipak, čuveni Volstrit ne predstavlja izazov za nju, ali ni obećani san. Ona želi nešto drugo.
Ubijala ih nostalgija
– Imam sreću da se svega ružnog, što nas je oteralo iz Sarajeva, ne sećam. Slušala sam samo strašne priče i gledala i na sopstvenoj koži osećala nemaštinu u Srbiji. Onda je tata kao elektroinženjer dobio fantastičnu poslovnu ponudu za Ameriku i mama koja je farmaceut, nije puno razmišljala, odlučili smo da nastavimo život u SAD. Ipak, u Americi smo patili od nostalgije i prva dobra prilika nas je dovela u Minhen, a to su moje studije – veli Marina.
– Koreni su čudo, osećam ih od malih nogu. Ta naša plahovita narav kao da nam određuje put, terajući nas da se ostvarujemo kroz isključivo trnovite putanje. Od kolektivne srpske naravi ni ja nisam pošteđena. Ona teče mojim venama i donekle određuje moju budućnost, ali ne žalim se. To sam ja, Srpkinja, hrabra, odlučna i tvrdoglava, ali i dovoljno ambiciozna da se ostvarim kao uspešni finansijski stručnjak, a ne samo kao lepa fasada nekog rmpalije – kaže Marina, objašnjavajući da nije feministkinja.
Naglašava da je nervira što se na Zapadu prećutno poslovi dele na muške i ženske. Ona sebe vidi na onom predodređenom za muškarce mada do dobrih mesta žene teško dolaze.
Minhen bliži srcu
– Užasavam se fantastičnih priča o Americi, pa nije to samo serija „Seks i grad“. <đŽ>ivot je tamo težak i prilično usamljenički. Istina je ima druženja, ali samo vikendima, a mi smo ipak sa Balkana i društveni smo. Treba nam druženje i emotivnost, saživljavanje sa komšijskim problemima, one slatke devojačke priče, do duboke noći. Toga u Americi nema jer su svi opterećeni svojim problemima – kaže sagovornica „Vesti“, objašnjavajući zašto joj je Minhen više u srcu od NJujorka.
– Želim da moj poslovni uspeh počne iz Srbije i da se penjem, pedalj po pedalj pa sve do Volstrita, nazad na Menhetn u kome se i rodila moja ambicija i slika o „velikom svetu finansija“ i čuvenim njujorškim brokerima. Ipak, ko zna šta će biti i na koju stranu ću krenuti – trezveno priča sagovornica „Vesti“, koja još dodaje da je zadovoljna što se približila Srbiji, a sve zahvaljujući studijama u Minhenu, zbog čega su i njeni roditelji Vesna i Goran odlučili da se vrate u Evropu.
– U Americi je ostao samo moj brat Aleksandar, na fakultetu, ali očekujemo da će nam se za godinu-dve i on priključiti u Minhenu, ili nekoj drugoj evropskoj metropoli, ko zna – kroz osmeh kaže ova samosvesna i ambiciozna devojka.
