Foto: Privatna arhiva
Život u Holandiji je mnogo različitiji od života u Srbiji, ali to nije nešto što je strano i čemu se čovek ne može prilagoditi, pogotovu u onim sferama gde je to lepo uređeno i gde poboljšava i mentalni i fizički život građana.
Opet postoje i stvari koje su usko specifične holandskom narodu, njih poštujem ali ne pokušavam da ih infiltriram u svoju životnu filozofiju, rekla je za Danas Vesna Petrović Varagić.
Odluku da sa porodicom započne život u holandskom gradu Weert nije donela preko noći. Taj proces je trajao čitave tri godine.
– Prvo se u Holandiju odselio suprug koji je u tom trenutku dobio jako zanimljivu poslovnu ponudu. Kao košarkaškom treneru pružena mu je prilika da trenira ekipu koja se takmiči u prvoj holandskoj ligi, kao i mesto direktotra košarkaške akademije koja se bavi razvojem košarkaških talenata, započinje svoju priču Vesna.
U momentima kada je odvojeni život postao emotivni teret za celu porodicu, na put kreću Vesna i njihove trojke.
– U našoj situaciji, jedno od nas dvoje moralo je da napusti svoj posao i eto mene u Holandiji, iskreno kaže Vesna.
Promena sredine je u početku teško pala i njoj i deci ali se u međuvremenu mnogo toga promenilo i uticalo da njihov život bude mnogo kvalitetniji.
– Klinci su već imali svoju bazu u Srbiji od koje ih je trebalo odvojiti, ja takođe, jer sa 40 godina odlučiti se na takav korak nije baš uobičajeno. Bilo je tu i tuge i pitanja bez odgovora i straha i neizvesnosti, ali i radoznalosti i želje za novim. Najveći strah sam imala oko toga da li će se deca uklopiti, da li će naći prijatelje, da li će uspeti da se prilagode novom sistemu obrazovanja i da li će im detinjstvo biti srećno. Ipak nisu oni ni bili mali u trenutku odlaska, imali su 10 godina. Na kraju posle četiri godine, mislim da smo doneli pravu odluku.
O svom životu u Holandiji, Vesna koja radi u jednoj konsultantskoj firmi, kaže da joj je pružio mir i sređen život, slobodu izbora bez osude okoline, mogućnost da zna da može biti bolje a ne samo “ćuti, može i gore”, da uživa u produženom detinjstvu svoje dece, da upoznaje nove kulture, da u praksi vidi kako se poštuju ljudska prava i kako izgleda kada je ljudsko pravo neprikosnoveno ali, i da spozna i drugu stranu te medalje, kako tolika sloboda ne ide bez odgovornosti i kako njeno sprovođenje izgleda u praksi.
U prvom susretu sa Holandijom, najveći šok joj je bio nedostatak administrativnih peripetija na koje je do tada navikla. Sve što je zakonski neophodno uraditi, nadležne službe u Holandiji vam pošalju na mejl ili u sandruče. Na vama je samo da ispratite uputstva.
– Sećam se da smo treći dan od dana dobijanja svih neophodnih papira za život u Holandiji, dobili dopis od Instituta za javno zdravlje Holandije, da im dostavimo karton imunizacije za decu. Bila sam šokirana tom brzinom kojom sistem ovde funkcioniše. Malo je čudno, ovde se sve odvija bez stresa, sve polako, a opet sve na vreme, priseća se privikavanja na nova životna pravila.
Sledeće iznenađenje je usledilo kada je na prvom sastanku u školi pitala zašto deca nemaju domaći i kako da im pomogne da lakše prebrode jezičku barijeru a na to dobila odgovor: „A kada vi mislite da se Vaša deca igraju?“
Prva pomisao, s obzirom na dotadašnje iskustvo koje je sa sobom nosila, bila je: „Ovi su totalni amateri, gde sam ja dovela svoju decu“.
Međutim, vreme ju je demantovalo i shvatila je svu dobrobit ovakvog pristupa obrazovanju dece. Sistem je napravljen da podstakne mlade da istraže sebe i pronađu ono što vole da rade i što će ih kasnije učiniti srećnim.
– Ovde je školstvo besplatno. Udžbenici su do kraja srednjeg obrazovanja besplatni za svu decu. Roditelj je samo u obavezi da kupi sveske i pribor, ističe Vesna.
Priča o Holandiji ne može da prođe bez osvrtanja na njihovo osnovno prevozno sredstvo – bicikl. Ravnopravno ga, kako nam kaže, voze sve generacije. Razlog tome je što vode računa o zdravlju i očuvanju fizičke kondicije.
Zatim, imaju svest o značaju očuvanja životne sredine, a i na taj način se rešavaju saobraćajnih gužvi. I na kraju, sama činjenica da je to najjeftinij vid prevoza je posebno važna za Holanđane, koje od malih nogu uče kako da raspolažu novcem tj. da žive po tačno utvrđenim finansijskim agendama.
Ono što je stvar holandske kulture i čak preporučljivo u njihovom društvu, a kod nas još uvek nezamislivo, je da deca mogu da počnu da rade od četrnaeste godine. S tim da je sve zakonski regulisano, poslodavac potpisuje sa detetom ugovor i garantovana su mu minimalna zarada i dozvoljen broj radnih sati. Za studente je, čak, nezamislivo da ne rade tokom školovanja.
Ta praksa nije zaobišla ni Vesninu decu. Njena ćerka je do skoro, pošto aktivno trenira odbojku, držala treninge mlađim kategorijama i za to bila adekvatno plaćena na šta je bila posebno ponosna.
Kako se u Holandiji živi, planira i troši prema agendi, objasnila nam je i na primeru funkcionisanja državnih institucija.
– Sećam se da je jedne godine počela totalna rekonstrukcija moje ulice, koja je inače bila u savršenom stanju. Na moje pitanje zašto se to radi odgovor je bio neočekivan. Ovde svi radovi imaju svoj rok i mora se pre roka sve zameniti da bi se izbegle neželjene situacije koje mogu da naruše kvalitet života građana.
Ono što je njoj i deci olakšalo početak života u novoj sredini je što su došli na već utaban put. Suprug je već izgradio karijeru i postao prepoznatljiv i prihvaćen u zajedici u kojoj živi. To je doprinelo da se svi oko njih potrude da se što lakše uklope, olakšalo im privikavanje i pomoglo da se ne osećaju kao stranci ni jednog trenutka.
S druge strane, ispričala nam je i jednu smešnu anegdotu koju je doživeo njen suprug prve godine po doseljenju u Holandiju, a koja oslikava proces prilagođavanja i menjanja životnih navika u novoj sredini.
– Poučen iskustvom iz Beograda da grejna sezona počinje u oktobru, čekao je do kraja novembra da uključe grejanje. Kada je postalo neizdrživo hladno, upitao je kolege kada ovde počinje grejna sezona. Na šta su se oni grohotom nasmejali i rekli mu: “Znaš onaj mali aparatić na zidu? E, njega okreneš i namestiš temperaturu koju želiš. Možeš se i usred leta grejati ako želiš, ali će biti skupo”.
O sebi i svom suprugu kaže da su avanturisti i da su to preneli i na decu.
– Mi smo u stalnoj potrazi za “Nedođijom” pa nam je sa te strane život jako zanimljiv. Naši prijatelji, Holanđani, često znaju da kažu da smo mi za ove četiri godine više proputovali po Holandiji, Belgiji i Namačkoj nego oni koji su rođeni ovde.
U mestu u kojem žive skoro da nema naših ljudi, sem jedne porodice iz Bosne sa kojom se rado druže.
– Holanđani imaju tu kulturnu distancu, i koliko god da su dobri domaćini, a jesu, koliko god da su srdačni, a jesu i kolko god su otvoreni prema svima, sa njima nikada nema kako bi mi rekli „do koske“, prepričava nam svoje utiske.
Međutim, okruženost samo Holanđanima, pokazala je i svoje prednosti.
– Pomogla je, pre svega mojoj deci, da jako brzo savladaju jezik i to jako kvalitetno, tako da su mogli bez ikakvih problema da upišu gimnaziju, što je ovde najviši stepen obrazovanja i da se edukuju na jednom visokom nivou koji je, zbog drugačijeg obrazovnog sistema u Holandiji, jedini direktan put kao Univerzitetu.
Ono što zapaža kao manu holandskog društva je što šta god da se desi oni prepuštaju nadležnima da misle o tome i prihvataju njihove odluke bez preteranog promišljanja o njima.
– Vrlo jednostavno se stvari rešavaju često bez bilo kakvog kritičkog osvrta, sve dok se ja ne pojavim u društvu i krenem da postavljam pitanja. Verovatno im je čudna ta moja potreba da sve raščlanim do detalja, ali moram priznati da me saslušaju. Često je njihov odgovor meni „ a zašto ti o tome brineš, kada postoje ljudi zaduženi za to“. Možda je ovo dobar primer koji pokazuje razliku odrastanja i sazrevanja u Srbiji i Holandiji.
Vesna, po sopstvenom priznanju, svakodnevno prati dešavanja u Srbiji od politike, preko pandemije do kulturnih dešavanja, kao i reakcije drugih evropskih zemalja na nas.
– Kada sa distance posmatram i analiziram stanje u Srbiji, čini mi se da mi je slika mnogo jasnija, možda i zbog stečenog iskustva kako je to negde drugde, a opet ne tako daleko izgleda. To odsustvo slobode i preživljavanje u nametnutim okvirima dovodi do izumiranja svesti, što neminovno dovodi do besmisla svega.
S druge strane, posebno je raduju novi projekti u filmskoj i pozorišnoj umetnosti, a i sve bolja književna ostvarenja, kojima redovno puni kofere po povratku iz Srbije.
– Možda najmanje pomaka ima u muzici, ali nadam se da će se i tu stvari pokrenuti. Evo baš nedavno sam pratila online promociju benda OPS i nekako su mi ulili nadu da ima šanse da i tu stvari krenu boljim putem, podelila je sa nama svoje impresije.
O tome šta Holanđani znaju o nama, Vesna kaže, da se oni kao narod ne zanimaju preterano za politiku. Tradicija demokratskog uređenja kod njih je višegodišnja, tako da je njima sve potaman, pa nemaju potrebu da razbijaju glavu tom temom.
Na nacionalnoj televiziji im je bilo prikazano nekoliko dokumentarnih filmova o Srbiji od kada je ona tamo. Najviše su se zainteresovali, bar ljudi iz njenog okruženja, za kulturu i priču o našim prirodnim bogatstvima. Holanđani su veliki ljubitelji planina.
S druge strane, dokumentarac o zagađenju im je bio šokantan. Nije im bilo jasno kako neko može da na takav način ugrožava svoju životnu sredinu.
Što se tiče borbe sa pandemijom korona virusa, Holandija je u početku lutala sa donošenjem strategije. Čak je možda i među poslednjima u Evropi uvela obavezno nošenje zaštitnih maski. Međutim, početak imunizacije je promenio stvari i sada je oko 89 odsto stanovništva vakcinisano.
Trenutno je zemlja u preventivnom polu lock down-u zbog povećanja broja obolelih u poslednjih meseca dana, ali se nadaju da će uskoro da se sve vrati na staro.
– Moja porodica, uključujući i decu je vakcinisana i jedino što mogu da poručim svima je VAKCINIŠITE SE!
Tekst je deo projekta koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
