Na putu ka sebi

Kao često puta u svojoj istoriji, Srbija danas nije stanje, nego projekat i vizija. Ona je na putu ka sebi, ne onakvoj kakva je bila, nego onakvoj kakva bi mogla da bude. Utoliko je Srbija na dobrom putu.

Da je Srbija stanje, to bi bilo krajnje provizorno i zabrinjavajuće stanje. Nedovršenost u odnosu sa Crnom Gorom, nedovršenost u odnosu na Kosovo, nedovršenost u odnosu na svoje vlastito ustavno uređenje. Takvu Srbiju niko ne bi smatrao subjektom i činiocem, nego bolesnikom i problemom.

Zbog toga bi najveća greška bila da sebe definišemo neambiciozno. Ako i za trenutak posumnjamo da ćemo uspeti, vrlo verovatno i nećemo uspeti. Naša glavna integrativna snaga je uverenje, a ne sistem. I, naravno, evropski integrativni duh koji vlada epohom.

Druge smo uverili u naše istorijsko pravo da nas prihvataju kao potencijal a ne kao fakticitet. Kao fakticitet smo malo, kao potencijal možemo biti mnogo. U svetu nas zbog toga danas smatraju zemljom koja ima velike šanse da uspe. Još samo da uverimo i sebe.

Verovatno je preterano govoriti o ciklusima u našoj novijoj nacionalnoj istoriji, ali očito da je na početku sva tri poslednja veka Srbija dobijala istorijsku šansu. Oslobodilački ustanci na početku 19. veka, iznenadni društveni i ekonomski preporod u prvim godinama 20. veka i, sada, prve godine novog veka. U tri veka tri neočekivane šanse.

Svaki put se Srbija dizala iz pepela sa iznenađujućom vitalnošću posle decenija krize i dekadencije. I svaki put do sada ta energija nije bila dovoljna da se projekat izvede do kraja. Glavni krivac za to su bili međunarodni odnosi na kojima su se lomile ambicije male balkanske nacije koja je tražila svoje mesto pod evropskim suncem. Ali bilo je i vlastite krivice, a pre svega nesposobnosti da se formuliše jasan nacionalni projekat i da se oko njega okupe sve snage.

Danas su mnoge stvari veoma slične ranijim prilikama – i unutrašnje podele, i nedostatak istinskog građanstva, rašireno siromaštvo, slabe institucije, sklonost populizmu. Uz jednu veliku razliku: danas je međunarodno okruženje prvi put u istoriji na strani naših ambicija.

Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami. Mi smo u isto vreme i problem i rešenje.

I danas je zadatak isti. Pripremiti zemlju za šense i iskušenja novoga veka. Nadoknaditi zaostatak u odnosu na razvijenu Evropu. U vlastitom društvu stvoriti moderne ustanove i uspešnu ekonomiju.

I danas, kao pre jednog i kao pre dva veka, za uspešno obavljanje zadataka nam trebaju sveža energija i nada, samodisciplina i istrajnost.

Međutim, našem nacionalnom mentalitetu svojstvene su erupcije energije, pa potom pražnjenje i malodušnost. Mi smo veseo narod koji istovremeno ceni pesimizam jer ga smatra otmenim. I jer oslobođa od odgovornosti. Ako već unapred sumnjate u svoj uspeh, neuspeh će vam lakše pasti, jer ste ga mudro predvideli. Nedostaje nam kondicija za ozbiljnu strategiju. Nedostaju nam ljudi sa jakim karakterom u javnom životu. Previše je površnog mudrovanja i površnog nezadovoljstva, koji ne podstiču i ne oplemenjuju akciju, nego je blokiraju. I previše je intriga i tračeva, kao u Rimskom carstvu godinu dana pre njegovog raspada.

Zbog toga naša nacionalna istorija ponekad podseća na Sizifov posao. Kamen je uz velike žrtve doguran skoro do vrha, ali onda proradi neki usud i sve se vraća na početak.