List Sovjetska Rusija, podseća na teške ekološke posledice NATO-a koje je izazvao bombarujući 1999 godine Jugoslaviju
Pre osam godina je počela agresija NATO-a na Jugoslaviju. Obično se pod rečju agresija podrazumeva 78 dana raketiranja i bombardovanja. Ali da bismo shvatili pravo značenje tih događaja, potrebno je, osim same agresije koju mnogi zovu i intervencija, analizirati kako njene uzroke tako i posledice.
Pozadina agresije je svima dobro poznata. Sredinom devedesetih godina Savezna Republika Jugoslavija je bila jedina zemlja u Evropi koja je odbila da uđe u NATO i čvrsto se pridržavala politike prijateljskih odnosa sa Rusijom. Takvo različito mišljenje se u “civilizovanoj” Evropi ne oprašta.
Povod za uplitanje je brzo pronađen. U svakoj većoj zemlji može se pojaviti napetost u međunacionalnim odnosima, posebno ako tome doprinose velike sile. Iskustvo Rusije tokom poslednjih godina to veoma ubedljivo dokazuje. U Jugoslaviji su za stvaranje konflikta odabrani odnosi između Srba i Albanaca u srpskoj autonomnoj pokrajini Kosovu i Metohiji.
Uz podršku zapadnih obaveštajnih službi albanski ekstremisti su dobili vojnu obuku, naoružanje i novac. Sve ostalo su bile finese. Počeli su napadi na policiju, na Srbe, na Albance koji nisu hteli da se pridruže ekstremistima. Zapadna propaganda je već bila u pripravnosti i jedva dočekala reagovanje vlasti SRJ da bi ih odmah optužila za surovost. Onda se u podršku albanskim teroristima uključila teška artiljerija Zapada. Počela su ucenjivanja, pritisci i cinične obmane. Plan navode rešavanja krize putem „pregovora“ na, koje je SRJ pristala da učestvuje, Zapad je odmah, još u toku pregovora u Rambujeu (Francuska), uz prećutnu saglasnost ruskih predstavnika zamenio nečim što je bilo potpuno neprihvatljivo za Srbe.
Jedan od zahteva je, između ostalog, bio ulazak NATO snaga na Kosovo, ali i njihovo slobodno kretanje po čitavoj Jugoslaviji u formi “mirotvoračkih” trupa. Vlada Jugoslavije je to, prirodno, odbila. Onda je Zapad, koji u potpunosti kontroliše “svetska” sredstva javnog informisanja, digao strašnu galamu o odbijanju jugoslovenskog rukovodstva da ispuni zahteve “međunarodne zajednice”. To je bila prva, pripremna etapa za kasniju agresiju. Scena za oružanu intervenciju je bila pripremljena.
Sve to je sada postalo jasno. A tada su zapadni političari, kao prevejane kartaroške varalice, lažima o “surovostima Srba” odvlačili pažnju od pravih motiva svojih postupaka. Istu strategiju Amerikanci danas koriste protiv Belorusije. Istu takvu kampanju destabilizacije doživela je i Moldavija čim su na izborima pobedili komunisti.
činjenice o zločinima NATO-a su dobro poznate. Napomenućemo samo glavne. U intervenciji je učestvovalo 1.260 aviona i 31 ratni brod NATO-a. Ukupno je izvršeno 35.000 borbenih letova i upotrebljeno nekoliko hiljada krilatih raketa. Na Jugoslaviju je bačeno 80.000 tona eksploziva, što je 5 puta jače od atomske bombe bačene na Hirošimu. Korišćene su najvarvarskije vrste naoružanja kao što su kasetne bombe i municija sa osiromašenim uranijumom koja je svim međunarodnim konvencijama strogo zabranjene. Poginulo je više od 2.000 civila i oko 6.000 njih je ranjeno. Porušene su na stotine bolnica, škola, obdaništa, mostova i više hiljada stambenih objekata.
Ali, sve to nije prošlo nekažnjeno. Iako slabo naoružana zastarelim PVO naoružanjem Jugoslovenska vojska oborila je više desetina aviona, helikoptera i bespilotnih letelica NATO-a, uključujući najsavremeniji avion – ”nevidljivi” F-117. Gubici NATO-a bi bili daleko veći da se Jeljcinova Rusija nije faktički uključila u blokadu našeg jedinog saveznika u Evropi, odbivši da Jugoslaviji isporuči savremene sisteme PVO, iako je to moglo drastično da izmeni tok događaja. Stvar je u tome što su Evropljani i Amerikanci još od kolonijalnih vremena navikli da nekažnjeno ubijaju civile, dok se panično boje sukoba sa odlučnim i dobro naoružanim protivnikom. Dovoljno je setiti se Vijetnama.
Uzgred, već ovih dana, čim su grad Tetovo u Makedoniji napali albanski teroristi, ceo bataljon nemačke vojske koji je tu bio lociran, odmah je pobegao što dalje od poprišta sukoba.
A tada, 1999. godine, flota NATO-a je Jugoslaviju gađala krstarećim kriilatim raketama sa bezbednog rastojanja u Sredozemnom moru, a avtijacija NATO-a je vršila raketiranja i bombardovanja sa visine preko 5 km i sa velikog rastojanja – van radijusa dejstva PVO vojske Jugoslavije. Stratezi NATO-a se ipak nisu odlučili za kopnenu operaciju, jer su bili veoma zabrinuti za dragocene živote svojih vojnika. To što je pri takvom načinu ratovanja ginulo na hiljade civila, “humaniste” iz NATO-a nije nešto naročito brinulo.
Početkom juna, kada je postalo jasno da bombardovanje nije i neće slomiti otpor Srba, Jeljcin je opet odigrao zlokobnu ulogu u sudbini Jugoslavije. Vladajuća grupacija koju je predstavljao gosp. černomirdin podržala je ultimatum Zapada rukovodstvu Jugoslavije. Rezolucija 1244 (1999) Saveta bezbednosti UN, koja je faktički utvrdila rezultate agresije, predstavljala je rezultat tog rusko zapadnog dogovora.
čak i u toj rezoluciji bilo je ipak nekoliko članova koji su mogli doprineti razrešenju konflikta na Kosovu i Metohiji: utvrđivanjem nivo autonomnosti Kosova i Metohije kao sastavnog dela Jugoslavije, priznavanje neophodnosti povratka jugoslovenske vojske, policije i carinske službe na teritoriju pokrajine, što bi faktički očuvalo suverenitet Jugoslavije ali i Albancima dalo veliki stepen autonomije. Ali Zapad je išao na prevaru pa su upravo zbog toga rezoluciju 1244 SB OUN koju su oni doneli počeli da krše već narednog dana posle njenog izglasavanja.
Odmah posle povlačenja jugoslovenske vojske sa Kosova i Metohije i ulaska zapadnih „mirotvoraca“, u pokrajini je počelo divljačko pljačkanje i ubistva Srba i nealbanskog stanovništva uopšte. Stotine hiljada ljudi su bile prinuđene da pobegnu van granica Kosova i Metohije. Naravno, „civilizovani“ Zapad taj pokolj koji se odigravao naočigled desetine hiljada njegovih vojnika na Kosovu i Metohiji, nije smatrao za ratne zločine. Nije učinjeno ništa da bi se prekinulo sa tim pokoljem.
Zato se britanski general Džekson, koji je tada komandovao KFOR-om i šef misije UNMIK-a B. Kušner (Francuska) u potpunosti mogu smatrati saučesnicima masovnih ubistava i etničkog čišćenja.
NATO i albanski teroristi u savezu zajedno
No i pored svega toga ciljevi agresije nisu u potpunosti ostvareni. Jugoslavija je počela da se obnavlja veoma brzim tempom. Tada je Zapad otpočeo treću etapu agresije. U prvi plan su opet izašle ekonomske ucene, politički i propagandni pritisci. Srbima su počeli da nameću misao da su ekonomski problemi i međunarodna blokada izazvani isključivo ostankom na vlasti predsednika Miloševića.
Istovremeno su u prozapadnu „demokratsku“ opoziciju upumpane desetine miliona dolara od kojih je stvoren moćan sistem antivladinih listova i televizijskih stanica. Sve je to, naravno, propraćeno horom optužbi za gušenje slobode govora, iako su vlasti kontrolisale samo 3 velika lista i nekoliko glavnih televizijskih stanica.
Ekonomska blokada, propagandni pritisak i prirodni zamor stanovništa od desetogodišnje neravnopravne borbe sa Zapadom morali su se odraziti na situaciju. Na septembarskim izborima, a zatim i na decembarskim prošle godine, na vlast je došla prozapadna opozicija. Mnogima se učinilo da bi se na tome mogli zaustaviti. Tim pre što je Zapad tvrdio da je njegov glavni cilj – odlazak S. Miloševića sa vlasti. Ali, agresija Zapada se nastavlja. To je već njena četvrta etapa, čiji je cilj potpuno uništenje patriotski opredeljenih snaga u Srbiji koje se zalažu za prijateljske odnose sa Rusijom.
Pojavio se i novi instrument za ucene – Međunarodni sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji koji je pod potpunom američkom kontrolom. Gospođa Del Ponte, koja se veoma probirljivo borila sa korupcijom u Rusiji (protiv Borodina je pokrenuta istraga, a protiv Berezovskog i Gusinskog nije), sada je otpočela lov na srpske lidere. Na Zapadu traže od celog sveta „vladavinu prava“. Ali sami se povode za jednostavnim principom „zakon svako preokreće kako mu dune“. Međunarodni sud je optužio za ratne zločine S. Miloševića i nekolicinu drugih lidera Jugoslavije. Znači da predsednik zemlje – žrtve agresije zaslužuje osudu, a lideri zemalja-članica NATO-a, koji su otpočeli krvavu agresiju i lideri albanskih terorista – nevini su kao anđeli. Tako izgleda to „dobro“, „samostalno“ i „pravično“ zapadno „pravosuđe“!
Tadašnji Sadašnji predsednik SRJ i sadašnji predsednik Vlade Srbije V. Koštunica izjavio je da neće izručivati svoje državljane i zemljake inkvizitorima u Briselu i Hagu. Ali pritisak na njega, Jugoslaviju nekad i Srbiju danas, uopšte i dalje je veoma jak. Amerikanci, koji su pre tražili samo odlazak sa vlasti S. Miloševića kasnije zahtevaju njegovo izručenje Haškom sudu. Oni otvoreno ucenjuju Srbe izjavljujući da će dati ekonomsku „pomoć“ od 100 miliona dolara (i to pošto su SAD napravile štetu od više desetina milijardi dolara!), samo u slučaju da S. Milošević bude uhapšen.
Istovremeno, u Evropi sada polako počinju da shvataju šta su učinili na Balkanu. Ispostavilo se da su posledice agresije mnogo teže nego što se to pretpostavljalo 1999. god., kada se odluka o intervenciji donosila uz histeričnu propagandu o „zločinima Srba“. Potom je ispalo da ni o kakvim zločinima nema ni govora. Ali su zato zemlju koja je cvetala pretvorili u ruševine, oteravši u smrt na hiljade njenih stanovnika.
„Civilizovani“ Evropljani sad izgledaju kao prave budale. Izvesti krvoproliće u centru Evrope kome se ne vidi kraj – to treba umeti. Evropa skupo plaća svoje prijateljstvo sa SAD. Kao da mnogima od početka nije bilo jasno da su, eskalirajućim konfliktima na Balkanu, Amerikanci želeli da oslabe Evropu, organizuju odliv kapitala u SAD, nanesu udarac jedinstvenoj evropskoj valuti. Po svoj prilici u svemu tome su uspeli. Ali su usput iz boce pustili duha albanskog ekstremizma i sada je nemoguće vratiti ga nazad. Pošto su izgubili na lokalnim izborima u oktobru 2000. god. na Kosovu i Metohiji, lideri ekstremista nemaju više šta da izgube. Oni mogu da se oslone samo na nasilje, na šta su, uostalom, već navikli. Osetili su ukus pobede (ušli su na Kosovo i Metohiju kao prirepak NATO trupa), dobro su naoružani, imaju velike prihode od trgovine drogom, belim robljem… imaju i paravojne formacije, komandne strukture, kao i nacionalne ciljeve.
Obratimo pažnju na zanimljivu stvar. Intervencija Albanaca u Makedoniji počela je upravo onda kada su se u SAD pojavili znaci ozbiljnih ekonomskih poteškoća, kada je počeo da pada kurs dolara, a na berzi se pojavili znaci mogućeg kraha. I upravo tad (kakva koincidencija) Albanci upadaju u Makedoniju. U Evropi naglo raste napetost, kapital opet stremi u SAD. Ukratko, sve je isto kao i 1999. godine. I režiseri su, moguće, isti – Amerikanci. Ali, dok Evropa pokušava na sve moguće načine da izbegne konflikt sa Albancima, NATO je sad u veoma neprijatnoj situaciji. Sve su šanse da će morati da učini isto ono zbog čega su želi da sude S. Miloševiću – tj. da primene silu protiv albanskih ekstremista. Oni će, prirodno, da se brane. Nastaviće se spirala nasilja ali Postaće i očigledno da je S. Milošević sprovodio politiku koja je u tim uslovima jedino bila moguća …
I Rusija je dužna da izvuče zaključak iz svega toga. Glavni zaključak, po mom mišljenju je da se Zapadu ne može verovati ni za marjaš. čitava politika Zapada na Balkanu u poslednjih deset godina predstavlja beskonačni niz laži, podmuklosti, podlih prevara, izdajstva. To nisu emocionalne ocene, jer svi dokumenti i bukvalno ukazuju na to.
Protiv Rusije će, kad zatreba, biti pokrenut isti mehanizam kao i protiv Jugoslavije. Prvi pokušaj je učinjen 1999-2000. god. oko situacije u čečeniji. Za sada Rusija ima snage da pruža otpor. Ali Zapad ne gubi nadu. Ako im se dozvoli zahvaljujući naporima gospode Berezovskog, Kasjanova, Grefa, Klebanova i čubajsa kroz nekoliko godina Rusija može biti ponovo dovedena u stanje kada će moći da joj se grubo diktiraju uslovi. Napori NATO-a za „uspostavljanje odnosa“ sa Rusijom predstavljaju elemente pripreme za takav scenario.
Tada će, uzgred, biti moguće i gosp. Putina optužiti za ratne zločine u čečeniji. I nekakav „Međunarodni sud“ pod rukovodstvom nevenuće Karle del Ponte zatražiće njegovo izručenje. Znači, predsednik Rusije ne bi smeo da se zavarava „prijateljstvom“ njegovih zapadnih partnera. Dok im je odgovaralo, Amerikanci su S. Miloševića nazivali mirotvorcem na Balkanu i priznavali ga za dostojnog sagovornika …
Ali svako zlo ima i svoje dobro. Agresija NATO-a na Jugoslaviju dovela je do toga da se u Rusiji rasprše iluzije o tome da nas na Zapadu nežno vole i da će nam „inostranstvo pomoći“. Na one naivne u Rusiji koji su čvrsto verovali u „opšteljudske vrednosti“ izliven je čabar ledene vode. Strateški preokret Rusije na Istok i Jug – to je direktan rezultat preispitivanja vrednosti onoga što se desilo u Rusiji posle intervencije NATO-a na Balkanu.
Bezgranično hvala našoj braći Srbima što su na sebe primili najteži prvi udar, probudili Rusiju, ali i mnoge pravoslavne zemlje koje su na Zapad gledale kao na jedino svoje spasenje. S toga Rusija sada mora da svim sredstvima pomogne svoju braću Srbe, jer su se oni za Rusiju dovoljno žrtvovali!
Sovjetska Rusija – Vjačeslav Tetjokin
Tekst prevela – Sava Rosić
Tekst opremilo uredništvo sajta
