Ujutru pijemo slovenačko mleko, letujemo u Hrvatskoj i gledamo derbi Jadranske Lige Cibona – Partizan. Hteli da priznamo ili ne, živimo kao što se živelo u Jugoslaviji. Osim što ne možemo u Pećku patrijaršiju. Ali, za vreme Tita manastiri ionako nisu zanimali Srbe
Beogradski susret predsednika Srbije i Hrvatske Ive Josipovića i Borisa Tadića probudio je emocije svih jugonostalgičara kada su videli dva državnika kako se rukuju i grle kao drugovi iz JNA koji se vide prvi put posle dvadeset godina i pred kamerama napadno jedan drugog nazivaju velikim prijateljem. Odavno se Srbin i Hrvat nisu tako lepo slagali, još od kada su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman zajedno crtali mapu Bosne na salveti, ali su međusobne razmene plezira uvek držali podalje od javnosti. Ko zna šta bi oni nacrtali kada bi videli koliko se njihovi naslednici trude da približe dve države za koje su se oni toliko trudili da ih razgraniče debelom granicom.
Petnaest godina kasnije, Srbi su ponovo rado viđeni gosti u Hrvatskoj, više se i ne razlikuje koja muzika odakle dolazi, gledaju se bosanske i hrvatske serije. Srbi koji su nekada bojktovali slovenačku robu redovni su kupci u Merkatoru“, smoki“ su kupili Hrvati, a košarka, kao najuspešniji sport bivše Juge, ima već nekoliko godina zajedničku ligu. Sve je nekako izmešano. Kao nekada.
I sama ideja vaskrsa Jugoslavije izaziva najveću paranoju u Hrvatskoj koja se jedva oslobodila tog velikosrpkog projekta“, kako kažu njihovi nacionalisti, a posebno je upalo u oči kada je predložena promena čuvenog antijugoslovenskog člana 141. njihovog ustava, koji zabranjuje bilo kakvo udruživanje Hrvatske u regionalne državne saveze.
Alergija na pomen imena Jugoslavija očigledno je još izražena u većini država, zbog čega se uljudne briselske birokrate drže pojmova zapadni Balkan i jugoistočna Evropa, a ugledni britanski nedeljnik uspostavio je termin jugosfera“ za prostor bivše Jugoslavije, uz ocenu da će u budućnosti sve više funkcionisati kao nekadašnja država. Uz pritisak iz Evrope da se mora zajedno“ i uz činjenicu da i najveći antijugosloven ne shvata da ujutru pije slovenačko mleko, preko dana planira letovanje u Hrvatskoj, dok gleda derbi Jadranske Lige Cibona – Partizan, a uveče zaspi uz bosansku muziku, sve zajedno nam govori da svi mi, hteli da priznamo ili ne, u suštini živimo život jednog Jugoslovena.
Predsednici Josipović i Tadić pokazuju emocije prilikom svakog susreta
Zato ekonomista Goran Nikolić kaže za Pressmagazin da je danas mnogo toga isto kao u vreme Jugoslavije, počevši od privrede gde su bivše države glavni partneri, a kao poređenje ističe podatak da je Srbija i u okviru SFRJ imala duplo veću trgovinsku razmenu sa drugim republikama nego sa inostranstvom.
– Naravno da se forsirala ta razmena pošto nisu postojale carinske prepreke, pravili su se dogovori kako bi se pospešila unutrašnja potrošnja. Ali istovremeno se u Srbiji uvek više kupovala srpska roba, a u Hrvatskoj njihova roba, pa ni ta Jugoslavija nije bila jedno“ u ekonomskom smislu. Tako da i danas međudržavnim ugovorima o smanjenju carina klizimo prema sličnom odnosu koji je postojao u vreme SFRJ – kaže Nikolić.
Zagreb-Sarajevo-Beograd
Jugoslovenski prostor se sve više svodi na prirodni trougao Zagreb-Sarajevo-Beograd, dok je Ljubljana izostavljena. Što zbog jezičkih barijera, što zbog vlastitog oholog odnosa prema Balkanu
Priča o privrednom povezivanju u vreme ekonomske krize kao jedinom izlazu već je postala mantra koja se identično ponavlja iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, ali u podsvesti naroda budi zaboravljeno jugoslovenstvo. A onda se neko setio da pomene fudbal, što je direktan udarac u čelo svakom antijugoslovenu. Realizacija ideje o zajedničkoj ligi koju promovišu čak i Tadić i Josipović, uz inicijative da se Srbija, Hrvatska i Bosna zajedno kandiduju za organizovanje Evropskog prvenstva 2020, mogla bi da znači da bi velika država koja je 1990. nestala na Maksimiru mogla makar simbolično da vaskrsne zahvaljujući fudbalu.
– Fudbal bi u novoj jugoslovenskoj priči bio vrlo bitan zbog simbolike. Mnogi ne shvataju da je fudbal u tom simboličkom smislu važniji od trgovine, jer fudbal je uvek bio oblast koja identifikuje naciju. Zajednička liga bila bi zanimljiva i zbog ostvarivanja pojedinačnih nacionalnih interesa. Recimo, bilo bi zanimljivo to što bi Borac iz Banjaluke igrao u toj ligi, a Srbi u Crnoj Gori bi ponovo dolazili na stadion da gledaju klubove za koje navijaju. Isto tako, Hrvati bi sigurno voleli da igraju istu ligu sa Širokim Brijegom – kaže Nikolić.
Naš sagovornik kaže da specifičan jugoslovenski identitet koji se razvio kod mnogih ljudi odraslih u tom vremenu samo čeka pravu priliku da iskoči na površinu.
– Kundera je rekao da sve države komplikovanog naziva nestaju, ali je Jugoslavija drugačija. Ona je najviše izgradila jugoslovenski identitet, jer je veliki broj ljudi imao dualni identitet. Broj mešovitih brakova nije bio mnogo veliki, ali je bio veći nego u drugim složenim državama, u vreme Austrougarske, čehoslovačke ili u SSSR-u. Nacije koje su bile u nastajanju prihvatile su taj identitet složene države i kod njih ostaje zapisano u genu da su oni bili i Jugosloveni. To pre svega važi za Crnogorce, Bošnjake i Makedonce – priča Nikolić, ali i ističe da ideja neke nove Jugoslavije nije samo zasnovana na emocijama, već i da postoji direktni nacionalni interesi koji države vode u takvu vrstu integracije.
Bosna i Hercegovina bi, kako kaže naš sagovornik, kroz jugoslovenske integracije imala interes da integriše i sebe kao funkcionalnu državu, dok bi Srbija imala interes da na taj način za sebe veže Srbe iz Bosne i Srbe iz Crne Gore.
Svet će nas ponovo vezati u jednu vreću
Svet je u svim fazama Jugoslavije imao veoma važnu ulogu, a tako je i danas. Posle Prvog svetskog rata bilo je zgodno da se sve bivše austrougarske zemlje strpaju u jedan džak da velike sile ne bi otvarale nove međusobne probleme. Nešto slično je bilo i pred kraj Drugog svetskog rata, kada Englezi i Amerikanci nisu želeli da ratuju da bi stvarali Jugoslaviju, pa su je prepustili Staljinu koji nije štedeo svoje vojnike da bi širio komunizam. Tako i danas velike sile ne znaju šta će sa rasparčanom Jugoslavijom i opet je zavladalo uverenje bi efikasnije ostvarivali svoj uticaj ako bi ovaj prostor bar ekonomski ujedinili. Svim bivšim jugoslovenskim republikama se povlađuje iz Evrope – neko je ključni partner na Balkanu, neko je nezaobilazan faktor – svi imaju svoj deo komplimenta od Slovenije do Makedonije, za koje se isto kaže da bez njih ne može Balkan da se stabilizuje. Sve to je opipavanje pulsa, da se napravi neka nova struktura na Balkanu. A to je u stvari stara struktura, koja je već dva puta odradila svoj posao, pa zašto ne bi i treći put. I svaki put traje do nove istorijske prekretnice, kada se po pravilu prva razdrobi ta loše svezana vreća.
– Crnoj Gori je to važno jer bi relaksirala srpsko pitanje u Crnoj Gori. Zato joj odgovara udruživanje ulaskom u naddržavne integracije koje nemaju srpski karakter. Hrvatskoj je takođe interes da pritegne veze sa bosankim Hrvatima, a Makedonci bi mogli da budu zainteresovani zato što bi podigli svoj opšti kvalitet kroz takvu vrstu udruživanja – kaže Nikolić.
Jugonostalgija je od Triglava do đevđelije, kao i svake godine, došla do izražaja kada se obeležavalo trideset godina od smrti najvećeg sina svih naših naroda, kada se po kafanama više nego ikada pričalo o boljem životu u njegovo“ vreme i da mu ovi danas“ nisu ni do kolena.
Pero Simić, autor knjige Tito – tajna veka“, kaže za Pressmagazin da je potreba za novom Jugoslavijom, ondosno novim zajedničkim prostorom, u stvari želja dece komunizma.
– Jugoslavija i Titovo samoupravljanje je projekat koji je stvaran preko 40 godina i posle toliko bajki o njegovoj uspešnosti stvoreno je nasleđe koje nije za potcenjivanje. To je bila svetski respektabilna propaganda koja je nadživela ono čemu je služila. Plodno tlo za neojugoslovenstvo postoji zato što na Balkanu vlada veliko nezadovoljstvo i razočaranje tranzicijom, čak i u Sloveniji – kaže Simić.
Slovenija bi trebalo da je zemlja koja se kao članica EU najviše distancirala od jugoslovenskog Balkana, ali duga zajednička istorija ni Sloveniju ne ostavlja imunu na ideju jugoslovenstva.
Goran Vojinović, pisac iz Ljubljane, kaže da smo svi mi povezani jezikom, istorijom i kulturom i da nam polako dolazi u glavu da ta tajna veza nije nešto loše, nego da je treba negovati i održavati“.
– Slovenija je po meni zakasnila da se postavi kao most između Evrope i Balkana, a blokadom Hrvatske krenula je čak u suprotnom pravcu. Uz to, kada slušam neke naše političare imam osećaj da su sve što znaju o Balkanu naučili u Briselu. Ja se nadam da će se to promeniti i da će u parlament jednoga dana doći ljudi kojima će bitnije biti da razmišljaju o budućnosti naše zemlje nego o tome koliko bodova nosi oštar domoljubni stav prema Hrvatskoj ili Srbiji. Nema kulturnog radnika u Sloveniji kome ona nije premalo tržište pa je čežnja za jugoslovenskim kulturnim prostorom često prisutna. To je bez sumnje naše najprirodnije šire tržište gde ljudi poznaju kontekste naših priča, naš mentalitet i našu istoriju i geografiju. Mnogo lakše se ljudi navuku na slovenački film ili roman u Srbiji i Hrvatskoj, nego u Mađarskoj ili Italiji. Sa druge strane, u zemljama bivše Jugoslavije nema baš neke preterane želje da se otkriva šta to rade oni Janezi. Jugoslovenski prostor zbog toga sve se više svodi na prirodni trougao Zagreb-Sarajevo-Beograd, dok Ljubljana obično biva izostavljena. Što zbog jezičkih barijera, što zbog vlastitog oholog odnosa prema Balkanu, a što zbog toga što taj isti Balkan uistinu ne pati mnogo za ‘skijašima koji su ušli u Evropu’ – priča naš sagovornik.
I tako će od Slovenije pa do Makedonije u manjoj ili većoj meri postepeno devedesete da se stavljaju u drugi plan. Ponovo će Srbi da jure čehinje po Makarskoj, da jedu ćevape sa Baščaršije, a sa tribina beogradskih stadiona ponovo će navijači punog srca da pevaju kako će da prođe Zagreb celi“. I sve je zaista isto, samo njega“ nema. I sve Srbin ponovo može kao za vreme bivše Jugoslavije, osim da bez problema ode u Pećku patrijaršiju. Ali, manastiri Srbe i nisu mnogo zanimali dok su gorele buktinje bratstva i jedinstva.
Srbi i Hrvati su uvek bili kao vreli ljubavnici
Novinar Tim Džuda je šokirao bivšu Jugoslaviju kada je pre godinu dana u Ekonomistu“ objavio tekst pod naslovom Jugoslavija je mrtva – živela jugosfera“, gde je istakao da narodi na prostoru bivše Jugoslavije nesvesno, ali postepeno, obnavljaju odnose koji su postojali u zajedničkoj državi. Kao najveći problem u nekoj novoj jugoslovenskoj integraciji, Džuda je istakao upravo negativan odnos prema imenu Jugoslavija i zato je napisao da se stvara jugosfera“, odnosno prostor na kome se odvija jugoslovenski život“.
Da li je intimiziranje dva predsednika poruka javnosti u Beogradu i Zagrebu da su dve države ponovo zajedno?
– Naravno da jeste. Oduvek smo znali za srpsko-hrvatske odnose da je to odnos ljubavi i mržnje. Kao ljubavnici koji se jednog trenutka svađaju, pa se posle pomirenja vole najviše na svetu. Nije to ništa novo.
Mislite na to da su se i Milošević i Tuđman grlili i rukovali, ali to nisu radili toliko javno?
– Upravo tako. Zanimljivo je da su Tadić i Josipović sličnih godina, slično izgledaju, dolaze iz sličnog okruženja i zato njih dvojicu Evropa identično percipira. Imaju i isti pogled na svet, isti cilj – da integrišu Srbiju i Hrvatsku u mejnstrim“ tokove evropske politike. I očigledno shvataju da postoji mnogo stvari koje moraju zajedno da urade.
Koliko je realno da se jugosfera“ pretvori u neki savez država?
– Ne verujem da će se uspostaviti formalna organizacija koja bi oživela Jugoslaviju. To bi isprovociralo negativne reakcije koje imaju korene u sećanjima na devedesete. Ali, integracija će se odvijati neformalno. Na primer, imate Pakt za regionalnu saradnju koji uključuje i Albaniju, Moldaviju, Bugarsku, Rumuniju… Tako postoji i desetina organizacija koje su neka vrsta kamuflaže, jer uključuju i druge zemlje, ali uvek su najznačajnije države u njima bivše jugoslovenske republike. To je najbolji način da se jugoslovenska integracija odvija. Ako bi postojale organizacije sačinjene samo od članica bivše Jugoslavije to bi nekom moglo da bode oči.
Da li stvaranje jugosfere“ više odgovara bivšim jugoslovenskim državama ili je to u interesu Evrope kako bi Brisel mogao lakše da izađe na kraj sa Balkanom?
– Ne vidim zašto bi Brisel imao veći interes. Pogledajte slučaj Pukanić“. Imate jedno suđenje u Zagrebu, a drugo suđenje Joci Amsterdamu u Beogradu. Pogledajte privredu i turizam. Hrvati su kupili veliku slovenačku kompaniju, vlasnika srpskih brendova. Šta Brisel ima sa tim? Naravno da Brisel ima interes da na Balkanu svi žive u slozi, ali to je direktan interes ljudi koji žive u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj.
A gde je mesto Kosova u toj jugosferi“?
– Kosovo je pola unutra, a pola izvan, zato što je Kosovo i neka vrsta albanske sfere, uz Albaniju i albanski deo Makedonije. U mnogim regionalnim institucijama Kosovo je prisutno, ali znamo da je Kosovo veliki problem za Srbiju i zato je neka vrsta izuzetka koje nije definisano do kraja.
Kako bi danas izgledala Jugoslavija da je uoči raspada države prihvaćen plan o slaboj konfederaciji?
– A kakav bi svet bio da Franc Ferdinad nije skrenuo tamo gde ga je čekao Gavrilo Princip? Nemoguće je odgovoriti na to pitanje.
