NACIONALNA MANJINA I DIJASPORA
– e s e j –
Piše: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik
Od vremena sam u mojim studijama tretirao problem pojmova NACIONALNA MANJINA i NACIONALNA DIJASPORA, značaj i semantiku njihovu, razliku, prava jednih i drugih, posebno u vezi sa Albancima na eks-jugoslovenskim teritorijama, u prvom redu u Srbiji (Kosmet), a zatim u Makedoniji i Crnoj Gori. Tretirao sam ovaj problem i u vezi sa Međunarodnim zakonom o nacionalnim manjinama i dijasporama, kao i za oglušavanje vlasti Srbije, Makedonije i Crne Gore ne samo u vezi onoga što sam ja konstatirao i naglašavao, već i u vezi sa pomenutim međunarodnim zakonom, a na očiglednu štetu naroda svog, pa i samih Albanaca, koji su se srpskim, makedonskim i crnogorskim zakonodavstvom, ustavom, pogrešno orijentirali i orijentiraju, indoktrinirali i indoktriniraju, pa i huškali i huškaju protiv srpsko-crnogorskog i makedonskog naroda, protiv integriteta njihovih teritorija. Ne poznavajući međunarodni zakon o nacionalnim manjinama i dijasporama, bilo je i sa moje strane u tim studijama kojekakvih ispusta. Zato sam prinuđen da se još jednom pozabavim ovim problemom, a sa nadom da će najzad i nadležni organi Srbije, Makedonije i Crne Gore otvoriti oči i uzeti u pravni tretman problem Albanaca svojih teritorija. I ne samo njih, već i svih drugih manjinaca i dijaspora.
Naglasio sam i naglašavam da nacionalna manjina i nacionalna dijaspora nisu ista stvar. Drugo je nacionalna manjina i sasvim drugo je nacionalna dijaspora (emigracija).
Nacionalna manjina je deo jednog naroda, koji se – prilikom formiranja jedne državne tvorevime jednog drugog naroda, jednog drugog etnosa – našao na teritoriji koju je taj etnos uključio unutar svoje države. A to znači da je na svojoj teritoriji, koja je formiranjem države jednog drugog naroda, drugog etnosa, uključena u njegovoj teritoriji, bez obzira kako i zašto. Konkretno, kad su Srbo-Crnogorci i Makedonci stvarali svoje prve države, svi oni drugi nacionalni elementi, koji su se našli na tim teritorijama kao meštani (Ne kao trgovci, propovednici i prolaznici !), bez obzira na njihovo poreklo, jesu nacionalne manjine.
Tako, kad su Srbo-Crnogorci i Makedonci stvorili svoje prve državne tvorevine, u 6 i narednim vekovima, na tim teritorijama nije bilo samo Srbo-Crmogoraca i Makedonaca, već i pripadnika drugih naroda, prvenstveno Vizantinaca-Grka, ali ne i Albanaca.
Kako je priznao i dokazao najveći albanolog Albanaca, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, Albanci su sišli iz Rumunije na Balkam i, u 10 veku, stigli u oblast Mat, iznad Tirane, pa su se otuda, iz veka u vek rasprostrli na sve četiri strane, zapremajući oblasti današnje Albanije, koje su tada u većini bile nastanjene Srbo-Crnogorcima i Makedoncima.
Srbi su 548.godine zaposeli i Durrhachium, današnji Durres, koji se nalazi u pupak sadašnje Albanije. Mnoge oblasti današnje Albanije tada su bile sastavni deo tih srpsko-crnogorskih i makedonskih državnih tvorevina.
Skadar je bio i glavni grad Crne Gore, kad tamo nije bilo žive duše albanske, dok je prva država, poznata u istoriji imenom Albanija, delo Srbina zvani Progon, koji je bio vazal srpskog vladara Stevana Prvovenčanog. Ona se prostirala ispod reke Drim, u današnjoj srednjoj Albaniji, oblasti sada poznate pod imenima Dukađin i Mirdita.
Srpski kralj Stevan Prvovenčani dao je Progonovom sinu Dimitru i svoju kcerku Komnenu za suprugu, pa je ova, posle smrti muža, i vladala tom Albanijom, koja je samo po imenu bila Albanija, jer ne samo po vladarima, već i po većini stanovništva, ona je bila srpska državna tvorevina. Svesni toga, mnogi albanski istoričari i danas je ne spominju u svojim izdanjima istorije albanskog naroda. Pa i kad je koji od njih spominje, piše: „Dhimitar se oženio sa nećakom imperatora Vizantije“, iako zna sasvim dobro da je ta nećaka imperatora Vizantije bila kćerka kralja Stefana Prvovenčano !!!
I pored toga, ovi albanski istoričari priznaju da su Albanci sa albanskih gora, posle turske okupacije Balkana (!) masovno počeli da silaze kao DIJASPORA na srpski Kosmet i u ostalim oblastima Makedonije i Crne Gore. Izvolite videti izdanje Državnog Universiteta Tirane, Institut istorije: HISTORIA E SHQIPËRISË, tom I, Tirana 1959.
Prema tome, Albanci na teritoriji eks-Jugoslavije i aktuelne Srbije, Makedonije i Crne Gore ne samo što nisu narod, već nisu ni nacionalna manjina. Oni su DIJASPORA. Ovo je dokumentirano i priznato i od samih Albanaca, ali ne i od srpsko-crnogorskih i makedonskih vlasti, koje su im priznale status i nekakve narodnosti, pa i nacionalne manjine, indoktrinirajući ovako neistinom ne samo svoj narod, već i ceo svet, pa i same Albance.
Po međunarodnom zakonu nacionalne manjine imaju pravo da čuvaju svoj jezik i sve druge nacionalne karakteristike, da gaje i razvijaju i svoju nacionalnu kulturu, svoju nacionalnu istoriju i svest – NACIONALNU, ali ne i NACIONALISTIČKU ! U Jugoslaviji se albanskoj dijaspori dozvolavalo da svestrano razviju svoju NACIONALISTIČKU kulturu i svest, pa i šovinističku, i rasističku, monstruoznu intoleranciju prema mesnom srpsko-crnogorskom i makedonskom stanovništvu. I ne samo za vreme Jugoslavije, već i dan danas, pod srpskom, makedonskom i crnogorskom zastavom, tobože je to demokratija.
Po međunarodnom zakonu dijaspora ne samo što nije nacionalna manjina i ne pripadaju joj prava nacionalne manjine, već se njoj, i ako postoji u kojoj zemlji nacionalna manjina tog drugog naroda, kome pripada dijaspora, toj se dijaspori ne dozvoljava da se ujedini sa svojom nacionalnom manjinom, niti joj se priznaju ona prava koja uživa nacionalna manjina. Tako, da su Albanci i bili pre turske okupacije Balkana nacionalna manjina Srbije, Makedonije i Crne Gore (Pre turske okupacije Kosmeta, tamo albanski elemenat nije bio ni 1% !), masovne grupe Albanaca, koje su se nastanile tamo posle turske okupacije, ne mogu se tretirati kao nacionalna manjina, već – kako to i sami albanski istoričari priznaju – kao dijaspora.
Kao dijaspori, po međunarodnom zakonu Albancima ne pripada da imaju na svom jeziku ni jedan razred osnovne škole, nijedan najobičniji listić, nijedan minut emisije preko Radio-Televizije, kako to nemaju nigde na svetu. Jedino njihovo pravo je da se integriraju i sliju sa mesnim stanovnistvom, ako hoće. Integriranjem i slivanjem dobijaju i državljanstvo. Bez toga ne pripada im ni državljanstvo. Izvolite videti u Švajcarskoj: ne samo Albancima, već nikome ne daju državljanstva bez prethodnog integriranja. Ko ne misli da se integrira i slije, njemu su otvorena vrata da se vrati okle je došao, ili da pođe dalje, u koju drugu zemlju, koja mu se najviše sviđa, ako ga ona prima. Aktuelno, onim Albancima koji neće da se povine međunarodnom zakonu o dijaspori, savremene vlasti Srbije, Makedonije i Crne Gore imaju pravo da im oduzmu državljanstvo i da ih proglase za persona non grata. Kao takve i da ih proteraju sa svoje teritorije.
Albanska dijaspora u eks-Jugoslaviji ne samo što se nije tretirala kao dijaspora (Srpske vlasti su bile indoktrinirane albanskom falsifikovanom istorijom, pa i Dobrica Cosić, presednik Jugoslavije !), već se tretirala kao nacionalna manjina, pa – kako rekosmo – i kao nekakva narodnost. Preko svega, njoj je dozvoleno da albanizira i ostale dijaspore i nacionalne manjine Jugoslavije, pa i samo srpsko-crnogorsko i makedonsko stanovništvo, zajedno sa teritorijom, gde su ne samo ulicama gradova davali svoja albanska imena (pa i albanskih fašista i kriminalaca !), već su menjali i toponime, albanizirali nam ih svojevoljno. Obest ovih Albanaca je besprimerna u istori čovečanstva. Kroz svu njihovu istoriju oni su se ujedinjavali sa okupatorima i primili na sebe da budu njihov isukani mač protiv meštana. Posle DSR njihova obest stiže dotle da se digoše i na oružje protiv nas, pa nam – uz svestranu pomoć međunarodnog džandara – otcepiše i našu kolevku – svetinju Kosovo i Metohiju.
Sigurno da se Srbo-Crnogorci i Makedonci ne mogu pomiriti sa ovim. Vlasti Srbije, Makedonije i Crne Gore treba da isprave sve što je neispravo u njihovom zakonodavstvu, sve što se ispraviti može.
