Uči decu da pevaju na srpskom, a Amerikancima drži predavanja o našoj kulturi i tradiciji!
Rođena Šapčanka Nada Martinović već je godinama jedan od najboljih ambasadora srpske kulture u Sjedinjenim Američkim Državama.
Od 1997.godine, kada je kao diplomirani muzički pedagog došla iz Srbije da bi nastavila magistarske i doktorske studije muzike, prvo na Klivlendskom Državnom Univerzitetu, pa zatim i na čuvenom Kent Univerzitetu, Nada je svaki trenutak koristila da našu muziku i tradiciju na što bolji način predstavi, ne samo u Americi, već i širom sveta, na brojnim manifestacijama i predavanjima koje je održala, od Brazila do Danske.
-Još po završetku studija u Beogradu znala sam da život želim da posvetim edukaciji obrazovanju mladih. Vratila sam se u rodni Šabac gde sam počela da radium kao profesor solfeđa i klavira u muzičkoj školi “Mihailo Vukdragović”. Obnovila sam rad muzičkog zabavišta, a grupa srednjoškolaca koje sam pripremala osvaja prvo mesto na takmičenju Muzičke Omladine na području bivše Jugoslavije na temu “Život i delo W.A.Mocarta”. Nagrada je bila put u Salzburg, poseta Mocartovoj rodnoj kuci, kao i čuvenom Novogodišnjem koncertu u Beču, priseća se Nada svojih pedagoških početaka.
Tokom građanskog rata 1990-ih sa jos četvoro kolega otvara i prvu privatnu muzičku školu u Šapcu, ali je put vodi dalje, put Amerike, gde odlazi sa željom da se profesionalno usavrši.
– Uporedo sa studijama, počela sam da sarađujem sa srpskim udruženjima u Klivlendu, sa divnom zajednicom oko crkve Svetog Save koju sam tamo zatekla, a kojima je moja stručna pomoć dobrodošla u radu sa decom i organizacijom kulturnih manifestacija. Tako smo 2002. pokrenuli Dečji hor “Sveti Sava” u kome sam dirigent, a takođe sam dirigent Muškog hora “Kosovo” od 2018. godine. Nekoliko godina sam bila i direktor Filmskog festivala u Klivlendu, na kome smo prikazali mnoge divne srpske filmove koji su snimljeni proteklih godina.
Nada je proteklih godina bila i autor brojnih izložbi, predavanja i kulturnih manifestacija u američkoj državi Ohajo, predstavnik je srpske zajednice u Istočno Evropskom Kongresu Ohaja, a član je i odbora Tesline naučne fondacije iz Filadelfije. Imala je priliku da bude deo istraživačkog tima The “National Children’s’ Study”, najveće studije rađene u SAD, koja se bavila otkrivanjem uticaja sredine na zdravlje najmlađih. Radila je u američkom Ministarstvu trgovine (U.S Department of Commerce) a trenutno radi u Ministarstvu odbrane (Department of Homeland and Security) kao menadžer za javnu pomoć.
– Najveći deo mog vremena, pored Dečjeg hora, provodim u Srpskoj školi u Klivlendu, gde od 2006. godine predajem srpski i muziku. Predstavnik sam Srbije u Internacionalnom udruženju etničkih zajednica u Klivlendu, a 2014. sam osnovala udruženje za očuvanje srpske tradicije “Serbian Heritage Project”. Pored rada sa pevačkim ansamblima, trudila sam se da gde god i kad god mogu predstavim Srbiju na mnogobrojnim lokalnim i međunarodnim manifestacijama. Gostujući sam profesor po američkim školama i univerzitetima na temu “Srpska kultura i običaji”.
Šta je bio cilj kada ste počeli da okupljate decu i da radite sa njima?Pretpostavljam ne samo učenje pesmica…
-Moja prvobitna namera je bila da svojim delovanjem negujem duh i kulturu srpskog naroda, da doprinesem očuvanju našeg jezika i tradicije. To je kasnije preraslo u veliku potrebu i želju da našu Srbiju i naš narod predstavim i izvan okvira naše zajednice. Osnovala sam dečji hor iz dva razloga: takvog ansambla ovde nije bilo, a želela sam da moja deca imaju to iskustvo jer pevanje u horu je nesto najlepše čega se ja sećam iz svog detinjstva. Moja najlepša prijateljstva (koja i dan danas traju) su upravo tamo procvetala. Po struci sam muzički pedagog, pa je prirodno bilo da osnujem takav ansambl. Bilo je to zaista nešto novo. Negovanje folklorne tradicije je divno i za svaku pohvalu (mi u Klivlendu imamo nekoliko veoma uspešnih grupa), ali dečje horsko pevanje je bilo potpuno zapostavljeno.
Samo, nije baš bilo lako…Rad sa decom je zahtevan i odgovoran posao, ali i najlepši mogući posao. Ništa lepše nego kada se na probi desi da mi se neko od pevača slučajno obrati sa “mama”… Kada se to desi znam da im je lepo, da su se opustili i da mi veruju. Postavka i nega dečjeg glasa je zahtevan zadatak, naročito ako dete nije prirodno obdareno, mada kod nas pevaju SVI. Bilo je dece koja su “propevala” posle dve, čak tri godine! Moram da istaknem da u mom horu pevaju deca iz obe srpske crkve u Klivlendu.
Koliko im hor pomaže da se zainteresuju i savladaju srpski jezik?
– Naravno, uz negu glasa mi se susrećemo i sa drugom preprekom, a to je vladanje srpskim jezikom. Dobra stvar jeste što se putem muzike, pre svega pesme, jezik se ne samo lako uči nego i trajno ostaje u sećanju. Svrha i cilj mog rada sa horom je negovanje i čuvanje nase kulture, tradicjie i jezika. Zato se trudim da objasnim svaku reč koju pevaju i koja im je nepoznata. Ostaće im to u sećanju, sigurno. Znate i sami kada pokušavate da se setite stihova neke poznate pesme mnogo je lakše ako počnete da je pevate…stihovi sami naviru. To je poznati fenomen u psihologiji (slično je i mirisima i emocijama).
Kojoj generaciji Srba imigranata pripadaju deca i kakve pesme imate na repertoaru?
-Društvo je mešovito, od prve pa do treće…Ono što je interesantno i što sam uočila nakon skoro dve decenije rada je da svaka generacija ima razlicita interesovanja i afinitete prema izboru i žanru pesama koji smo pevali. Uvek se trudim da radim kvalitetan dečji repertoar uz obavezne tradicionalne pesme. Tako je prva generacija prosto obožavala starogradske pesme i učili su ih veoma lako; onda je naišla generacija koja je samo želela da peva naše klasične dečje pesme (poput pesama Dragana Lakovića ili Branka Kockice)…A onda je stigla generacija koja je teže savladavala taj repertoar, ali je zato moderne pop i rock pesme (naravno, proilagođene njihovom uzrastu) učila kao od šale. To su bila deca naših doseljenika koji su stigli u Klivlend 1990-tih. Pretpostavljam da se ta muzika slušala kod kuće te je to oformilo muzički ukus i afinitet. Trudim se da ih oslušnem, ispratim njihova interesovanja a onda postepeno usmerim i ka nečem novom i drugačijem.
Gde ste sve nastupali u SAD, jeste li gostovali u Srbiji, RS…?
– Pored brojnih nastupa u okviru nase crkve i zajednice bili smo gosti na Državnom Univerzitetu Kent (Kent State University) i to tri puta, zatim na Cuyahoga Community College, predstavljali smo srpsku zajednicu u Klivlendskom Muzeju Umetnosti povodom Dana Internacionalnih Zajednica, kao i prilikom One World Day, a pojavili smo se kao gosti i na Fox televiziji, u njihovom jutarnjem programu, Morning Show. Upravo je jedan od naših nastupa u Klivlendskoj bašti, kada smo zajedno sa publikom šetali od biste do biste srpskih velikana i posvetili pesmu svakome od njih, inspirisao naseg novinara Ivana Kalauzovića da napiše stihove za nas. Koleginica Vesna Veljković je napisala muziku i tako je nastala himna našeg hora, “Cvetovi iz Klivlendske bašte”.
U Srbiji nismo nastupali, ali smo sarađivali sa našom poznatom grupom “Trag”, koja baštini tradicionalnu srpsku mutziku i pesmu. Prošle godine ostvarili smo divnu saradnju sa dečjim horom “Čarolija”, koji vodi Leontina Vukomanović, a na poziv Udruženja srpskih muzičkih pedagoga.
U projektu su učestvovala i deca iz Srpske škole “Nikola Tesla” sa Nijagare. Snimili smo prošle godine za Vaskrs preslatku pesmu i muzički spot “Strujno kolo” u čast 164. rođendana našeg Nikole Tesle i to u vreme pandemije, u otežanim uslovima, pod maskama, sa ZOOM probama…
Tekst: Antonije Kovačević Foto: Nada Martinović/Hor Sveti Sava Klivlend
