Dan izbora u Sjedinjenim Americkim Državama je 5. novembar. Još pet nedelja ostalo je za završnicu kampanje kandidata za kongresmene, guvernere i senatore. U izbornoj trci za americki Kongres je i Melisa Luburic Bin, Amerikanka srpskog porekla, u 8. distriktu države Ilinois (Cikago). NJen protivkandidat je republikanac, veteran u Kongresu, Fil Krejn, koji je na toj poziciji vec 32 godine.
Melisa Luburic Bin svoju kampanju zasniva na potrebi za radikalnom promenom, jer je, kako istice, vreme za energicnost, zalaganje i liderstvo najvišeg kvaliteta. Zašto je ona baš prava osoba za tu poziciju?
– Ja razumem razliku izmedu govora i akcije. Vec 20 godina sam u biznisu i uvek sam se borila za rezultate, a ne za izvinjenja. Ovom distriktu, a i Kongresu, potrebna je mlada osoba, lider koji ima kontakt sa zajednicom, sa realnim ljudima i nijihovim problemima.
Rad na promenama
• Kampanja ulazi u završnu fazu. Na cemu se ona u ovim danima zasniva?
– Sada sam više na terenu. Razgovaram sa glasacima, ljudi mi ukazuju poverenje, iskazuju zadovoljstvo što sam u izbornoj trci, i to mi daje motivaciju da nastavim i dalje još intenzivnije. Dva puta nedeljno, u rano jutro sam na železnickim stanicama. Razgovaram sa ljudima koji su tek krenuli na posao i to je veoma zanimljivo iskustvo. Tamo smo vec oko pet sati ujutru, a moj dan traje do kasno u noc. NJihove reakcije su veoma pozitivne. Sada imam mnogo više volontera, mnogo ljudi dolazi i pita kako mogu da pomognu, jer svi smo svesni da nam treba promena i kvalitetni izazov protivkandidatu. Ovo je vreme u kome nikome u ovoj zemlji ne može odgovarati status kvo, u kome niko ne sme biti apatican. LJudi su otvoreno zabrinuti za promene u poreskom sistemu, u zdravstvu i u školstvu. Plaše se gubitka posla i sada stvarno u kongresmenu vide coveka koji reprezentuje njihove stavove. Ja sam apsolutno spremna da radim za promene koje su ovim ljudima neophodne. Mi se ne smemo pomiriti s tim da stariji sugradani svoje lekove dele na pola ili ih uzimaju svaki treci dan jer ne mogu da plate punu dozu. Moramo rešavati probleme u zdravstvu i ja cu se za to zalagati. LJudi sada znaju da hoce nekoga ko ce se boriti za njihove stavove, a ne za puko lobiranje u Vašingtonu.
Ponos na poreklo
• Koliko Vaše srpsko poreklo može doprineti ovdašnjoj srpskoj populaciji. Ukoliko udete u Kongres, koliko cete zastupati i njihove interese?
– Vi znate koliko ja držim do svog porekla i mislim da je za ovdašnju srpsku zajednicu izuzetno važno to što ce možda imati guvernera i kongresmena srpskog porekla. Moj suprug je takode vrlo zainteresovan za moje poreklo i istoriju. On u šali kaže da bi se mogao prezivati Binovic, jer je vencanjem postao Srbin, i to srpstvo je u mojoj porodici, i medu mojim kcerkama, takode. Divno je videti podršku koju dobijam od ovdašnjih Srba, i ja mislim da mi zaista moramo imati srpsko-americki glas u Kongresu, kada Rod Blagojevic postane guverner. Nemam mnogo vremena da pratim politicka dešavanja u Srbiji u poslednje vreme, znam nešto o toku sudenja Miloševicu u Hagu, ali nadam se da ce i za to biti prilike.
Snaga u porodici
• Kako sada, u završnici kampanje, izgleda jedan Vaš radni dan?
– Svaki dan je drugaciji, menja se, narocito u ovim udarnim danima. Sada mnogo radimo na prikupljanju sredstava za kampanju, jer samo uz taj novac možeš predstaviti svoj program na najbolji moguci nacin. Tako se najbolje možeš suprotstaviti protivkandidatu. Ali, ovih poslednjih pet nedelja provešcemo prakticno u rukovanju sa mnogim ljudima, mojim glasacima. To je oko 1.500 ljudi dnevno, ali to je zanimljivo i inspirativno. Najmanje vremena provodim u kancelariji, sve manje, nažalost, sa svojim devojcicama, ali suprug Alan mi je velika podrška i bez njega bi moja kampanja bila prakticno nemoguca.
• Kako cete se osecati ujutro 5. novembra, a kako uvece istog dana?
– Verovatno vrlo uzbudeno. Sigurna sam da cu biti puna energije i optimizma. Moja deca su veoma aktivno ukljucena u kampanju, dele moj reklamni materijal i svi željno išcekujemo taj dan, bez obzira na ishod, jer mislim da radimo dobru stvar i da cu pravu stvar raditi i u Kongresu. Volela bih da slavimo, i da ujutro 6. novembra mogu reci: „Evo nas ovde, gde smo i obecali da cemo biti“.
