(Беседа Милана Ружића са свечаности доделе награде „Скадарлијски боем 2019“ Петру Божовићу, 12. октобра у Београду.)
„Ако ћемо говорити о Пери Божовићу, не можемо не говорити о величини, како год вам то звучало. Ако ћемо му додељивати награду, не можемо му доделити било какву. Ако ћемо га понудити пићем, не можемо, а да није ракија и да је нема у неограниченим количинама.
Пера Божовић је „глумчина“, „уметничка громада“, „боемчина“, „највећи понос српске културе“, али ми нико, док га нисам упознао, није рекао колики је човек у питању. Ово говорим алудирајући на његово човештво, а не на физичке пропорције.
Чини ми се да нема човека као што је Пера, а да толико љубави може у њега стати нити има опрезнијег човека који је мање од њега просипа, али када се распе и отвори, нема онога ко га неће помешати са својим братом, оцем или дедом.
У питању је велики песник, огроман глумац, сјајан пријатељ, још сјајнији супруг и родитељ, фантастичан редитељ и човек над људима. Црногорац међу Монтенегринима, Србин међу расрбима, верник међу неверницима, уметник међу профитерима, глас међу муковима, лав међу вуковима. Нема поља које је дотакао Перин живот, а да он на њему није потерао инат свима и свакоме, не из обести, него због општег добра и доброте која из њега цури на све стране.
У главном смо граду Србије, у улици у којој је живео Мома Капор, испред куће Ђуре Јакшића, близу зграде Матије Бећковића, на капији Француске 7, паралелно са Доситејевом улицом, омеђени Деспотом Стефаном и царом Душаном, са леве нам је стране Цетињска, а са десне улица Браће Југовића, у околини Зетске, а пред Пером Божовићем чије ће име кроз неколико деценија, ако игде икаква разума и памети има, красити неку од београдских улица или позоришта, што желим да се догоди што је касније могуће.
Пред нама је један од последњих великана српске културе и уметности, глумаца скоро свих београдских позоришта, тумача небројених ликова, казивача неколико хиљада песама, испијача не знамо колико чаша, проповедника љубави, заговаратеља живота. Човека чији је сваки дан почињао реченицом „Не лажи, не кради и не шпијај!“, а којег су неретко лагали, поткрадали и шпијунирали, док је он, у сагласју са својим православним назорима, свима њима опростио, али им није заборавио, нити би требало.
Свој таленат је делио бесплатно, правите се да ово нисте чули, загрљаје расипао, савете гурао у џепове других људи, трпео што не би нико, остао жељан родитеља који се вечерас смеше одозго кријући се иза звезда, уверени да га нису сковали за џабе и да је Бог, кад већ они нису могли толико за тако кратко време, у њему запалио ватру талента и уметности не би ли нам осветљавао ноћи у које су нас увукли простаклук и заборав.
Не знам шта више рећи о човеку који је све рекао собом. Не знам шта му још треба набацити на леђа, а да он то већ није упртио. Не знам чиме га још окитити да нам светли још јаче. Све што му признамо, доделимо и одликујемо, добро је али никада неће бити довољно.
Нисмо ни свесни колико смо му проблема направили проглашавајући га највећим боемом, јер му његова Снежана вечерас може придиковати како добија награду за пиће, али сте лукави, па сте му давањем овог признања дали и изговор – да је пио због награде.
Овај говор можда делује као посмртни и ко год ово каже, има право, јер шта је Петар Божовић него један од најсјајнијих представника српске културе и шта је његов живот, него смрт за некултуру. Ово је њено опело.
Петра Божовића, колегу уметника, глумца, пријатеља и сабрата не бих могао описати једном реченицом, али сам се дрзнуо да покушам, па нека опрости ако није довољно.
Све што је био, он је остао, а све што је желео бити, он је постао“.
(Искра)
Преузето ИН4С
