Ako na njih dvojicu padne naplaćivanje petooktobarskog ceha, biće to za neko vreme kraj svake slobodarske i patriotske ideje
Ako je ljudima sa vlasti pomisao na izbore jedini način da se suoče sa sobom, onda je Boris Tadić duboko u autorefleksivnoj fazi. Govoreći pre nekoliko dana o Petom oktobru – datumu o kome se već sve zna osim ko će to da plati – Tadić je rekao da prevratu dugujemo to što se vlast više ne mora menjati na ulici, što je imalo da znači – ne pokušavajte! Odmah zatim rekao je da to ne znači kako će vlast biti promenjena na izborima, što je opet trebalo da znači – ne pokušavajte! Da je reč o muškarcu u najboljim godinama koji na svakih 15 minuta pomišlja na izbore, potvrdio je i u ponedeljak, kada je rekao da glasanje neće skoro i da će sa svojom vladom terati do samog kraja.
Ne, nije tu reč o hormonalnom poremećaju, već o dubokoj državničkoj viziji, koju nose dva jaka razloga. Prvo, kaže Boris, izbori ne mogu sad zato što posao ne može da čeka. Za sedam, osam meseci, kaže, može mnogo toga da se uradi. Mogu, dodaje, da se dovedu investitori, mogu da se izgrade putevi, može da se otvori stotne ili hiljade radnih mesta. Naravno, ništa od svega toga neće se dogoditi iz prostog razloga što čovečanstvo, na primer, jeste dobilo zakon gravitacije čudom, kad je ono jabuka pala s drveta na glavu Njutnu. Ali, koliko znam, nije jabuka postavila taj zakon, već Njutn, što će reći da svako čudo traži svog čoveka i da bi Borisovo čudo moglo samo da čovečanstvo obraduje čvorugom na njegovoj glavi, i ničim više. Elem, za jak razlog zašto neće biti izbora trebaju nam malo veća čuda od Borisa. Recimo majanski smak sveta 2012; ili da se vrati Panonsko more, pa da Srbija plovnim putem ode u Evropu; ili da dođe do Trećeg svetskog rata, što su, sve neki događaji zbog kojih ni sam ne bih više insistirao na izborima.
Ima tu još čuda koja mogu da se dogode za pola godine. Može, recimo, da se ni za šest meseci ne sazna koliko je zapravo koštao most na Adi, kao što može da se ne sazna i kako je đilas u utorak napao jednog čoveka u Ralji koji ga je iz publike pitao da mu otkrije tu tajnu. Može da se ne sazna i za koliko je puta tokom gradnje skočila cena mosta kod Beške. Istovremeno, može da se čudom i sazna, recimo, da je Toma, koji se onoliko hvali svojom rakijom, zapravo sve vreme pekao zozovaču. Ili da Veran Matić ispriča kako mu je Koštunica onomad u poverenju priznao da je lično ubio đinđića. Boris – čovek koji dakle čeka čudo – potpuno je u pravu: ako postoji šansa da se čudo desi za tri meseca – a uvek postoji – šansa da se čudo desi za šest meseci je dvostruko veća. Njegova čvrsta matematika, ako se razvija dalje, nalaže i to da, ako izbora uopšte ne bude, čudo je tada već sasvim izvesno. Samo treba biti dovoljno stpljiv i, dok čekamo, ne trovati atmosferu, jer to Borisa mnogo nervira, a i tera čuda.
VEć IZBORI SU BORISOV PORAZ Da Boris pitanje izbora doživljava veoma kompleksno, svedoči i to što kaže kako izbori zapravo teraju investitore. Ta svestrana analiza navodi me na pomisao da se najzad založim za uvođenje diktature, što bi nas lišilo i muke sa izborima i donelo nam one obećane rajske pare, što je već ozbiljna ideja. Na kraju, Tadić izbore poredi sa vanrednim stanjem (kome je, kaže, u interesu kreiranje atmosfere vanrednog stanja?), čime nas zapravo vraća na početak. Nije vanredno stanje samo kad se smenjuje vlast na ulici, vanredno stanje je i kad smenjuje na izborima. Otuda zaključujem da je u njegovom doživljaju drugo ime vanrednog stanja zapravo demokratija, od koje nas je sopstvenim leđima štedeo poslednjih godina. Toliko nas je štedeo da smo u njegovom režimu uspeli da doživimo sve, i još je samo ostalo da nam se to sve dopadne.
Naravno, za Borisa su danas izbori duboka lična drama, za koju opravdano sumnja da će se igrati samo da glavni junak ne bi preživeo. I zašto bi u to ulazio pre nego što ga nateraju? Da, on zna ono što znamo svi: ovo su izbori na kojima se završava njegovo, i otuda je sasvim ljudski da, kao onaj leptir iz basne, svoj kraj vidi kao kraj sveta. Zato on čak može sasvim da se uživi u jezu pred pomisili kome ostavlja Srbiju, koja je za njegovog vakta postala tako lepo mesto na svetu za njih nekoliko hiljada, koliko da se napuni arena kad igra Nole.
Elem, sam Borisov izlazak na izbore otvara jedan proces koji on da preživi ne može. Ako izgubi, nova parlamentarna većina više će gledati da se s njim obračuna nego da sarađuje u preostaloj godini njegovog mandata, a, ako se baš zainate, možda ga i ponize opozivom. Kad ostane bez mesta na Andrićevom vencu, neće više biti ničeg što bi moglo da zaustavi njegove ambicozne žute pretendente da mu izmere rep. Elem, kad siđe sa prve stepenice, sići će sa svih ostalih – kao skalp pobednicima, kao smetnja njegovim junošama, kao iznošeni džemper strancima, kao sramota Srbima, kao opomena istoriji. Zato će na izborima Boris tući bitku svih bitaka, onakvu u kojoj se na fer-plej gleda kao ne odsustvo razuma. On, naravno, ne može da je dobije, čak ni ako nekim čudom ili postizbornim inženjeringom, koji bi bio skuplji od Srbije, možda i učestvuje u pravljenju nove vlade. Ali tek to će biti njegov poraz, sadržan u prostoj činjenici da će tada pasti zajedno sa celom petooktobarskom političkom građevinom, u kojoj na najvažnijim ciglama piše njegovo ime.
I tu smo na najvažnijem: petooktobarska nakazna građevina – koja krije najveću pljačku dobara i proneveru slobode u istoriji Srbije – neće se sama od sebe srušiti na sledećim izborima, čak ni ako na njima bude srušen Boris. Jer petooktobarski poredak može se srušiti na tri načina. Prvi, ako Toma, Velja, Voja i ko već – ako je to ta vlada – donesu političku odluku da se to ima srušiti; drugi, ako to isto odluče stranci; i, treće, kada građevina sama potroši unutrašnje resurse, razloge postojanja i elemente na kojima je sazdana i sruši se na glavu Srbiji i onima koji budu tada vladali njome. A za to je potrebno još malo, neko vreme posle izbora.
Hajde da vidimo šta o tome, na primer, misle Toma i Voja, dvojica glavnih pretendenata na vlast iz današnje opozicije, svet koji među sobom ima više rđavih nego lepih trenutaka, svet sve rešeniji da, suočen sa bilansima Borisove vlade, međusobnu istoriju ostavi iza sebe. Jedan sam od onih koji su umeli da se nerviraju slušajući Tomu kako se zaklinje na večnu vernost Evropskoj uniji, ali ne i da se zbog toga zabrinem. Zašto? Zato što jedva da ima nekog ko je sa one strane Imperije proveo više vremena od njega posle Petog oktobra. Zato što je sam objasnio da je shvatio važeća pravila, prema kojima je njegova javna vera u EU proporcionalna njegovim izbornim izgledima. Zato što zna da bi, kad ne bi bilo tako, ponovo pala berza ako bi on zapretio pobedom i što bi u taj pad berze poverovali upravo oni birači kojima danas veoma smeta njegovo evropejstvo. Drugi jak razlog zašto njegovo evropsko ispovedanje držim benignim je u tome što EU u mandatu sledeće vlade, koja god da bude, neće biti toliko u fokusu kao za mandata ove.
TOMA I VOJA – DILEMA SVIH DILEMA Ono, međutim, što je mnogo važnije i što se ne da jasno videti ni iz Nikolićevih, pa ni iz Koštuničinih političkih poruka jeste sledeće pitanje. Naime, imaju li oni čvrstu nameru da budu ljudi koji će prvi otvoriti vrata postpetooktobarske ere i, sa svim rizicima koje to nosi, započeti jednu novu političku etapu ili će biti poslednji petooktobarski akteri koji će vladati po starim pravilima i kojima će se u tom slučaju, sasvim izvesno, cela građevina srušiti na glavu već posle godinu-dve. U razrešenju ove ključne enigme navijački pristup neće nam pomoći. Još manje će nam pomoći pozivanje na prethodne izjave i postupke Nikolića i Koštunice, a manje od toga ona naša lažna plemenitost duše kako su svi isti i kako nema za koga da se glasa. Zašto? Zato što će oni vladati Srbijom, u kojoj će još važiti stara pravila: i dalje će biti snažan pritisak zapadnih ambasada; i dalje će se insistirati na postojećem privrednom (anti)modelu, prema kome Srbija treba da preživljava od svojih deset prstiju, a ne od svoje glave; još uvek će opstajati politički pritisci i pretnje teritorijalnom dezintegracijom; i oni će morati da kohabituju sa kompradorskom privrednom, intelektualnom i medijskom elitom. Ali oni će vladati i Srbijom kojoj će se otvarati šanse i gotovo sve one biće na suprotnoj strani sveta od zapadnih izvora navedenih pretnji; Srbijom koja će, ako bude želela da preživi, morati da menja i same temeljne postavke sistema, i koja će svoje preživljavanje moći da organizuje samo na onim stvarima koje su joj danas zabranjene.
Strepnja da oni neće napraviti taj zaokret jeste u tome da njih dvojica, ko manje ko više, još uvek traže zajednički jezik sa onim svetom iz zapadnih ambasada koji otvoreno radi protiv srpskih interesa. Zašto to rade kada ih taj svet nikad nije prihvatio, uprkos tome što je bio kadar da s njima, kad je trebalo, gaji i bolje i lošije odnose? Zato što taj svet još uvek može da ih ubije. Ali nije manja ni nada da će zaokret napraviti. Ona je u prilikama koje nalažu da su interes Srbije, s jedne strane, i, s druge, najsebičniji interes Nikolića i Koštunice toliko približeni da će biti sasvim dovoljno da pametno čuvaju sopstvene političke glave i već samim tim će čuvati i Srbiju. Kako?
Hajde prethodno da malo rasvetlimo odnos ambasada prema Koštunici i Nikoliću. Znam da je nekoliko zapadnih diplomata avanzovalo kad su prigrabili zasluge za Tomino prebacivanje iz reda divljih Srba u red pitomih. Ali suštinsku veru tog sveta u njega nisam video jer njih nije interesovao Tomin uspeh, već njihov. A to znači da Toma u njihovoj vizuri nikad nije postao jedan od njih – da se ne lažemo, nije to postao ni mučeni Boris, ali o tome kasnije – već neko ko bi mogao da bude iskorišten u nekoj situaciji ili bar kao transmisija zapadne političke volje prema građanima Srbije, pomalo sklonim da veruju kako, ako, recimo, Toma daje Kosovo, to može samo da znači da drugačije nije moglo. Rečju, srešćete danas zapadnog diplomatu koji će vam govoriti lepo o Tomi, čega ranije nije bilo, ali nećete sresti nijednog koji će vam reći da je budućnost Srbije u onom što Toma jeste, čak ni u onom što govori. I baš zato se Boris, kad ga je Toma pritisnuo, kao velikim dostignućem svoje politike preporučivao – predvidivošću. Jer on zna koliko na Zapadu vole da, kad mu zavrnu ruku, znaju koliko glasno će da vrišti i posle koliko će da kaže da; i on zna koliko ambasadori vole da vide Tomu na svojim prijemima i koliko, dok ga gledaju, strepe od toga hoće li se jedne noći, ponižen i sjeban, probuditi u Bajčetini, srušiti figure sa table, nabiti šajkaču na glavu i početi da razgovara sa istorijom.
SMRT PRELAZNE čETVORKE Sa Koštunicom je slično, s tim što je on putovao u smeru suprotnom od Nikolićevog. Potpuno izvan modela političara iz zemalja u tranziciji, on je među zapadnim diplomatama ostajao nerazumljiv i onda kada im je radio naruku i onda kad ih je nervirao. A tamo gde u zapadnom saznajnom sistemu nema razumevanja, tamo raste netrpeljivost, odakle je Voja verovatno najomrznutiji političar u zapadnim ambasadama još od vremena Miloševića. Sa svoje strane, sam je umeo da bude sa druge strane od tog sveta, koji vlada i srpskom zemljom i srpskim nebom. To će reći da je umeo da preživi na poziciji gde već deset godina ništa ne raste; da je umeo u tome da bude miran i dostojanstven, nikad do kraja spaljujući mostove; da bude gotovo uveren u to da njegovo vreme i može proći, ali ne i vreme njegove politike, u čijem centru je država, stvar koju Srbi nisu prestali da sanjaju ni kada su je dobili i stvar koja im je danas potrebna najviše još od vremena Srpske revolucije.
Zato, kad vam iste te diplomate danas kažu kako nemaju ništa protiv vlade u kojoj sede Toma i Voja, treba im verovati, ali ih treba i pitati da li je neki od njih čovek u čijim rukama vide Srbiju kakvu žele. Naravno da nije. I tu dolazimo na važnu stvar – kako Zapad vidi Srbiju posle petooktobarske ere.
Evo kako: Zoran đinđić je mrtav, Tadić je isceđen i pušten niz vodu, i on se na ovim izborima bori protiv matice, isto kao Koštunica 2007. i 2008. godine. Toma i Voja za to vreme trebalo bi da budu ubijeni u zajedničkoj vlasti jer nisu mogli da budu ubijeni u opoziciji. Na taj način Srbija će ostati bez četiri najznačajnije političke figure petooktobarske epohe i posle toga, ma šta mislili o svakom od njih ponaosob, na istoj toj sceni neće ostati nikog ko je odrastao u nekom drugom miljeu, neomeđenom limesima kurseva u Segedinu ili Garmišu. Posle njih neće ostati nikog ko za makar trenutak svog političkog formiranja ne može da zahvali nečemu što nije taj svet koji obeležavaju ambasade kvinte u Beogradu.
Jednostavnije rečeno, đinđić, Tadić, Koštunica i Nikolić su različiti političari; neki od njih su im dali manje, neki više, a neki sve, ali svi oni su u zapadnoj optici prelazni političari – svet koji ima da Srbiju provede putem od divljeg utošišta otpora Novom Svetu do zombirane mase bez oblika, od koje može da se bez ikakvog otpora materijala napravi sve što se hoće. đinđić je taj posao započeo i brzo se pokajao; Koštunica je potrošio dva mandata tražeći kompromis između onoga što Zapad hoće i potrebe Srbije da preživi; Tadić je dao sve što je mogao, i nije dao dovoljno; Nikolić će da zatvori vrata tako što će mu se ona spustiti na glavu kao giljotina. I kraj priče.
Zato bi Nikolićeva i Koštuničina vlada, prema toj zamisli, trebalo da bude vlada poslednje faze slobodnog pada iliti udarca u beton. Recimo to ovako: da im Boris štafetu koju je primio na devetom spratu predaje na trećem, a onda se sva trojica survavaju na beton, s tim što ova dvojica u istoriji i narodu ostaju zabeleženi kao ljudi koji su Srbiju sastavili sa crnom zemljom. Ima neke perverzne ironije u tome što je posao da na sopstvene glave sruše petooktobarsku građevinu dat dvojici ljudi, od kojih je jedan – Nikolić – suštinski nevin za bilo šta što se dogodilo u tom vremenu, a što je drugi – Koštnica – jedini među vođama Petog oktobra čija se vizija Srbije znatno razlikovala od slike finansijera prevrata, što je skupo plaćao u većem delu svoje karijere.
BORBA PROTIV SUDBINE Naravno, pripreme za takav rasplet već su počele. Poslednjim zaduženjem u maniru pijanog milionera Boris je Srbiju skoro sasvim primakao zakonskom maksimumu od 45 odsto BDP. A to znači da, ako Toma i Voja krenu da se zadužuju na Istoku, pa makar to bili samo krediti koji će služiti podizanju privrede, moraće da menjaju zakon i da povećaju crtu maksimuma. Ako krenu da menjaju zakon, javiće se MMF i reći im da to ne može inače će im pustiti sve menice ili već tako nekako. Dalje, kad Boris preko režimskih novina pušta Tomi i Voji da je u budžetu PIO ostalo para za još šest penzija, to znači da će penzioneri imati da jedu dok Boris vlada, a posle neka idu Tomi i Voji pod prozor i pričaju kako im je sa Borisom bilo lepo. Naravno, ne treba sumnjati ni da će tadićevci spiskati pred izbore koliko god mogu da ovima ne ostane ništa a i da isplate svoje klijente da prežive dok ne dođu ponovo na vlast. Rečju, kad ovi dođu, kuća će već biti spaljena i ostaće im samo da se vrte po njoj dok im se ne sruši na glavu. Kad se to desi, kad Tomi i Voji preostane samo da konstatuju bankrot i da ne mogu da isplaćuju penzije niti da šalju zavoj u bolnice, kada se Srbija pobuni i počne da na ulici rešava probleme – s tim će doći ponovo žuti – predvođeni đilasom ili nekim sličnim njemu – sveži, umiveni, puni poverenja u to da se bez njih u Srbiji ne može ništa.
Naravno, biće to konačan slom, koji ne samo da neće preživeti Toma i Voja nego ga neće preživeti ni bilo kakva slobodarska i patriotska ideja, utoliko pre što je patriotizam u rečniku ovdašnjih evropejaca drugo ime za organizovani kriminal. A to opet znači da ćemo se, ako se sve to oposli po takvom planu, skupljati po katakombama kao rani hrišćani.
E sad, može li se taj tragični rasplet izbeći? Može. Pre svega, ako akteri u novoj vladi ne budu želeli ili mogli da razmišljaju strateški, ako ne budu umeli ili smeli da razmišljaju o državi i narodu, biće sasvim dovoljno da razmišljaju o sebi na najsebičniji mogući način, zašto ne, i da shvate da su njihove kože koje se suše na tarabi te nove zombirane Srbije deo plana bez koga se ne može uraditi ništa. Biće dakle dosta za početak samo da čuvaju te kože.
Zato je neophodno da današnja opozicija – gde, pored SNS, NS i DSS, vidim i radikale, i Dveri, i gomilu malih organizacija i udruženja, novinara, intelektualaca, poslovnog sveta kome rasplet o kome pišem diže kosu na glavi – da svi oni dakle zaborave svoje ružne međusobne istorije i omraze. Umesto da se govori o tome kako će se o koalicijama razgovarati posle izbora, potrebno je da se odmah formira širok i snažan opozicioni front za opstanak Srbije, koji ne bi morao nužno da podrazumeva izlazak na izbore na jednoj listi, ali bi svakako podrazumevao sinergiju svih aktera, gde će se svaki od njih, praštajući ostalima, boriti za sebe jer ono što ga čeka gore je od svake mržnje sa kojom je do danas bio suočen.
Taj front morao bi (a i mogao bi) i da natera vlast na prevremene izbore i da na njima osvoji ubedljivu većinu. Zatim bi morao da proglasi kraj petooktobarske epohe sa svim onim što to podrazumeva – od usložnjavanja geopolitičkog kursa zemlje i diskontinuiteta u organizaciji političkog, privrednog i bankarskog sistema, preko preciznog ustanovljavanja istine koliko je zemlja opljačkana i hitnog pozivanja na odgovornost svih koji su učestvovali u tome kao i onih koji su radili protiv interesa sopstvene zemlje (naravno, uz njihovo razdvajanje od otetih para), pa sve do odlučne politike odbrane države, zatim temeljne izgradnje državnih institucija i korenitih promena unutar samih elita.
Kruna svega o čemu je reč jeste redefinisanje odnosa prema zapadnim ambasadama, koje se nikad neće pomiriti sa tom promenom kursa. Ali, ako Toma i Voja misle da će se ambasade složiti sa bilo čime što nije realizacija njihovog plana, grdno se varaju. Ako misle da strancima igra ikakav scenario na kraju kojeg njih dvojica nisu u političkoj horizontali, varaju se još više. Ako misle da im je u tome ostalo nešto manevarskog prostora, izvinjavam se, ali pojeo ga je Boris i za sebe i za njih. A vi, ako mislite da oni nemaju volje, snage i hrabrosti da se tome suprotstave, grešite, kao što biste grešili stavljajući ruku u vatru da će se suprotstaviti.
Jer, oni su ljudi koji se približavanjem vlasti danas približavaju i sopstvenom graničnom prostoru, i političkom i egzistencijanom, gde niti su do sad bili niti smo ih mi tamo mogli videti. A u graničnom prostoru moguće je svašta, i tu ne pomaže mnogo zaključivanje na osnovu prethodnih događaja. Da bi se prevario zacrtani scnario, treba nam dakle da složimo devet planeta u nizu, gde pritom ne vidim da će vrh inteligencije biti zaključak zašto to Toma i Voja nikao ne bi mogli, već zašto bi možda mogli. Kao što će stajanje sa strane i čantranje da planete još nisu u nizu sa inteligencijom zajedničko imati samo početno slovo. Kao idiotizam.