Aleksandar Milivojevic šeta po Centru za prihvatanje odraslih lica u Beogradu. Sedamdeset su mu dve godine, neobrijan je, skromno obucen. Dospeo je u centar sa ljudima koji nemaju gde da odu, šta da jedu i kome da se obrate: klošari, alkoholicari, prosjaci, ostarele prostitutke…
On, medutim, uopšte nije Aleksandar Milivojevic.
Bio je mart kada je advokat Milivojevic, prijatelj porodice De Napoli, poveo malog Jozefa, njihovog mladeg sina, na odmor. Advokatu je bilo stalo da osmogodišnji decak vidi Srbiju. Ali bio je mart 1941. godine.
Kada je izbio rat, Milivojevic je otišao u partizane. Nije mu preostalo ništa nego da sa sobom povede i Jozefa. Gadno vreme, glava u torbi: dao mu je svoje prezime i ime Aleksandar.
– Jeli smo krompir, nekad hleba, i hodali, hodali… Ranjen sam pet puta. Jednom ozbiljno, dobio sam dva metka u stomak, operisali su me u bolnici, jedva sam preživeo.
Posle rata bio je dete revolucije, „perspektivan kadar“. Sve dok se ponovo nije zapitao ko je on u stvari, i rešio da preduzme nešto.
– Otišao sam u ambasadu SAD i zatražio državljanstvo. Nije bilo nikakvih problema, za tri dana su mi izdali sertifikat o državljanstvu i dali pasoš SAD.
Ni Udba nije gubila vreme. Momentalno je uhapšen.
– Tražili su da se odreknem državljanstva SAD. Ja sam odbio – kaže De Napoli, i danas zacuden kako je iko to mogao od njega da zatraži:
– Ja sam tražio svoj identitet, svoju prošlost, svoje poreklo. Kakve veze ima s tim ucešce u NOB?
Posle 30 meseci boravka u Centralnom zatvoru, osuden je na devet i po godina robije zbog špijunaže, i isporucen na Goli otok.
– Cutao sam do˜59 godine. Do izlaska. Nisam verovao da cu da izadem sa Golog otoka. Tukli su, maltretirali, ponižavali…
Kada je izašao, tražio je jugoslovenski pasoš i dobio ga za 15 minuta, da ode iz zemlje. Našao se u Trstu.
– Zvao sam ambasadu SAD i prošlo je manje od devet sati pre nego što su po mene došla kola iz Rima, gde su me i odvezli, a ubrzo i do Avelina.
U Avelinu su živeli njegovi roditelji, bracni par De Napoli.
– Zakucao sam na vrata. Izašla je moja majka. Rekla je: „Izvolite, koga tražite?“ „Vas tražim“, rekao sam. „A ko ste vi?“ „Vaš sin“, rekao sam.
Pala je u nesvest, a kada je pritrcao da joj pomogne, zamalo se srušio i njegov otac.
– Saznao sam da mi stariji brat radi kao profesor na univerzitetu u Napulju. Mene su, posle dva-tri meseca, prebacili u Rim. Imao sam talenat za pisanje. Tako sam u Rimu poceo da pišem i napravio sedam filmova. Zatim sam po jednu godinu proveo u Francuskoj i Nemackoj i tamo pravio filmove. Posle sam prešao u SAD, gde sam osnovao svoju kompaniju, „AMTV production“. Uradili smo mnoštvo filmova, uglavnom dokumentarce, jedan i o ubistvu Džona Kenedija. Kompanija je radila dobro, zaradio sam mnogo novca…
Zatim ga je miris zlata poveo u Brazil. Trgovina zlatom u Brazilu je veliki posao, na kojem se obrce mnogo novca sa malo poreza. Prvih 11 meseci je išlo teško, dok nije otkrio da Brazilci nece da rade s nekim ko stanuje u hotelu. Nekako im je to sumnjivo. Kupio je kucu, a kada se oženio mladom Anom Marijom Reginom, kasnije doktorom žurnalistike, tek onda je krenulo.
– Kupio sam od tasta rudnik zlata za cetiri miliona dolara. U SAD sam pre toga zaradio devet miliona. Vadio sam zlato i prodavao ga po svetu. Zarade su bile astronomske. Stotine miliona dolara je obrtala firma godišnje. Samo osnovni porez sam placao 16 miliona godišnje.
Dobili su dvoje dece. Prvo cerku, šest godina kasnije sina. Živeli su u ogromnoj kuci sa poslugom, provodili divne dane u Riju:
– Secam se tih novih godina tamo, kad sam dobio cerku, kad sam dobio sina… Deca, žena, prijatelji… To su bile najlepše nove godine koje sam doživeo.
Ali najgore nove godine su tek dolazile.
– Isporucio sam Saudijskoj Arabiji zlato za 120 miliona dolara, ali sve do 1989. godine nisam uspeo to da naplatim. Te godine, zateknem se u Kairu i pozovem telefonom princa Ibrahima Sauda. Pitam: „Hocete vi da platite ili ne?“ On kaže: „Hocemo, samo dodi u Rijad“. Odem tamo i posle tri nedelje pogadanja, oni mi ponude 20 miliona i da potpišem da nemam više nikakva potraživanja od Saudijske Arabije. Kakav bezobrazluk!
Uhapsili su ga cim je to rekao. Strpali su ga u zatvor i pokrenuli, kobajagi, neku istragu. Po šerijatskom pravu, kaže, ako zatvorenik posle devet godina ne bude osuden, biva pušten na slobodu.
– I mene puste! Strašno mi je teško palo tih devet godina. Sa svog vrhunca, trgovca zlatom u Riju, sa porodicom, svakom srecom, srušili su me u zatvor u Rijadu. A taj zatvor! Šta su tamo od ljudi cinili! Tuca, smrad, užas… Teže mi je bilo nego na Golom otoku! Ja sam Ani Mariji uspevao da pošaljem, tajno, preko zatvorenika koji su izlazili, poneko pismo, ali ja od nje nisam ništa uspevao da dobijem. Potpuna izolacija. Da nisam bio Amerikanac, ubili bi me. Ali nisu. Pustili su me, i ponovo mi ponudili ponižavajuce pare. Ponudili su mi 60 miliona dolara, da idem i cutim. Kralj Fahd Abdulaziz Bin Saud mu je rekao: „Samo treba da mi napišeš zvanicno pismo“.
Naravno da je odbio, kaže. Tražio je svojih 120 miliona, pa još za vreme u zatvoru, pa za imovinu… Sve zajedno, 406 miliona. Držali su ga u Rijadu još izvesno vreme, a onda je ponovo dospeo u Srbiju.
Zašto su ga Saudijci isporucili Srbiji kad je on gradanin SAD?
– Bila je 2000. godina, posle bombardovanja Jugoslavije, odnosi su bili više nego nategnuti, mislili su, valjda, tu nema ambasade SAD, necu uspeti da kontaktiram sa SAD…
Imao je u džepu 37.000 dolara i nije hteo kuci dok se ovo sa Saudijcima ne reši. Pitanje casti, ponosa, kaže.
– Od kada sam izašao, stalno se sa ženom cujem telefonom. Imao sam kod sebe 37.000 dolara. Sve sam potrošio na dokumenta, telefon, život, korespondenciju sa medunarodnim institucijama, ambasadama… Ali nikada, nikada nisam s Ana Marijom pricao o parama. Ne daj bože, tražio da mi pošalje nešto. Firma je naše vlasništvo, pola-pola, žena i ja. Ali je kompanija stala, ostala potpuno paralizovana kada sam ja otišao. Ipak, ostao je veliki novac. Medutim, evo gde sam dospeo, u ovo prihvatilište. Jednog dinara prebijenog nemam. Ali… Kako ti nekome ko ima sve da pricaš kako ti ovde nemaš ništa? Ona to ne može da shvati. Jednostavno ne može. Zato joj nisam ni rekao. Sa decom sam se video pre tri meseca u Budvi. Ali žena… ima da se šokira kad me vidi.
Ali nece joj to biti najvažnija stvar na svetu. Izgleda da je, kaže, osim vojnoj industriji SAD, Osama bin Laden i Jozefu de Napoliju odradio lep posao. Drugog objašnjenja za iznenadnu uplatu 120 miliona dolara iz Saudijske Arabije na racun Jozefove firme on nema, osim da je neuputno imati ovako ljutog i poniženog Amerikanca na racunu. Štaviše, gospodi De Napoli je receno da ce i ostatak do 406 miliona biti uskoro „regulisan“.
– Sinoc mi se javila žena. Stigla je u Dubrovnik. Sa parama. Ovde cemo živeti. Vec sam ugovorio kupovinu kuce od SRJ u Užickoj 25 za sedam miliona dolara. Pedeset miliona dolara cu dati Vojislavu Koštunici, za dobrobit srpskog naroda. Dacu 25 miliona dolara za beogradski železnicki cvor, da se završi, da se ona stara železnicka stanica pretvori u muzej. Petnćst miliona cu dati opštini Savski venac. Tamo je predsednik gospodin Bogdan Antic, divan covek jedan, divan. On mi je mnogo pomogao, šta je sve ucinio za mene… Osnovacu agenciju i dovešcu na „Marakanu“ Madonu, Vitni Hjuston. Neka peva Jugoslavija. Neka peva…
Ima, kaže, i jednog prijatelja koji je mnogo ucinio za njega. Njega ce da angažuje u agenciji, „obavezno“. A u Centru za prihvatanje odraslih lica obezbedice stoprocentno povecanje plata za sledecih godinu dana.
Od dokumenta o ratnom i poratnom stažu koji mu je uredno izdala VJ, pa preko kopije državljanstva koji mu je izdala ambasada SAD u Beogradu, De Napoli ima dokumenta za svaki pojedinacni momenat svoje neverovatne životne price. Americka, nemacka, italijanska, srpska, isecke iz novina o svojim filmovima, pravnu prepisku sa medunarodnim institucijama o dugu Saudijske Arabije… Za sve, osim za poslednju uplatu od 120 miliona, što, kaže, nije bio u prilici da dobije. Ako je iskonstruisao ovu fantasticnu pricu, on je potpuni i nenadmašni genije.
Jozef de Napoli svojim problemima nije gnjavio nikoga ko za to nije bio nadležan, ali je institucije zasipao posetama, dopisima, pismima. Burgijao je dok nije, tvrdi, izboksovao svoje milione i pravo da se ponovo ujedini sa porodicom. Planira da svi žive u Beogradu. Nije ni imao nameru da obznanjuje svoju pricu.
– Vi ste došli u „minut do dvanćst“. Konacno je došla moja žena, došla je sa parama. Sutra, najkasnije preksutra, putujem za Budvu da se vidim s njom. Otici cu nekako tamo, srešcu se sa njom, a onda… Onda je sve gotovo kaže Jozef de Napoli, i osvrce se po trpezariji centra, po nesretnicima, pijancima, gubitnicima, bivšim robijašima, nezbrinutim starcima sa ulice.
– Treba mi samo osamsto dinara, za voz.
