Braca Bonifacije, rođeni Beograđanin, Dorćolac, sa srpskim imenom Blagoje i srpskim prezimenom Srdić, zapamćen početkom sedamdesetih po veranju i oslikavanju beogradskih krovova najluđim bojama, tada skromno pomenut od domaćih likovnih kritičara, kojima se to što je radio nije mnogo dopadalo jer je mirisalo na Zapad. Za to vreme o njegovim slikarskim podvizima na prvim programima televizije Francuske i Italije prikazivane su posebne emisije.
– Kako sam živeo od svega ostalog samo ne od moje plate arhitekte turističke firme „Putnik“, u besprekornom odelu kupljenom na rasprodaji u Trstu, sa 212 dolara u džepu, u kasnu jesen 1973, posle 13 sati leta, našao sam se na izlaznim vratima aerodroma u Vankuveru – osmehuje se šeretski Braca Bonifacije, najveći srpski slikar Kanade dok razgovaramo u bašti jednog dorćolskog kafića.
DŽenes postala Janja
Bonifačo, kako ga Kanađani zovu, kupio je u Stojniku, lepom kosmajskom selu, najstariju kuću, uredio je sa suprugom Kanađankom DŽenes Vajdhet i pretvorio je u nezamenljivo pribežište za sebe i njima drage ljude, Srbe i Kanađane. U novembru 2000, kada je došao u jednu od poseta svom Dorćolu, supruga DŽenes iskoristila je njegovo odsustvo i krstila se u crkvi Svetog Save u Vankuveru. Dobila je ime Janja.
Crno-sive oblake kakve do tada nigde nije video i slanu kišu koja mu se slivala niz lice, pretvarajući u krpu njegovo odelo, nikada neće zaboraviti.
– Odmah sam shvatio da kiša nije bila slana, već samo pomešana sa suzama koje su mi se slivale niz lice – priča 67-godišnji Bonifacije kome je radno mesto u projektnom birou obezbedilo solidnu platu i mogućnost da zatvoren u sobu do neprestano slika.
-Videćete vi ko je Braca Bonifacije sa Dorćola! – šaputao je, a iz polusna tih prvih meseci u Kanadi trgle su ga reči beogradskih prijatelja: „Braco, duša nije jabuka, ne možeš da je deliš napola!“ Živeću ovde, a moju Srbiju, moj Dorćol niko neće moći da mi izvadi iz duše. Vraćaću im se stalno. Rekoh. Obeležavaću taj dan od pre trideset godina, kad mi je ta jednostavna, a tako tačna rečenica pretvorila pakao života u raj.
Prilozi
– Hram svetog Arhangela Mihajla u Vankuveru okupljaće nas kao kvočka piliće – tvrdi slikar. – Oltar i ikonostas radiće naši sveštenici iz Pariza, a samo će on koštati oko 200.000 dolara. Do sada smo sakupili oko tri miliona dolara, čak i više nego što nam treba. Svi smo radosni zbog toga.
Danas se slike ovog Dorćolca prodaju za poveće svote dolara, a imaju ih ambasade Kanade, kao i Srbije i Crne Gore u metropolama sveta. NJegova ogromna, čovek bi rekao, gotovo virtualna trodimenziona platna nalaze se u posedu najbogatijih privatnih galerista Tokija, NJujorka, Pariza, Beča, Amsterdama, Osla…
Neka vide
Prvu izložbu u Vankuveru Braca je priredio tek pete godine po dolasku. Napravio je pedesetak slika ogromnih razmera, nameran da ih ni po koju cenu ne pokaže. A onda je jednog dana sam sebi rekao: „Neka vide šta može Braca Bonifacije koji je slikao i pet puta veće beogradske krovove.“
– Kao u Muzeju savremene umetnosti, Narodnom muzeju, Srpskoj akademiji nauka i Ministarstvu prosvete u Beogradu, Matici srpskoj u Novom Sadu, koje sam poklonio, što ističem s ponosom da se zna kog sam roda i poroda – kaže Bonifacije. „Ja imam“, menja se po jednoj sasvim drugoj konjugaciji od glagola „ja nemam“. Imam, i to puno. Kuće, galerije, moj dom u Stojniku, moje srpsko gnezdo i skrovište, tako da sam u prilici da poklanjam.
