Tog prohladnog septembarskog jutra, košava se razigravala i
štipkala tešku i umornu površinu Dunava.
Jezici
sunčevih zrakova lizali su površinu Jezave i palacali po svežem kamenju,
oblizujući sa njega još ponegde zaostale tragove jaja. Irina je ovlaš dodirnula
muževljevo rame, okrenula se od njega i odsečnim koracima, udarajući po
pločniku, presecala sopstvene jecaje. Đurađ je ispod oka pogledao za njom, pa
je okrenuo stušten pogled baš u onom času u kome je Mara ušla u kočiju
Saradži-paše.
slika: https://www.novosti.rs/
Kada je
poslednji list poleteo sa dudove grane, bivši austrijski podoficir Đorđe
Petrović primio je iz ruke dizdara Muharema Guše ključeve poslednje
srednjovekovne srpske prestonice. Listić je nekoliko trenutaka lebdeo nad
svečanim skupom, a onda ga je, krhkog i uvelog, pokidao nalet mahnite
novembarske košave.
slika: National Geographic Srbija
Učitelj Jovan
Rančić prolazio je između tri klupe, sa osmehom posmatrajući temena petnaestak
đačića prve srpske škole.
Jedan od
čuvene braće Damjanov iz Velesa, Andrija, stajao je pred završenim zdanjem
gradske crkve. Gledao je u crkvene dveri koje su bile zatvorene, napregnute od
želje da se širom raskrile kako bi zagrlile svetlost sunca na zalasku. Silueta
muškarca, okupana u narandžasto–crvenoj svetlosti na zidu crkve, odavala je
snagu i moć i zračila strašću umetnika opčinjenog svojim delom. Prste umorne
šake provukao je kroz razbarušenu kosu i spustio pogled.
Stajala je tik
uz rame onižeg muškarca koji je razgovarao sa ženom koju nije mogla da vidi,
ali joj je njen piskutav glas parao uvo. Čovek je pljuvao dok je govorio i poneka
lepljiva kapljica je ostala u njenoj kosi. Pokušavala je da se usredsredi na
dragoceni papir koji je stezala u oznojenoj šaci. Voz će krenuti za nekoliko
minuta, i ona će kući odneti svedočanstvo o završenom prvom razredu Gimnazije.
Pomisao na majku izazvala je skoro neprimetan, pomalo stidljiv osmeh.
Želela je da
se skloni od onog čoveka i sa gađenjem je podigla ruku da pomeri upljuvane
šiške sa čela, kad se prolomi tutnjava i tresak. Iznad Tvrđave poče da seva i
da se dimi. Voz je krenuo.
Otvorila je
oči i shvatila da se upravo probudila. Nije znala šta je sanjala, ali se setila
da je u levoj šaci držala svedočanstvo. Pokušala je da okrene glavu ka prozoru
svoje sobe da bi ugledala poznato parče neba. Rame joj je zapinjalo o nešto.
Pridigla se, sporo i zbunjeno. Tada je razabrala zvuke koje je čula sve vreme, ali
joj nisu bili jasni.
Bili su to
jauci i krici, neprekidno vrištanje neke žene u neposrednoj blizini, sve
isprekidano vikanjem mnoštva glasova koji su se stapali u jedan. Videla je da
pored nje, u neprirodnom položaju, leži muškarac. Lice mu je bilo preliveno
krvlju. Sedela je usred te slike iz sna, držeći svedočanstvo u prljavoj
oznojenoj šaci.
slika: SD Cafe
Koračao je
mekim i gipkim korakom, kao mačka. Iz slušalica vokmena glavu mu je punila
preglasna muzika. Tog jutra ga je pozvao drug iz srednjoškolske klupe, da se
sretnu posle deset godina i popiju piće. „Negde u gradu – rekao je kroz smeh –
u Kralja Maršala, na primer.“
slika: Radio Študent
Izvadio je
kasetu „Tigreva“ iz ormara sa starim sveskama, dnevnicima i stripovima, stavio
muziku u uši i krenuo. Osmehivao se dok mu se košava u naletima uvlačila pod
jaknu. Brisala je trotoar pred njim, razgoneći lišće i prašinu. Uplitala mu se
između nogu, lepeći nogavice farmerica uz kolena, a onda se naglo sjurila
ispred njega, kao da nema vremena da ga čeka. Dobacila mu je još jedan hladan
dah pre nego što je skrenula levo prateći oštru krivinu prema Starom groblju.
Uletela je u
groblje, prošištala pored Ljotićeve grobnice, nadvila se na čas nad grobom
Dimitrija Davidovića, očešala se o zid crkve Uspenja Presvete Bogorodice i
zavukla pod trem spomen kosturnice, da bi na brzinu iščitala spisak imena
poginulih u eksploziji, kome su pridodata imena znamenitih Rusa umrlih u
Smederevu.
Pored Dunava
je divljala, začikujući Dunav i terajući ga da se seti njihovog vekovnog
ljubakanja. Zatim ga je podlaktila i uzjahala njegove moćne talase, da je
odnese do Đurđeve tvrđave, kroz koju je proletela terajući grane vrba da se
umiju u kanalu.
Smirila se na tren, izašla kroz kapiju i grunula pravo ka crkvi
Svetog Georgija.
Kod Žive vode
je otela loptu dečaku i na već umornom dahu je odnela devojčici koja je na
rolerima uvežbala „osmice“.
Smireno, u
smiraj jesenjeg dana, prošetala je parkom, okrznula šešir povijenog starčića na
ulazu pekare u kući Branislava Nušića i odgegala se u dvorište škole „Dimitrije
Davidović“, osmehujući se više od dvesta godina staroj slici učitelja Jovana
Rančića i njegovih petnaestoro đaka – slici koje se jedino ona još seća.
