O napadima naše avijacije 1999 godine u vreme NATO agresije na aerodrome u Tuzli i Tirani NATO nije izustio ni jednu reč. Krije se to, jer kako bi takva sila priznala da su joj neki srpski piloti očitali lekciju iz taktike i veštine letenja nanevši joj pri tom i značajne gubitke. Posebno poražavajuće po NATO zvuči činjenica da su srpski avioni izvodili takve borbene letove dok su im iznad glava bili silni Avaksi i jata tehnički znatno superiornijih NATO aviona.
Agresija na Jugoslaviju je počela 24. marta 1999 i planirano je da se za 7-10 dana Jugoslovenska Vojska uništi do te mere, da Jugoslavija bude prinuđena na potpisivanje bezuslovne kapitulacije, pa da se NATO snage trijumfalno ušetaju u Beograd. U sklopu tog plana predviđeno je da se Tuzlanski aerodrom uglavnom koristio za sletanja teže oštećenih avioni, koji ne mogu da se domognu svojih matičnih baza. Na tom aerodromu su bili stacionirani i helikopteri spasilačkih ekipa koje bi uletale na našu teritoriju i spašavale pilote eventualno oborenih aviona. Pošto se planovi NATO stratega nikako nisu ostvarivali trebalo je povećati intenzitet bombardovanja. Tada se menja strategija i na Tuzlanski aerodrom 08. aprila doleće 8 borbenih aviona koji su trebali da učestvuju u napadu na specijalne ciljeve u SRJ.
Naši obaveštajci su za to saznali i u komadi ratnog vazduhoplovstva je počelo planiranje napada na aerodrom u Tuzli jer se tamo skoncentrisao veliki broj letelica. Na aerodromu se nalazilo 12 borbenih aviona koje je naša PVO oštetila, 8 lovaca bombardera koji su doleteli pre nekoliko dana i 4 spasilačka helikoptera uz još nekoliko pomoćnih i letelica transportne avijacije.
Na aerodromu Ponikve okupljena je kombinovana eskadrila od 6 Orlova 2 MIG-a 21 i jednog Galeba G4. Zadatak je bio da se u niskom letu dođe do Tuzlanskog aerodroma i uništiti što više NATO aviona. U nedelju 18. aprila u 13:30 naši avioni su iznenada na stajanci napali NATO avione jer je u to vreme zbog kvara (sabotaža naših operativaca) bio isključen radar na aerodromu Tuzla. Iznenađenje je bilo potpuno jer ih ni Avaksi nisu registrovali na vreme pa su naši avioni primećeni tek na 10 Km od Tuzlanskog aerodroma a tada je bilo kasno da NATO avioni uzlete. četiri NATO aviona u parovima su bila spremna za uzletanje ali su naši pre njihovog poletanja već napali. Bila je to izuzetno rizična akcija i iako je iz naše baze javljeno da su naši avioni primećeni niko od pilota nije želeo da akciju prekine. Po izjavi majora Gavrilovića koji je leteo na jednom od Orlova, on je ispustio bombe na grupu oštećenih NATO aviona koji su se nalazili na pisti skroz desno, i okrenuo letelicu da bi ponovo napao helikoptere. Za njim su krenula još 3 Orla i ispustila teret svako na već odabrane ciljeve, dok su 2 Orla ostala da preciznije gađaju avione koji su se spremali da polete i 8 lovaca koji su pre neki dan stigli u Tuzlu. Dva MIG-a i Galeb su raketama i mitraljezima dovršavali posao.
Cela akcija je zbog više naleta trajala oko 15 minuta i tada je u povratku ka Ponikvama raketom sa zemlje oboren jedan naš Orao u kome je poginuo potpukovnik Mihajlo V. iz Kragujevca. Ostalih osam aviona se vratilo do aerodroma Ponikve s tim što je Major Željko M. iz Novog Sada zbog oštećenja (ispaljenom raketom sa zemlje) uspeo da svoj MIG prizemlji na 10 km od piste aerodroma Ponikve.
Potvrđeni bilans našeg bombardovanja Tuzlanskog aerodroma je 17 uništenih aviona, i 3 spasilačka helikoptera. Dok neki drugi nezvanični izvori koji su imali mogućnost da vide posledice ovog napada navode da je uništen 21 avion i 3 helikoptera, te da su u lančanim eksplozijama uništena i 2 transportna aviona, kao i značajan deo tehnike. Poseban bes NATO-a izazvala pogibija 11 oficira, pilota i poslužioca vazduhoplova. Ali ono što je još značajnije je, da sve do kraja NATO agresije aerodrom u Tuzli više nije korišćen za borbene letove na Jugoslaviju.
Osveta NATO-a
Već istog dana NATO je napravio neviđenu kampanju bombardovanja aerodroma Ponikve kada je u jednom danu na taj aerodrom sručeno preko 80 projektila. Ceo aerodrom se tresao od detonacija, ali Top Gan momci i pored tako masovnog bombardovanja nisu ozbiljnije oštetili vitalne instalacije aerodroma, pa je on bio u funkciji sve do kraja NATO agresije. Bombardovanje aerodroma Ponikve se periodično ponavljalo jer NATO nikako nije moga da locira gde mi to krijemo naše avione, koji malo malo pa uzlete i remete im planove….
Kao osvetu za Tuzlu tri dana uzastopno NATO avijacija je gađala Užice i njegova okolinu pa i sam centar Užica, kada je sa tri projektila pogođena glavna pošta u centru grada. Mnogima je bilo čudno tako žestoko bombardovanje Užica i njegove okoline a posebno je bilo čudno razaranje pošte jer je to jedina posta koja je pogođena, pored one u Prištini, od početka agresije. Bio je to bes i osveta Milosrdnog Anđela za teške gubitke na Tuzlanskom aerodromu.
Napad na aerodrom kraj Tirane
Posebna drskost i hrabrost naših pilota je napad na Aerodrom u Tirani. Na tom aerodromu je bila stacionirana eskadrila od 12 Apača raketnih helikoptera koji su trebali da budu vazdušna podrška za Atlantsku brigadu koja se spremala da preko prevoja Košare i Gorožup zajedno uz sadejstvo sa NATO snagama izvrši proboj i vojnički zauzme Metohiju a kasnije i Kosovo. Atlantsku brigadu je sačinjavalo oko 6.000 Šiptara dobrovoljaca iz inostranstva sa Američkim instruktorima. Oni su sa ostalim terorističkim grupama OVK koje su se povukle u Albaniju trebali da izvrše taj kopneni napad, pošto vazdušna kampanja NATO-a nije dala nikakve rezultate. Tako su ukupne snage koje su napadale na granice Kosmeta činile oko 20.000 boraca zajedno sa stranim pretežno američkim instruktorima i specijalcima.
Da bi olakšali našim borcima odbranu na granicama Kosmeta naši piloti su u više navrat izvodili borbena dejstva na tom prostoru. Prvi od tih napada dogodio se 13 aprila kada je 4 naših aviona napalo pripremni kamp Atlantske brigade koji se nalazio blizu mesta Kamenica na severu Albanije. Tom prilikom je oboren jedan Apač a Atlantskoj brigadi su naneti ozbiljni gubici. Napad naše avijacije na snage koje su napadale granice Kosova i Metohije ponovljen je 05. maja kada su 3 Orla i 2 Galeba u kratkim vremenskim razmacima i više navrata napadali već pomenutu Atlantsku brigadu.
Svakako jedan od najspektakularnih napada naša avijacija izvela je 26 aprila kada je napadnuta NATO baza američkih Apača na aerodromu kraj Tirane. Ta operacija je bila posebno riskantna jer je od aerodroma Ponikve do Tirane trebalo leteti skoro sat vremena (54 minuta) a biti neotkriven od strane radara, NATO avijacije i avaksa. Napad je planiran tako da po 2 Galeba G-4S sinhronizovano polete sa aerodroma Ponikve i Golubovci kod Podgorice i neopaženo se privuku NATO bazi duboko u teritoriju Albanije. Akcija je izvedena tako što su u niskom letu kroz planinske klance prvo doletela 2 G-4S sa aerodroma Golubovci a 20 minuta kasnije stigla su još 2 Galeba G-4S sa aerodroma Ponikve. Rezultati ovog napada su bili više nego impresivni jer je uništeno 5 Apača, a sva 4 Galeba su uspela da se neoštećana vrate u svoje baze (koje najčešće nisu bili aerodromi sa kojih su uzleteli). Puni efekat ovog napada se ogledao i u tome što NATO više do kraj agresije na Jugoslaviju nije koristio Apače.
Izvoditi letove i borbena dejstva u pograničnom pojasu sa Albanijom bilo je gotovo nezamislivo zbog toga što je NATO avijacija danonoćno bombardovala taj sektor i što je na nebu uvek bilo tehnički superiornijih NATO aviona uz obavezno navođenje od strane Avaksa. Ali i pored svega toga naši piloti su izuzetnom hrabrošću i letačkim umećem kao osice zadavali udarce i NATO-u i Atlantskoj brigadi koja je faktički predstavljala NATO kopnene snage. Ta kopnena ofanziva je uz ogromne gubitke pretrpela težak poraz i nikada nije uspela da se probije na KiM. Naši hrabri branioci granice na Košarama i celom pograničnom sektoru sa Albanijom imali su veliku pomoć naših pilota koji su se veoma hrabro suprotstavljali višestruko nadmoćnijem neprijatelju.
U poplavi svakojakog podaništva i udvoričkog ponašanja, kako od strane naših političara tako i od strane dirigovanih medija, ovaj tekst posvećujem našim hrabrim vazduhoplovcima koji su žrtvujući svoje živote (Zoranov juriš na neprijatelja) branili ovu zemlju i ovaj narod. Da ove podaničke gnjide ne bi zatamnile i ovaj deo naše svetle bliske istorije, želim da podsetim na hrabrost i dostojanstvo koje ovaj narod ima.
