Stvoriti jedan fond za investiranje koji ce biti finansiran od naših ljudi u inostranstvu dobrovoljnim prilozima. Takav fond bi se mogao ugledati na nekadašnji „Zajam za Srbiju“. Uz to mora ici medijska kampanja preko satelitskog programa. Treba ljudima tacno reci preko kojih banaka u inostranstvu mogu da daju prilog, jer samo na takav nacin moguce je ukljuciti celu dijasporu.
Uz mali prilog moguce je doci do znacajnih suma.
Treba pojednostaviti procedure za osnivanje preduzeca. Mora se imati u vidu da su gradani iz dijaspore vecinom radnici sa prosecnim školovanjem. Preduzece u tim slucajevima može biti stvoreno u jednom koraku, odnosno u jednoj proceduri. Jednostavno, gradanin mora vec sa popunjavanjem jednog formulara znati na cemu je, kakvo pravno lice osniva, kakve poreske stope ga cekaju, koje mu komunalne dozvole trebaju i koje su recimo sa prijavom preduzeca eventualno vec dodeljene.
Treba simbolicno, ali i u praksi, stvoriti pravnu sigurnost. To znaci treba gradane dovesti do toga da ne moraju imati strah da ce sutradan po osnivanju preduzeca biti „reketirani“ i za to uvesti drasticne kazne. Policija treba da osnuje specijalne timove za sprecavanje tog problema. Naposletku, gradanima u takvim slucajevima treba pomoci na efikasan nacin.
Treba stvoriti jugoslovensku banku u inostranstvu. Ta banka bi mogla da posreduje. Naši ljudi u inostranstvu bi mogli tako štedeti u takvoj banci. Protok kapitala do domovine bi bio lakši.
Treba prevoz do domovine pojeftiniti, pogotovo preko avio-saobracaja. Biznis znaci i brza putovanja. Gradani koji fiktivno imaju preduzece u domovini u vecini slucajeva nece želeti odmah da se vrati zauvek u domovinu, jer uspeh takvog preduzeca je neizvestan. Ako,takoreci, živi u dva sveta mora imati mogucnost da brzo i jeftino ode do domovine da bi rešio problem u vezi preduzecem.
