Nikolić i Vučić su se u subotu predstavili kao gospodari nezadovoljstva. Skupili su 50.000 nezadovoljnih ljudi. Rekli su im da su izbori jedini lek za njihovu boljku, jer će tako oni – Nikolić i Vučić – doći na vlast. Onda su im rekli da se raziđu u miru, ali da čekaju na njihov znak, pošto će ih za dva meseca ponovo zvati na okup. Tih 50.000 nezadovoljnika, koji su se mirno okupili i mirno slušali govornike, tada su se mirno i razišli kako bi još mirnije sačekali naredni poziv svojih političkih generala.
Ali, kako je moguće da su toliki nezadovoljnici bili tako mirni i poslušni? To je zato što tih 50.000 ljudi ipak nisu bili obični nezadovoljnici. To je bilo mobilisano i postrojeno članstvo SNS. Dakle, to su bili mahom upartijašeni nezadovoljnici. Obični nezadovoljnik se, naime, buni sve dok ne dobije neko javno obećanje. Onda čeka da vidi šta će od toga biti, da li da nastavi da se buni, ili ne. Upartijašeni nezadovoljnik, međutim, samim tim što je upartijašen, ne očekuje javno obećanje. On već ima svoje, interno, privatno, partijsko, obećanje. Otprilike ovako: Batice, ne brini, kada mi dođemo na vlast, pomoći ćemo ti. Biće neka službica za tebe, biće neki tenderčić za tvoju firmu, biće neka privatizacija za naše ljude. Ma svega će biti – za tebe, i za mene…
I to je glavni problem subotnjeg mitinga naprednjaka. Rešenje koje se tamo faktički nudilo jeste rešenje za Nikolića, Vučića, Ilića, Karićku, Vulina, i sve ostale na bini, ali i za sve one ispred bine koji su držali člansku knjižicu SNS u džepu – za onog člana Glavnog odbora SNS koji je mudro gledao, za onog člana Gradskog odbora SNS koji je držao zastavu, pa za onog člana Opštinskog odbora SNS koji je pisao parolu, pa za onog člana Mesnog odbora SNS koji je prozivao članove pred ulazak u autobus… A to Nikolićevo i Vučićevo rešenje je odavno poznato: Daj što pre te izbore, pa da i mi malo vladamo.
Ali, kakva će biti sadržina te vlade, šta će ta vlada da radi – osim što će da vlada – to Nikolić i Vučić nisu rekli. Oni su krivi što to nisu rekli, ali je krivo i onih 50.000 ljudi koji ih to nisu ni pitali. Niko nije pitao – Kako mislite da zaštitite ovu državu?. Kako mislite da zaposlite ovaj narod?. Kako mislite da uđete u EU, a da ne priznate Kosovo?. Dokle ćemo da Briselu dajemo ropsku poslušnost danas, za maglovita obećanja da ćemo nešto dobiti za 20 godina?. Šta ćete s bankama-pijavicama, i tajkunima-pljačkašima?. Šta ćete sa Sandžakom i Zukorlićem?. Šta ćete s Vojvodinom i Pajtićem?. Kako ćete da zaustavite demografsko izumiranje ovog naroda?. Kako ćete da zaustavite drugosrbijansko ubijanje srpske kulture i srpskog identiteta?…
Nijedno od ovih pitanja nije postavljeno. Jer, sva ova pitanja su politička pitanja. Ona se odnose na celu zajednicu, na sve građane Srbije. Jedina pitanja na koja je u subotu odgovarano bila su, međutim, stranačka pitanja. Ona koja se odnose na SNS, samo na to kada i kako će oni da dođu na vlast.
Ali, to nije slučajno, Jer, Nikolić i Vučić su svesni da su kao stranka medijsko-politički izmišljeni samo pod uslovom da nemaju sopstvenu politiku. Njihova politika ne sme da bude njihova, to može samo da bude politika Brisela i Vašingtona. Brisel kaže – nemojte o Kosovu, i u subotu niko ni reč o tome da zucne. Vašington kaže – nemojte kao u Kairu, i u subotu onih 50.000 ljudi ni jedan protestni krug po gradu ne obiđoše. (Gejovi se 10. oktobra makar prošetaše, ovi ni to ne smedoše!). Nikolić i Vučić nemaju politiku jer, ako misle da im se dozvoli da dođu na vlast, oni je jednostavno i ne smeju imati. Jer u Srbiji, pod kompardorskom samookupacijom, može da postoji samo jedna politika. Ona koju, posle 9. septembra, vodi Boris, ona koju hvale čeda, B92, Blic i Sonja Biserko, ona koju, samo pod ćiriličnim oznakama, nude Vučić i Nikolić… I pošto je ta politika zakovana, Nikolić i Vučić se oko nje i ne trude. čak ni da glume da nešto smišljaju, da imaju nekakve nove ideje. Oni iskreno kažu da hoće na vlast, i to što pre. A o politici – ima ko pametniji da misli.
Nema nama sreće sa takvom opozicijom. Nema Srbiji sreće sa takvom budućom vladom. Ima samo kontrole nazadovoljstva, usmeravanje gneva i očaja jednog opljačkanog i poniženog naroda na besmislena pitanja tipa kada će biti izbori? i treba li skupština da ima 150 ili 160 poslanika?. U ovom trenutku, organizujući onakav miting, sa onakvim lapsusima i onakvim političkim porukama, SNS je izdao opoziciju, izdao sve nezadovoljnike u Srbiji.
Ne treba čekati da dođu na vlast da bi se znalo da, ovakvi kakvi sada jesu, oni mogu samo da nastave da izdaju. Još jedna prevara je na političkom dnevnom redu. Boris nam je obećavao i EU, i Kosovo, a dao nam je kapitulaciju od 9. septembra i sramotu od 10. oktobra. Ovi nam čak ništa ni ne obećavaju. Ko zna tek kakvu kapitulaciju od njih možemo da očekujemo…
