– Povodom koncepta, tretmana, prava i obaveza –
Ovaj esej posvecujem onima,
koji poklanjaju drugima ono sto sami nemaju,
ali ne i ono sto imaju.
A u t o r
U poslednje vreme nacionalne manjine i emigracije (dijaspora) postale su akutan, jako nevralgičan problem ne samo zemalja, koje ih imaju, već i posebno uznemirujući problem međunarodnih institucija, pa i organizacije Ujedinjenih Nacija. Konstatirali smo da se ova dva pojma, koncepta, prirodno i problemi u vezi sa njima, kontaminiraju jedan sa drugim, isprepliću i identificiraju, da se u osnovi pogrešno shvaćaju, pa da im se sljedstveno i pogrešno prilazi, tretiraju i – u rešenju njihovih probljema, njihovih prava i obaveza – zauzimaju se sasvim pogrešni stavovi.
Da vidimo prvo sto kaže LAROUSSE za nacionalne manjine, ili – kako tamo piše – MINORITE – Minorité nationale, groupement de personnes qu’unit un lien de langue et du culture, qui est intégré à une population plus importante de langue ou culture différente.
Znači, u LAROUSSE-u, delo poznatih francuskih naučnika i specijalista ne samo za filologiju, već i za međunarodno pravo, pod nacionalnom manjinom se podrazumeva grupa ljudi, koji imaju zajednički jezik i kulturu, a koji su integrirani u jednoj značajnijoj populaciji jednog drukčijeg jezika i kulture.
Da vidimo sada što podrazumeva ovaj LAROUSSE sa rečju EMIGRANTE : “Personne qui émigre”. Znači, lice koje je emigrirao iz jedne zemlje u drugu. Kao sinonim za emigrante se obično upotrebljava i reč DIASPORA: “dispersion d’un peuple, de certains de ses éléments, d’une communauté”- kako se izražavaju u Larousse-u.
U vezi sa ovim je i koncept migracija, kojim se podrazumeva premeštanje jedne populacije (ljudi, životinje, biljke) iz jedne oblasti jedne određene države u drugoj, ili i van njenih granica, pa i iz jednog kontinenta u drugi.
Postoji li kakva razlika između pripadnika jedne nacionalne manjine i pripadnika jedne emigracije, dijaspore? Po LAROUSSE-u, na prvi pogled, ne vidimo da postoji. Pa i u svakodnevnoj praksi, kako naglasismo, u tretiranju nacionalnih manjina i emigranata, isto tako ne vidimo neku razliku. Uzimaju se pripadnici emigracije za nacionalnu manjinu, pa i pripadnici jedne nacionalne manjine – za emigrante, ili zato što stvarno ne shvaćaju razliku između njih, ili i praveći se kao da je ne shvaćaju, gde im to ne konvenira. A maskiraju sve to činjenicom što i nacionalna manjina i emigracija pretstavljaju grupu ljudi, koji imaju zajednički jezik i kulturu, a koji su integrirani u jednoj značajnoj populaciji jednog drukčijeg jezika i drukčije kulture.
Kako ćemo to dokazati u nastavku ovog eseja, između emigracije i nacionalne manjine postoji jedna esencijalna razlika, koju treba da uvek imamo u predvid pri govoru o njima i, posebno, prilikom njihovog tretiranja, određivanja njihovih prava i dužnosti.
Na naše najveće iznenađenje, danas smo u jednoj studiji Srbina mr Miloša Jovanovića, a povodom tretiranja problema Albanaca u srpskim pokrajinama Kosovo i Metohija, pročitali i ovaj njegov stav prema konceptu nacionalna manjina:
“činjenica (je) da javno pravo određenih država uopšte ne poznaje koncept “nacionalne manjine”, kao što je slučaj Francuske, čije je javno pravo zasnovano (između ostalih principa) na principu nedeljivosti Republike i jednakosti svih građana. Kada se međutim pojam i definiše, kao što je to učinio F. Kapotorti (F. Capotorti) u okviru rada potkomisije UN za borbu protiv diskriminacije i zaštitu nacionalnih manjina, nismo sigurni u svrsishodnost poduhvata. Nacionalna manjina je po toj definiciji: “Jedna malobrojna grupa u odnosu na ostatak stanovništva države, koja nije u dominantnoj poziciji i čiji pripadnici, državljani te države, imaju etničke, verske i jezične karakteristike, koje se razlikuju od karakteristika ostatka stanovništva i pokazuju makar i implicitno osecaj solidarnosti, s ciljem održanja njihove kulture, tradicije, vere i jezika”. Kada primenimo definiciju in concreto nailazimo na teško otklonjive nejasnoće. Da li su na primer Kurdi u Turskoj narod ili nacionalna manjina? Jedan od ključnih problema jeste što se suštinski ova dva pojma preklapaju, tj. nisu isključivi u međusobnom odnosu”.1
Ako su F.Kapotorti sa svojim kolegama prihvatili suštinski neispravni koncept francuskih larusista o nacionalnoj manjini, jer im je to moguće u datom momentu i konveniralo, ne možemo shvatiti prihvatanje tog koncepta i od našeg cenjenog naučnika mr Miloša Jovanovića, koji pretendira da se suštinski pojam narod i nacionalna manjina preklapaju. Možemo reći i treba da kažemo da ih praktično često preklapaju, a ne i da se preklapaju, jer ne samo što nije istina ono što kaže mr Jovanović (da nisu isključivi u međusobnom odnosu!), već naprotiv – sasvim su isključivi u međusobnom odnosu: narod je jedno, a nacionalna manjina je nešto sasvim drugo. Kao što je i nacionalna manjina jedno, a emigracija – isto tako – nešto sasvim drugo. Esencijalno drugo – i u prvom i u drugom slučaju!
Dodajući konceptu nacionalne manjine larusista i versku razliku, oni koji su ga tako definisali, ne samo što ga nisu približili istini, već su ga i iskomplicirali, udalili od istine, pošto istu veru sa nacionalnom manjinom može imati i većinsko stanovništvo, narod u čijem krilu živi nacionalna manjina. Koliko za primer uzmimo Vlase (pravoslavni) i pravoslavne narode Balkana, u čijem krilu žive. Verska pripadnost nije oznaka ni nacije, niti nacionalne manjine, jer se ona menjala i menja se svakodnevno. Implicirajući versku pripadnost, faktički se vraćamo koncepcijama srednjeg veka, tuđe i neprihvatljive za naše vreme, ne samo zato što vera više ne pretstavlja ono što je nekada pretstavljala za narode, već i zato što širom sveta, iz naroda u narod, broj ateista iz dana u dan raste i – sledstveno – narodi idu ka integriranju i slivanju, a pre njih – njihove nacionalne manjine.
Narod je jedan, jedinstven. Ne postoje na ovom svetu dva naroda sa istim nacionalnim karakteristikama, jer ih jedno takvo podudaranje istovećuje, čini jedno te isto. Tako srpski narod je onaj koji živi u Srbiji, dok su svi drugi Srbi, van granica Srbije, ili pripadnici srpske nacionalne manjine, ili emigracija, srpska dijaspora. Tako, Srbi u Albaniji nisu narod, nisu ni emigracija, dijaspora. Oni su tamo srpska nacionalna manjina Albanije. Isto tako albanski narod je samo onaj koji se nalazi u Albaniji. Svi drugi Albanci, gde god bili oni, u susednim zemljama (konkretno: u Srbiji!) ili i u najudaljenijim (u SAD!), jesu ili nacionalne manjine albanskog naroda, ili emigracija, albanska dijaspora.
Narod je celina, a nacionalna manjina je samo jedan njegov deo. Kako se zna, ne determinira deo celinu, već obratno, celina je ta koja determinira deo.
U slučaju da je nacionalna manjina po broju i svojoj teritoriji veća od svog naroda (Kao što smo imali slučaj sa okupiranom Italijom i Italijanima od Austro-Ugarske u odnosu na Pijemont), tada tu imamo jedno nenormalno stanje, koje će se u istorijskom razvoju tog naroda i njegove nacionalne “manjine” sigurno izmeniti (Kao što se u pomenutom slučaju Italije i izmenilo), jer na ovom svetu sve traži da se normalizira. Isto se to desilo i sa Ugarskom u odnosu sa Austrijom, pa i sa mnogim drugim zemljama, narodima.
Imamo i slučajeva kad se deo jednog naroda, zbog svog posebnog razvoja i istorijskih okolnosti, formirao i afirmirao kao poseban narod. Ma da ovaj novi narod ima ne samo svoju teritoriju i istoriju, sve dok ima i jedan zajednički jezik, pa i svoj duhovni afinitet, centripetalnu težnju k ujedinjenju sa narodom od koga se otcepio, jednog će se dana bezdrugo i ujediniti, jer savremeni razvoj društva ide na ruku ujedinjenju i naroda bez ikakvih zajedničkih karakteristika (Švajcarska!), kamoli ovih koji imaju zajedničke karakteristike. Uzmimo za primer Srbe i Crnogorce. Pa i Bosance, Bugare, Hrvate i Makedonce. Šta više i Ruse! Svi su oni jedan narod i nema te sile koja ih može konzervirati i održati u ovom stanju u kojemu su aktuelno. Nije dalek dan kada će se oni ujediniti ne samo međusobno, već i sa drugim narodima, sa kojima nemaju ništa zajedničkog.
Imamo naroda koji su uspeli da izvojuju svoju nacionalnu nezavisnost i da stvore svoju državu, kao što još uvek imamo i naroda koji još nisu uspeli da ostvare to, kao što su konkretno Kurdi, ili – na Balkanu – Vlasi. Ovi narodi, na svojoj istoriski dokazanoj nacionalnoj teritoriji ne mogu biti nacionalne manjine, ponajmanje emigranti, dijaspora. Tu su oni NAROD. Kao takvi treba da se poštuju i tretiraju, da im se priznaju sva prava, koja im pripadaju po međunarodno usvojenim konvencijama. Osporavanje njihovog identiteta je u suprotnosti sa istorijski dokazanom istinom i dijalektičkim razvojem društva, koji neće da zna za ove ili one aspiracije ovog ili onog naroda, bez obzira kako je ovaj narod uspeo da uključi unutar teritorije svoje države taj drugi narod. Pravo naroda na otcepljenje je konsakrirano od vremena, ali i pravo našeg razuma i našeg morala je da bračnim drugovima ne preporučujemo razvod, bez obzira kako je došlo do tog braka. Naprotiv, treba da ih pomognemo da prebrode nesuglasice i međusobno reše sve probleme, pa da nastave svoj zajednički život, jer je zajednički život budućnost čovečanstva, a ne feudalna rascepkanost.
Da se sada vratimo problemu razlike između nacionalne manjine i emigracije, dijaspore.
Rekosmo da nacionalna manjina nije narod. To je deo jednog određenog naroda, koji je, prilikom razgraničenja, ostao van granica svoje matične države, obično u jednoj susednoj državi, u krilu jednog susednog naroda, ma da može biti i u jednoj sasvim udaljenoj državi.
Za nacionalnu manjinu esencijalno je ono što se aktuelno – nolens-voles – prelazi u šutnji: teritorija. Kao što bez nacionalne teritorije nema naroda, isto tako – bez nacionalne teritorije – nema ni nacionalne manjine.
Ima Srba u svim susednim zemljama sa Srbijom, ali u svim tim zemljama Srbi nisu nacionalna manjina. U nekim, gde imaju svoju teritoriju, jesu. Ali u nekim, gde nemaju svoju teritoriju – nisu. Konkretno, u Albaniji Srbi imaju svoju teritoriju, pa zato i jesu nacionalna manjina. U Grckoj Srbi nemaju svoju teritoriju, zato i nisu nacionalna manjina. U Makedoniji Srbi imaju svoju teritoriju, pa i jesu nacionalna manjina. U Bugarskoj nemaju svoju teritoriju, zato i nisu nacionalna manjina. Isto tako nisu nacionalna manjina ni u Rumuniji, ni u Mađarskoj, ni u Austriji, ni u Italiji. A šta su tamo? Tamo su dijaspora, emigracija.
Koja je razlika između nacionalne manjine i dijaspore, emigracije?
Rekosmo da nacionalna manjina ima svoju teritoriju, dok dijaspora, emigracija, nema svoju teritoriju. Ovo je suštinska razlika između nacionalne manjine i emigracije.
Polazeći od ove razlike imamo (bar bi trebalo da imamo!) i suštinsku reazliku u njihovom tretmanu, u njihova prava i dužnosti. Kao što se ne mogu istovetiti nacionalne manjine sa emigracijom, ne mogu se istovetiti ni njihova prava, pa ni njihove dužnosti.
Srbin u Albaniji nije emigrant, nije deo srpske dijaspore po svetu, već meštanin, jer su Srbi u Durrhachium (Današnji grad Durrës!) ušli 548. godine naše ere, kada ni tamo niti ma gde na teritoriji današnje Albanije nije bilo žive duše albanske. Srbo-Crnogorci su na teritoriji današnje Albanije formirali i svoje državne tvorevine kada tamo nije bilo ni jednog jedinog Albanca. Skadar su oni proglasili i za svoju prestolnicu, isto tako kada se tamo nije čula ni jedna jedina reč albanskog jezika. Prema tome Srbin tamo ne može biti emigrant, jer je na iskonski svojoj teritoriji, koja aktuelno ne pripada nijednom drugom narodu, koji je na tim prostorima pre njega palio vatru, digao krov nad svojom glavom i gradio ekonomiju, državu i kulturu svoju. Kažem ovo za Srbina meštanina u Albaniji, a ne i za onoga koji je došao kasnije, pošto su se tu doselili Albanci i pošto su tu oni (Albanci) izgradili svoje državne tvorevine, kao što su konkretno neki Srbi, Crnogorci i Makedonci, preseljeni u naše vreme iz svojih matičnih zemalja u Albaniji, kao što sam konkretno bio i ja, koji sam tamo stigao kao politički emigrant.
Momentalno ja sam u Švajcarskoj. Kupio sam kuću, pa i imanje. Imam nekoliko kvadratnih kilometara zemlje. Ta je zemlja lično moja i ja sada, iako došljak, kažem da sam na svome. Rodio mi se ovde i sin. I sinu mome rodio se sin. Ne samo oni, već i ja – imamo sada i švajcarsko državljanstvo. Ja sam umro i moj sin sada ima ovde i grob svog oca. Ima nas i takvih koji imaju ovde i grobove svojih dedova, pardedova. Što smo mi ovde? Nacionalna manjina?!
Ne, ne! Mi smo ovde Švajcarci ne samo po državljanstvu, već i po statutu, po integriranju i slivanju. A ako mi čuvamo jezik svog naroda i svest svog porekla, ako mi nećemo da se slijemo i da kažemo da smo Švajcarci, onda opet nismo nacionalna manjina (pa makar bili u ovom mestu i u većini!). Mi ostajemo u ovoj sredini došljaci, emigranti, dijaspora.
Postavlja se pitanje: Zašto smo uopšte i uzeli švajcarsko državljanstvo, ako prethodno nismo odlučili da se slijemo sa Švajcarcima?! Da nismo to učinini sa neprijateljskim, rasističkim predumišljajem da Švajcarcima stvorimo probljeme i, umesto zahvalnosti što su nas prihvatili kao emigrante, što su nam dali posao, hleba i soli, pa i svoje državljanstvo, hoćemo jednog dana da im otmemo i njihovu kuću, njihovu teritoriju?!
Ima li većeg bezobrazluka i bezočnosti na ovom svetu, negoli da ja kažem sada Švajcarcima, ovde u Ženevi: “Ovo je moja kuća! Marš iz ove kuće, jer hoću da je proglasim za zasebnu, nezavisnu državu!”
Ili: “Hoću da je ujedinim sa mojom Crnom Gorom, tamo, preko Italije i Jadranskog mora!”
Isto tako i Albanac u Prištini. U Tetovu, ili u Ulcinju! On je tamo kupio (ili ubio Srbina i prisvojio mu sve što je imao!) kuću, imanje, stoku. On tamo ima sada i grob svog oca, moguće i deda, pradeda, koji mu je tu došao iz Albanije, kao emigrant, kao albanska dijaspora, ali ne i grob čukundeda, koji mu se nalazi tamo – u Albaniji. Šta je on tu? Nacionalna manjinja ili emigracija, dijaspora?!
Ja mislim da je on tu što i ja, sa mojim sinom i unukom, u Švajcarskoj!
Ili ovo nije istina?!
Znači, emigrant je došljak, a pripadnik nacionalne manjine je meštatin. Pripadnik nacionalne manjine je na svome, a emigrant na tuđem. Ova razlika između njih povlači za sobom i neminovnu razliku u tretiranju, razliku u pravima koja im pripadaju i obavezama koje imaju. Ne može se tretirati emigrant kao pripadnik nacionalne manjine. Ne mogu se emigrantu priznati ona prava, koja se priznaju jednom pripadniku nacionalne manjine. Oboje mogu imati državljanstvo, pa – sa državljanstvom – i ista građanska prava. Ponavljam: građanska prava! Ali, dok emigrant postiže građanska prava na bazi njegove molbe (znači ne nameću mu se !), pripadnik nacionalne manjine obično dobija državljanstvo i građanska prava ne na bazi svoje molbe, već međunarodnim konvencijama, kojima se teritorija, gde on živi, prisajedinjava ne njegovoj matičnoj zemlji, već jednoj drugoj zemlji i drugom narodu.
Obično, pripadnicima nacionalnih manjina, prilikom razgraničenja, dozvoljava se da napuste zemlju kojoj su prisajedinjeni i da pređu preko granice, u svoju matičnu zemlju. Onima, koji neće da je napuste, međunardonim zakonima se priznaju ova i ona prava, koja ne bi trebalo da se priznaju i emigrantima. Podvlačim ovo – koja ne bi trebalo da se priznaju emigrantima – jer oni nisu na svome i ne bi trebalo da im se dozvoli da tu, u zemlji koja im je ukazala gostoprimstvo, grade neku svoju nacionalnu manjinu, pa zatim, na bazi prava nacionalnih manjina da pretendiraju ovo i ono i da tako postanu problem za zemlju koja ih je primila. Znači – ne bi trebalo da im se priznaju – jer im se faktički priznaju, a polazeći od toga što se između emigranta i pripadnika nacionalne manjine ne pravi razlika.
O kojim je to pravima reč?!
Reč je o nacionalnim pravima! Znači: treba da razlikujemo građanska prava od nacionalnih prava.
Ako u jednoj zemlji i postoji nacionalna manjina, kao što konkretno postoji srpska nacionalna manjina u Albaniji, emigrantima, koji tu dolaze iz Srbije, ne bi trebalo da im se dozvoli da se integriraju u tu manjinu, kao što se to meni nije dozvolilo. Meni se u Albaniji dozvolilo da se integriram i slijem sa Albancima, da se nazivam Albancem, ali nikako i da se ujedinim sa srpsko-crnogorskim manjincima. Dozvolilo mi se da napišem i roman na albanskom jeziku i o albanskim problemima, ali ne i jedan običan, najkraći i najbeznačajniji članak na srpskom jeziku i za probleme srpske nacionalne manjine u Albaniji. Mislim da su imali pravo. Emigrantima ne smemo dozvoliti množenje i jačanje nacionalnih manjina, ponajmanje negativno mešanje u unutrašnje poslove zemlje. Takvim emigrantima (koji traže nacionalna prava!) treba pokazati vrata. Emigrantima, koji preko jednakih gradjanskih prava neće da se integriraju i sliju sa narodom, koji im je ukazao gostoprimstvo, ne treba dati ni državljanstvo. Njima (u vezi svoje nacionalne manjine i svog porekla!) treba priznati pravo samo na neutralnost i – ako neće da budu neutralni, onda neka se sele i vrate odakle su došli.
Poželjno je da emigranti, u bilo kojoj zemlji bili oni i ma kakav karakter imali (ekonomski ili politički!) postanu konstruktivni građani te zemlje i pruže joj pomoć za integriranje i slivanje nacionalnih manjina. Tada će u toj zemlji biti i dobrodošli, pa će tim svojim stavom doprineti pozitivnom razvoju ne samo te zemlje, već i svoje domovine, pa i celoga sveta.
Problem emigranata je – opšte uzev – unutrašnji problem zemlje, koja ih je primila, a koji se uređuje međunarodnim zakonima i konvencijama o emigraciji.
Rekoh opšte uzev, jer treba da razlikujemo ekonomsku emigraciju od politčke.
Matična zemlja ima pravo da interveniše za ekonomske emigrante i da traži poštovanje njihovih ljudskih prava. Apsolutno nikakava nacionalna prava! Onim emigrantima, koji traže ma kakva nacionalna prava – kako već rekoh – treba pokazati vrata, posebno kad se zna da oni ta prava traže u neprijateljske svrhe. Ako nema neprijateljskih ciljeva, ekonomskim emigrantima se mogu priznati i neka osnovna, elementarna, nacionalna prava, ali koja oni treba da realiziraju svojim sredstvima i u sporazumu sa zemljom, vlastima zemlje koja ih je primila. Ova nacionalna prava ne treba da budu predmet međunarodnih konvencija i zakona. Ona treba da se zasnivaju isključivo na prijateljskim odnosima između matične zemlje i zemlje koja ih je primila. Ekonomski emigranti obično imaju i ambasadu svoje matice u toj zemlji, koja ih u svakom momentu može uzeti pod svoju zaštitu, budući i sama zaštićena međunarodnim zakonima.
Politička emigracija ima jedan drugi karakte, pa bi prema tome trebala i da se tretira nešto drukčije. Konkretno, njoj treba priznati, sem ljudskih prava, i neka nacionalna prava. Tako, do dana primanja državljanstva zemlje, koja im je dala status političkog emigranta, treba im dozvoliti i da školuju svoju decu na njihovom jeziku, bar osnovno obrazovanje, jer se jednog dana mogu vratiti odakle su došli. Zatim im treba dozvoliti da imaju svoju štampu, svoja medija, pa i da propagandiraju svoje političke stavove u odnosu na maticu, pomažući ih i materijalno da ovo realiziraju. Ova prava treba im garantirati i međunarodnim zakonima i konvencijama o političkoj emigraciji. Pošto politička emigracija nema veze sa ambasadom svoje matice (oni se međusobno negiraju!), nju treba da uzme pod svoju zaštitu Komesarijat OUN za političku emigraciju, u kojemu svaka politička emigracija treba da ima svog pretstavnika.
Nakon primanja državljanstva, kako političkim, tako i ekonomskim emigrantima treba da se prizna samo pravo integriranja i slivanja. Apasolutno nikakava nacionalna prava njihovog nacionalnog porekla. Ko hoće to, neka napusti svoje novo državljanstvo i neka se vrati u svoju matičnu zemlju. I naš poznati i cenjeni književnik Dobrica ćosić rekao je: “Asimilacija migranata se ne sme smatrati ljudskom nesrećom, ako se vrši u slobodi i slobodnim izborom, bez nasilja”.2
Naturalizirani emigranti, oni koji su primili državljanstvo zemlje gde se nalaze, ne samo što nisu i ne mogu biti nacionalna manjina, već nisu i ne mogu biti više ni emigranti. U momentu primanja državljanstva i polaganja zakletve, oni primaju i građanska prava te zemlje, pa se istovećuju i sa svim drugim građanima u sva prava.
Recite nam koji građanin koje zemlje ima pravo da otuđi bilo i goli kamen te zemlje, da je prisajedini jednoj drugoj zemlji, ili da je proglasi za zasebnu, nezavisnu državu?! Ima li Srbin pravo da svoje selo otcepi od Srbije i da ga prisajedini nekoj drugoj državi, ili da ga proglasi za zasebnu, nezavisnu državu? Ni Ustav niti ma koji drugi zakon Srbije mu to ne dozvoljava! Onda, na bazi čega se to može dozvoliti albanskom emigrantu u Srbiji?!
U kojoj se zemlji to dozvoljava emigrantima? U SAD?! U Francuskoj?!?! Ili u Engleskoj?!?!?!
Primanjem državljanstva, emigranti, pored građanskih prava, dobijaju i nacionalna prava. Ali kakva?! Oni dobijaju nacionalna prava meštana, kao meštani, a ne kao tuđinci. Dajući mi državljanstvo, Švajcarska mi je dala i nacionalna prava Švajcarse, a ne Crne Gore! Dala mi je pravo da živim, radim i – ako ustreba – da prolijem i moju krv, da položim i moj život (Ne samo milom, već i silom!) za odbranu Švajcarske i švajcarskog naroda, a ne da joj zabijem nož iza leđa, da rasparčam Švajcarsku i da Švajcarcima otimam njihovu kuću, njihova ognjišta, da bih ih pripojio onoj mojoj Crnoj Gori, ili da bih ih proglasio za nezavisnu državu!!!
Pitajte Švajcarce i švajcarske vlasti, one koji su mi dali švajcarsko državljanstvo, da li mi priznaju meni pravo da otcepim od Švajcarske bilo i moj stan, bože sačuvaj i kvart Ženeve Šatlen, gde aktuelno živim?!
Ono što sami nemamo, možemo li dati drugima?!
Švajcarac (meštanin, ne naturaliziran!) nema pravo da otcepi od svoje domovine ni kamen. Oklen mi to pravo može da da meni, došljaku?!
Nacionalna prava treba da uživaju samo nacionalne manjine i to konsakrirana međunarodnim konvencijama i zakonima. Pripadnicima nacionalnih manjina, pre svega, treba piznati pravo na dvojno državljanstvo, odnosno da sem državljanstva zemlje, kojoj politički pripadaju, treba da uživaju pravo i na državljanstvo svoje matice, a sa tim i sva prava građana te matice, pa i pravo da u svako vreme negiraju jedno državljanstvo i izjave drugo, kao i pravo da ih uzme pod svoju zaštitu ambasada njihove matice. Bar prvo pokoljenje, oni koje je razgranicenje zateklo. Ostalim pokoljenjima, onima koji su rodjeni posle razgranicenja, dvojno drzavljanstvo moze im se osporiti.
Nacionalne manjine treba da imaju na svom jeziku osnovne škole, svoju štampu i ostala medija, svoja udruženja, razne kulturno-prosvetne i sportske organizacije, posebno i svoje nacionalne pretstavnike u lokalnim i saveznim organima vlasti. Nacionalnim manjinama treba da se garantira čuvanje svih svojih nacionalnih obeležja (Izuzev nacionalne zastave, koja, više negoli nacionalni, ima politički karakter!), gajenje i razvijanje svoje nacionalne kulture (nacionalne, a ne nacionalističke!). U mestima gde pretstavljaju većinu stanovništva (a koja su istorijski njihova!) mogu uvesti svoj jezik (kao drugi!) i u administraciji, ali nikako i da taj svoj jezik i svoju kulturu na bilo koji način suprotstavljaju jeziku i kulturi naroda u čijem krilu žive, nikako da asimiliraju druge i da vrše etničko čišćenje te svoje teritorije, jer – ma da je to njihova teritorija – ona aktuelno i faktički, međunarodnim zakonima i konvencija, priznata je kao integralan i suveren deo države naroda u čijem krilu živi ta nacionalna manjina, koja za sebe uvek treba da ide putem zbliženja, zbratimljenja, ujedinjenja i integriranja, pa i slivanja sa narodom u čijem krilu živi. Sve do tog slivanja, nacionalne manjine treba da služe kao mostovi komuniciranja i prijateljskih odnosa između svog matičnog naroda i naroda u čijem mu je krilu dosuđeno da živi.
Ova nacionalna prava ne samo da treba garantirati nacionalnim manjinama međunarodnim zakonima, već treba stalno, međunarodnim institucijama, i kontrolisati kako se realiziraju. Za ovo matičnoj zemlji treba rezervisati posebno pravo. Ovo pravo matične zemlje treba da stigne dotlje da ona, pred nadležnim međunarodnim institucijama, diže glas u odbrani nacionalnih prava te svoje manjine, pa i da se organiziraju međunardone komisije za kontrolu. Na kraju, matičnoj zemlji treba da se rezerviše pravo da traži i autonomiju te oblasti, pa i rektifikacija, revidiranje svoje granice sa odnosnom zemljom.
Matičnoj zemlji!
Samoj nacionalnoj manjini, ma kakva bila njena situacija, nikada joj se ne treba priznati pravo na autonomiju, ponajmanje pravo na otcepljenje i prisajedinjenje svojoj matičnoj zemlji bez saglasnosti zemlje u čiji je sastav. Ponajmanje joj se može priznati pravo da tu teritoriju proglasi za nezavisnu zemlju, državu. Otcepljenje i proglašavanje nezavisnosti pripada samo narodina. Ne i nacionalnim manjinama, koje su često produkt razmenjivanja (kompensacije) teritorije među susednim zemljama, pa tako i element ravnoteže, koja se ne sme poremetiti, jer je konsakrirana i međunarodnim konvencijama, pa i konvencijama između zainteresiranih strana, matične zemlje i zemlje u kojoj živi ta nacionalna manjina.
Da nacionalne manjine ne postanu probljem za zemlju u kojoj žive, organima vlasti te zemlje treba priznati pravo da protiv pripadnika nacionalne manjine, koji izazivaju smutnje i neprijateljstva, preduzmu razne disiplinske mere, pa i prisilno premeštanje u predele gde neće biti u svojoj nacionalnoj sredini, pa i oduzimanje državljanstva, sve do proglašenja za personna non grata, do proterivanja van granica. Pripadnici nacionalnih manjina treba da se ograde i distanciraju od nacionalističkih prohteva. Treba da budu pažlivi da pod svoja ljudska, građanska i nacionalna prava ne shvate i ne maskiraju kakva nacionalistička “prava”, separatizam, jer će se u tom slučaju suočiti sa opravdanim administrativnim merama vlasti.
Rekosmo da Srbija, Crna Gora i Makedonija imaju svoju nacionalnu manjinu u Albaniji. A Albanija, ima li svoju nacionalnu manjinu u Srbiji (Kosovo i Metohija), u Crnoj Gori i Makedoniji?
Albanci su stigli u Srbiju (Kosovo i Metohiju) posle Srba, pošto su Srbi te oblasti, opljačkane, opustošene i popaljene, porušene od Varvara, podigli iz praha i pepela, izgradili tu svoje kuće, svoju ekonomiju, kulturu, svoje državne tvorevine, pošto ih je ceo svet upoznao i priznao za gospodare i vlasnike tih predela, koje su kroz vekove posadili kostima svojih sinova i navodnjavali krvlju svojom, braneći ih od svakojakih okupatora i oslobađajući ih od ropstva.
Isto tako i u Makedoniju, pa i u Crnu Goru.
I u samoj Albaniji Albanci su stigli posle Srba, Makedonaca i Crnogoraca. Prema tome, na teritoriji Srbije (Kosova i Metohije), Makedonije i Crne Gore, oni nisu na svome. Albanci su u tim predelima emigranti, a ne nacionalna manjina. Kao emigranti oni nemaju pravo ni na prava nacionalne manjine, kamoli na prava jedne nacije, jednog naroda.
Ako se njima prizna pravo da otcepe i proglase Kosovo i Metohiju za nezavisnu državu, onda Švajcarska treba i meni da prizna pravo da ovaj moj stan, gde akuelno živim sa mojom porodicom, proglasim za nezavisnu državu. Imali smisla ovo?!
Toliko ima smisla i potražnja albanskih emigranata za nezavisno Kosovo i Metohiju.
Beograd,
dana 19. novembar 2007.
______________
1) JOVANOVIć, mr Miloš: “Pitanje nezavisnosti Kosova i Metohije u ogledalu neđunarodnog javnog prava”,- studija, objavljena u delu KOSOVO I METOHIJA – argumenti za ostanak u Srbiji, Beograd 2006, str. 115.
2) ćOSIć, Dobrica: “Ka živoj enciklopediji srpstva”, u biografski leksikon Milovanovic Milene SRBI U SVETU – KO JE KO?, Beograd- Los Andjeles, 1999, str. 17.
