Upravo sam se vratio iz Australije, gde sam proveo skoro dve nedelje, i još se privikavam na promenu klime i vremenskih zona. Povod za taj put za koji mi je izdana specijalna viza, jeste zahtev za ekstradiciju Kapetana Dragana i proces koji se o tome vodi u Sidneju. Pokušavamo da sprečimo njegovo izručenje Hrvatskoj. A to možemo ako dokažemo australijskom sudu da tamo neće imati pošteno, odnosno fer suđenje.
Zadovoljan sam argumentima koje sam izneo pred sudom, a vidim da su i oni koji su na strani Kapetana Dragana pratili davanje iskaza. Dokazi koje sam izneo potvrđuju da se u Hrvatskoj o ratnim zločinima sudi po dvostrukim aršinima. Oni teži i gori primenjuju se prema Srbima, a blaži prema pripadnicima hrvatske vojske i policije. Tako je i broj procesuiranih nesrazmeran prema onome šta se dešavalo na terenu. Od skoro dve hiljade procesuiranih, na primer, svega je oko 40 pripadnika hrvatske vojske i policije. I oni kojima je suđeno, većinom su oslobođeni. Primena dvostrukih standarda je takođe očita i kod kvalifikacija, jer je u Hrvatskoj ratni zločin protiv Srbina bilo šamaranje vojnika ili ubistvo konja ili svinje. Srbin će, uz to, za šamar dobiti veću kaznu nego, na primer, general Mirko Norac za koga je na hrvatskom sudu utvrđeno da je učestvovao u ubistvu najmanje 50 civila.
Imao sam i šest-sedam predavanja u Sidneju i Brizbejnu. Tu sam, uz ostalo, skretao pažnju da je za mnoge možda i sreća što je Kapetan Dragan, kao veoma poznata ličnost koja ima mnogo prijatelja i u svetu, prva osoba na koju se primenjuje ovaj presedan. Jer, onako kako njegov slučaj bude rešen, taj presedan će se kasnije primenjivati i na druge. Po proceni „Veritasa“, najmanje oko 300 ljudi koji su danas u Australiji, mogu da se nađu na udaru. Ako već nisu na poternicama, mogu da budu sutra ili prekosutra. Srbi Australije su stoga s posebnom pažnjom pratili i predavanja i šta se dešava na sudu. Video sam i da finansijski pomažu udruženje koje skuplja novac za odbranu, jer je to dugotrajan proces i trebaće dosta para. Braneći Kapetana Dragana, Srbi zapravo brane sebe i svoj narod.
Ono što sam video jeste da su Srbi zabrinuti. Mislim da će ih ovo naterati da se ponovo homogenizuju. Jedna od okolnosti koja im pomaže u okupljanju jeste i što uočavam da nestaje raskol u Crkvi. Imao sam priliku da se u Brizbejnu u to lično uverim. Tamo imaju tri crkve svetog Nikole i za ovogodišnju slavu, bio sam tamo, skupili su se da proslave zajedno, i sveštenstvo i uprave i narod. I još su doveli goste iz ruske crkve što je dalo posebnu draž svemu tome.
Još jedna činjenica je očita – diplomatsko-konzularna predstavništva Srbije imaju sada bitno drugačiji tretman. NJihovi predstavnici su prisutni u zajednici koja ih više ne smatra neprijateljima, kao što je bilo dugi niz godina ranije, za vreme titovskog režima.
Sve su to neki povoljni momenti, a sreća je u nesreći što se Vasiljković našao u ovoj ulozi. Ko bi iz Amerike ili Austrije došao da svedoči za nekoga nepoznatog iz mog Benkovca, kao što se javljaju sada za kapetana Dragana? Taj moj neki bivši komšija, takođe, sigurno ne bi imao i ovakav medijski značaj, kao što Dragan ima. A danas, što nema u novinama, nije se ni desilo.
Naravno, nisam se samo družio sa Srbima iz Hrvatske, već i iz BiH, Srbije i Crne Gore. Jedan od događaja koji sada zaokuplja njihovu pažnju jesu i hapšenja Srba u Americi. Nije Amerika, po pravnom sistemu, mnogo udaljena od Australije. Ono što počne tamo, može se očekivati i drugim zemljama anglosaksonskog pravnog sistema. Ako i ovde krene slično kao u SAD, mnogi bi i u Australiji mogli da budu u nevolji.
Dakle, sve su to ozbiljni razlozi zbog kojih mislim da srpska zajednica treba da se drži zajedno, da ide u susret događajima, a ne da je događaji zatiču nespremnu. Mislim da su se mnogi uspavali, misleći da će ih zaboraviti oni koji su ih poterali. Jer, mi smo spremni da im oprostimo, i što nas poteraše, i što nam uzeše imovinu, i što nas pobiše, i što nas još drže po zatvorima, i što nas drže na Interpolovim poternicama – sve smo spremni zaboravimo. Ali, da bi opravdali to što čine, oni ne zaboravljaju nas. A bilo bi i njima lakše da nas ne diraju, da puste da spavamo svoj san, mi, koji smo tamo kod njih samo još u tragovima, a u stvari smo narod u rasejanju.
