Pčelari, u želji da iskažu koliko su srećni što gaje pčele, kažu: “Ako želiš da si srećan jedan dan – napij se, za mesec dana – oženi se, a ako želiš da si srećan celog života, živi u malom mestu i gaji pčele“.
Tako se i naš domaćin od malih nogu druži s pčelama. Zanimljivost je to što se radi o proti iz Džilonga, Momčilu Vukši.
Odakle ljubav prema pčelama?
– Ja sam nasledio moju ljubav od pokojnog đeda. On je bio veliki pčelar, ali nijedno od njegove djece, ni unuka, sem mene.
Koliko dugo se bavite pčelarstvom?
– Izgledam mlad, ali 45 punih godina se bavim pčelarstvom. Kad sam došao u Australiju, a to je pre 21 godinu, prvo sam kupio pčele, pa onda krevet. To je živa istina. I krenuo sam sa tri košnice.
Za vaš med ste i nagrađeni?
– Bilo je više nagrada i u vreme čitave Jugoslavija, dok sam živio u Dalmaciji. Prošle godine sam poslao med na međunarodno takmičenje u BiH i Severnu Makedoniju. Osvojili smo dve zlatne medalje, za najkvalitetniji med od cveta eukaliptusa, red gama, u Tuzli od 300 izlagača.
U razgovoru saznajem da u zavisnosti od godine do godine, prota Momčilo, godišnje skupe od dve do pet tona meda.
– Prvo i osnovno, pčelarstvom se bavim iz ljubavi. U pčelarstvu se nećeš obogatiti i nema bogatog pčelara, ali su obično svi dobri ljudi, i dobro se slažu – naglašava prota i time potvrđuje staru izreku pčelara: “Med je svima sladak, samo je pčelarima gorak“, jer dok se dođe do “ceđenja meda“, treba mnogo da se radi i to disciplinovano i pravovremeno.
– Svima bih preporučio da se bave pčelarstvom. Još u svetom pismu staroga zaveta, kad premudri Solomon uči narod onoga vremena, i kaže: “Ugledajte se na pčele. Pčela je tvorevina božja. I na pčelinjem društvu svaki čovjek koji malo veruje u boga, može da dokaže kako je nastao svet i kako je to tvorevina božija. I da budu vredni kao pčelice“.
Moj sagovornik ističe da se pravi med nikada ne kvari, i da mu je rok trajanja neograničen.
I pored toga što je pun priča oko meda, da je nađen med u Egiptu star 5.000 godina, da se još kao mali verao po kamenu da bi našao med, da u pčelarstvu najviše voli da gaji nova društva, da mu za sada pomaže samo sin i još jedan prijatelj, narodni prota i dalje insistira da je pčelarstvo za njega samo hobi.
Rodio se i odrastao je u Zadru, a roditelji su mu iz zaleđa Zadra.
– Da nije moje pokojne majke, nikada ne bih bio sveštenik. Meni je mama umrla kada sam imao tri i po godine. Rodila mi brata i umrla. Sve pamtim kako je bilo, sahranu, daću, popove, lonac gdje se hrana kuvala, dvorište gde su ljudi sedeli, sve pamtim. Imao sam želju da idem u pomorsku školu. A moj je ćaća plovio, navigava, kako smo mi to Dalmatinci govorili, dosta godina. Kad sam mu to pomenuo on je pozelenio. Kakva pomorska škola?! Bio je za to da ja idem u srednju ekonomsku školu. I rijetko sanjam, ali što sanjam to se i dešava. I moja majka dolazi u sobu i seda na krevet. I ona kaže: tebi je mali mjesto u manastiru. Ja se dižem i hoću da je dohvatim, ali ona ode. I tako tri noći zaredom. I odem u bogosloviju – priča prota.
Danas kaže da je prošao mnoga iskušenja i da nije bilo majke, teško bi ih izdržao. Nerado se seća odsluženja vojnog roka u Bileći, ali se rado seća da se odmah po dolasku iz vojske oženio, i da je prvu, svešteničku službu imao na moru.
Kaže da je u svakom mestu u kom je službovao ostavio deo sebe.
– Moji su vam parohijani najbolji na svijetu i ovdje u Australiji, i tamo. Ja inače djelim ljude na pčele i muve. Istina ima i među parohijanima malo muva, ali ja za njih kažem to su moja neposlušna djeca. I oni uvijek mogu da se vrate – veselo će prota.
Međutim, iskreno dodaje:
– Danas, poslije 20 godina, žalim što sam napustio Srbiju. Zbog svega, zbog ljudi, života, mentaliteta. Ko god vam kaže da se prilagodio, slagao je i sebe, i onoga oko sebe. Najviše mi nedostaje moj narod, moji sajmovi, moji zborovi, moje kafane, moje društvo, sve mi nedostaje, kumovi, prijatelji, rođaci. Ne možeš od nebrata da praviš brata, od nesestre sestru, nekomšiju komšiju – iskreno će sagovornik “Vesti“, uz napomenu da je znao i da će u Hrvatskoj biti normalan život da bi ostao.
Jedino je zadovoljan što je dobio parohiju u Džilongu i tu je ostao.
– Džilong volim zbog mora. Kad je mirno čujem kako valovi udaraju. To je moja Dalmacija. To je kopija Biograda na moru – nostalgično će prota.
‘
Sveštenički poziv
– Nema svetije, ali i teže dužnosti od svešteničke. A teška jer je naš narod došao u Australiju, sa raznim, svojim osobinama, navikama, tradicijom, i od deset različitih običaja treba napraviti jedan da bude normalan. I gde god malo čačneš imaš problem. A, mi Srbi smo od Turaka uzeli sve što ne valja, ništa dobro. Srbi su se do juče hvatali za dugme i govorili, eto popa ide baksuz, a to je od Turaka ostalo. Takvih ima i danas, bez obzira da li su Srbi islamisti, Srbi katolici ili pravoslavci. I Srbin će da ti sve oprosti, sem uspeha. Za svakoga valjamo sem za sebe, ali kad nas lupi nevolja, tu smo bili i ostali jedan za drugoga. Sva je Australija jedno malo misionarsko područje, i ovde ako čovjek samo služi i živi od parohije, vrlo je teško. Govorim o potrebi da se djete školuje, obuče. Ali, opet mene zovu narodni prota i to je najlepše ime koje jedan čovek može da dobije.
Da li se med ušećerio ili ne?
– Sa mojim Srbima vodim rat već 50 godina. Znaš proto, kažu, uzeo sam med, pa se ušećerio. Ja kažem, vrati ga meni. Svaki pravi med mora da ode u kristale, a ne u šećer. To je razlika. Šećer je vještački proizvod, industrijski, čista hemija, a med je proizvod pčela i dar božji. Jedna pčela za kilogram meda preleti put od Zemlje do Meseca i nazad. Ili bolje rečeno, danas ona jedna mala pčela može da skupi jednu kašiku nektara. Savet je uzimati jednu kašiku meda sa crnim, raženim hlebom 40 dana. I garantovano posle toga nećete imati problema sa holesterolom. Sva medicina počiva na vinu, maslinovom ulju i medu. To je tajna dobrog života.
O imenu “Pop’s Honey“
– Pa, ja sam sveštenik, i onda je to najlogičnije. “Pop’s honey“, to je to. I kažu da je dobra reklama. Ali, najbolja je reklama ono što pčele proizvode. Ja zaista ne proizvodim ništa. Nego jednostavno uzmem od njih višak.
Nikada ih ne seli
Prota Milorad otkriva da svoje pčele ne seli, već ih drži u Ilajnu, Dejlsfordu, Lari, Torkiju, ali najviše u planinama, Mont Bjutiu blizu Tovonge.
Чланак Narodni prota i nagrađivani pčelar се појављује прво на Vesti online.
