Сребреница и њена околина у научној, стручној и културној јавности познати су по томе што је у њој у прошлости била присутна интензивна рударска активност, да је владарима доносила велики приход и тако заузимала значајно место у средњовековним Босни и Србији. Тек у новије време објављена је целовита студија о средњовековној Сребреници примерена њеној улози и значају у историји Србије и Босне.[1] На овом простору истиче се предеона целина Осат, некада област са обе стране Дрине[2], поделила се на два дела. Стварањем модерне српске државе од прве половине 19. века Осат се нашао на граници између Србије и Османског царства. Само део у Босни задржао је назив Осат. Када је реч о традиционалној култури на овом простору можемо истаћи да интерес за њеним познавањем пратимо од прве половине 19. века. Данашње познавање живота и културе становника овог простора није уједначено. Највише знамо о предеоној целини Осат и мањим делом о области Лудмер.
Осаћански неимари
Још 1818. године у првом издању Српског рјечника постоје одреднице Осат и Осаћанин. У објашњењу стоји да се ради о области у Босни, а да је Осаћанин „човек из Осата“. Наводи се: „Осаћани су готово сви дрводјеље, па иду љети по свој Турској, те граде куће и остале зграде; врло су добри људи, и знаду, готово сви славу наизуст“.[3] Исте одреднице са идентичним текстовима налазимо и у другом издању Рјечника из 1851. године.[4]
Ипак Вуково интересовање за Осат и Осаћане није престало. Посредством Василија Стефановића (учитељ из Бајине Баште, чија је мајка била пореклом од Караџића) долази до нових података – водили су преписку 1860. и 1861. године. Василије је Вуково интересовање за народни живот покушавао да искористи са своје промакнуће у служби.
Вук је од Василија Стефановића добио кратак али језгровит опис Осата и Лудмера: доноси народну етимологију о настанку назива ове две области. Јасно се каже да Осат није једно село, није једна општина, а није ни сео кадилук. – већ чини половину сребреничког кадилука. На крају доноси попис насеља у Осату (46) и Лудмеру (19). У Осату је било насељено Србима 21 насеље, муслиманима је било насељено 3 насеља, а мешовитих насеља (Срби и муслимани) било је 21. У Лудмеру је било српских насеља 11 и мешовитих насеља 7.
О овом опису извештава нас Видосава Николић[5] а комплетну преписку из тог времена можемо наћи у Сабраним делима Вука Караџића св. 12, која је публикована 1998. године.[6]
У време када је Босна и Херцеговина још била под турском влашћу (1876. године) Милан Ђ. Милићевић у делу “Кнежевина Србија“ помиње Осат и Осаћане. Тако када говори о градитељима кућа и цркава наводи: „Ови мајстори, у раније доба, били су највише Осаћани, родом из Осата ореко Дрине или из кога села сокоске нахије; то су они којим су градили куће шиндралије и дашчаре, с оним високим крововима, и оне цркве с крововима облим на источној и западној страни; а сада су мајстори највише тако звани Дунђери, из Турске“. У напомени иза речи нахије стоји: „Ови Осаћани имају свој особити мајсторски језик, као и мутавџије. Ми смо навели неколико речи из тога језика под округом подрињским“.[7] О главним карактеристикама и особеностима Осата и Осаћана Милићевић пише: „Онај кут од Босне, који гради Дрина својим током од Раче до близу Љубовиђе, зове се Осат, а људи из тога краја зову се Осаћани. Они су махом мајстори који прелазе преко Дрине да граде куће и друге зграде по Србији и чак по Шумадији. Било је време, кад су они били једини мајстори у Србији. Ми смо на другом месту помињали тај осаћански период нашег неимарства. Овде ћемо забележити друго нешто. Као год мутави (мутавџије) што имају свој особити језик, тако исто и Осаћани, као мајстори имају свој“. На крају М. Ђ. Милићевић даје попис речи осаћанско-мајсторског говора, које је сакупио.[8]
По окупацији Босне и Херцеговине од стране Аустро-угарске (1878. године) интерес за Сребреницу и њену околину се повећава. Проучавања појединих тема, која укључују и теренска истраживања, вршена су од стране сарадника Земаљског музеја у Сарајеву. Резултати тих проучавања публиковани су у музејском гласилу Гласник Земаљскох музеја Босне и Херцеговине у Сарајеву већ од 1894. године.[9]
Деведесетих година 19. века Ћиро Трухелка иницира проучавање народне ношње из Осата. Он пише рад о капи “роги“, једном од старих „тешких“, тада већ избичајених оглавља у којем покушава да успостави паралеле са античком фригијском капом.[10]
Женско оглавље рога (цртеж из Трухелка из 1894)
Женско оглавље рога, предложак из Земаљског музеја
Оглавље “рога“ и фригијска капа
Рад је написао на основу аутопсије на терену али и на основу ношњи које су откупљене за Земаљски музеј 1891 године. Те ношње и данас се налазе у Земаљском музеју и инвентарисане су под бројевима: Н/206 невјестинска ношња (кошуља, гаће, прегача, јечерма, марама, капа са накитом, огрлица, опанци, зубун, пешкир) и Н/215, мушка ношња (кошуља, гаће, џемадан, фермен, тканица, каиш, шал, ћулах (капа), опанци, чарапе) обе купљене 1891. године од Милета Савића из Осатице за 112 аустријских форинти.
Српска ношња из Осата (З. Чулић: Народне ношње у Босни и Херцеговини, Сарајево 1963, Табла XX).
Детаљна истраживања народне ношње из Осата предузели су педесетих година 20. века, тада млади етнолози Мирослав Драшкић кустос у Музеју у Бањој Луци и Никола Павковић кустос у Музеју у Тузли. Они су веома сериозно обрадили ову ношњу на основу делова и комплета ношњи који се налазе у Земаљском музеју, литературе и личних теренских истраживања.[11]
Напред наведени иницијални подаци Милана Ђ. Милићевића о осаћанско-мајсторском језику заинтересовали су наше веома угледне научнике, као што су: Константин Јиречек[12], Тихомир Р. Ђорђевић[13], Сима Тројановић[14] да о њему пишу и да га уврсте у у круг веома ретких „тајних језика“.
Међу њима налази се и Лука Грђић-Бјелокосић, чиновник у аустроугарској управи, који се у време његовог службовања у Сребреници бавио истраживањима народног живота, посебну пажњу посветио је баналачком језику. Резултате тих истраживања публиковао је, као сарадник Земаљског музеја у Сарајеву, 1900. године. И он се бави границама области, доноси своје разграничење, пописе насеља и наводи регионалне разлике. Добро закључује да су Осаћани староседеоци, а да међу Лудмеранима има доста херцеговачких досељеника. Његов велики допринос познавању овог краја је објављивање података о баналачком језику, посебно увећавању фонда познатих речи припадајућих овом језику.[15]
Нови значајан допринос познавању бањачког говора дали су сарадници Института за фолклор у Сарајеву, који су почетком педесетих година 20. века извели теренска фолклористичка теренска истраживања на подручју Сребренице. Они су сакупили обимну грађу која данас чини најдрагоценији фонд бањачког говора, сакупљен у време када је број зналаца и корисника овог говора био значајан, а сам говор био је у живој употреби.[16]
Овај језик и данас интригира научне и културне раднике да га проучавају. Тако Михаило Шћепановић и Петар Ђукановић доносе данашње стање овог говора[17]
Између два светска рата, Милан Карановић, запослен тада у Земаљском музеју у Сарајеву посветио је значајну пажњу Сребреници и околини.
У раду “Неколике породичне задруге у Босни и Херцеговини’‘ пише о задрузи Теодосија Јовановића из Црвице у Осату, поред општих разматрања о крају, његовим границама, становништву и другим елементима традиционалне културе и патријархалног живота из којих се види да је Карановић био добар познавалац ове области, доноси се до најситнијих детаља породични живот у једној задрузи. Из рада се може стећи добар увид у народни живот и традиционалну културу у Осату.[18] Поред тога Карановић је о Сребреници и њеној околини објавио више текстова у дневном листу “Политика“. Ради се о белешкама које нису могле наћи своје место у већим радовима.[19]
Разгледница Пошта Српске, Културно насљеђе – куће осаћанке
Када се ради о занимању Осаћана, а то је грађевинарство треба истаћи монографију “Осаћански неимари“, аутора Глише Милосављевића. Он је исцрпно обрадио њихово градитељство на простору Србије.[20] Види: Осаћански неимари
Поред ових условно речено великих студија које се директно баве Сребреницом и њеном околином, али највише Осатом и Осаћанима налазимо бројне појединачне податке и мање или веће групе података донесених успутно у радовима који се баве другим темама и областима а у вези су или се директно односе на Осат и Осаћане. Ради се највише о монографијама и зборницима грађе публикованим у издањима Српске академије наука и уметности, пре свега едиције Српског етнографског зборника.[21]
Све то чини корпус знања на основу којег се може свестраније сагледавати народни живот и култура становништва Сребренице и околине.
У кратким цртама донели смо преглед литературе у којој се говори о Сребреници и њеној околини, о насељима и становништву и њиховој духовној и материјалној култури. Период који је овде обухваћен представља време великих промена друштвено- економских и политичких односа.
За више од неколико векова османлијске власти за које време је околина Сребренице била провинцијска област а њени становници пре свега Осаћани градитељи бавили су се грађевинарством у оквирима ове велике царевине. Стварањем модерне српске државе током 19. и у 20. веку у време велике источне кризе и светских ратова Сребреница и Осат нашли су се на граничном подручју који положај је имао огроман утицај на живот становништва.
Ратови и страдања у вези са њима утицали су на велике покрете становништа у периоду од готово 200 година. Од стварања модерне српске државе Сребреничани су често у тешким временима налазили уточиште у Србији. Многи су тако као избеглице и остали у селима и градовима у Србији, где су се трајно населили.
У тим тешким временима нестајали су предмети традиционалне материјалне културе па је данас драгоцено када смо у прилици да у нашим музејима нађемо предмете који су сачувани.
Поред наведених ношњи данас у Земаљском музеју у Сарајеву, на пример, из исте области налазимо бројне друге етнографске предмете сакупљене у последњих више од стотину година: појединачни делови ношњи, текстилна помагала, оружје, сеоско покућство, текстилно покућство, народна привреда, играчке, музички инструменти, накит, народна медицина и обичаји. Наравно ту је и Музеј Источне Босне у Тузли где су похрањени предмети које су сакупљали кустоси овог музеја.
Ти музејски предмети који се чувају у музејима, наравно понешто се и данас може наћи на терену, архивска грађа и приступачна литература и објављени извори, као и елементи нематеријалног културног наслеђа чине основу на којој се може свестраније сагледавати свеукупни живот и култура стаовништва Сребренице и околине. Традиционална култура ове области заслужује презентацију широј културној јавности. Од посебног интереса могу бити и евидентирано нематеријално наслеђе, нарочито баналачки говор осаћанских неимара.
Мирослав Нишкановић
Етнографски институт САНУ, Београд
Литература:
[1] Ковачевић-Којић, Десанка: Средњовјековна Сребреница (XIV-XV вијек), САНУ, Посебна издања Књ. DCLXVIII, Одељење историјских наука Књ. 29, Београд 2010.
[2] Шабановић, Хазим: Босански пашалук, Свјетлост, Сарајево 1982, 135-136, 198-200.
[3] Караџић, Вук Стеф.: Српски рјечник, Беч 1818, Сабрана дела Вука Караџића књ. 2, Просвета, Београд 1966, с. в. Осат, Осаћанин
[4] Караџић, Вук Стеф.: Српски рјечник, Беч 1852, Сабрана дела Вука Караџића књ. 11/1, Просвета, Београд 1986, с. в. Осат, Осаћанин, 649
[5] Николић, Видосава: Једно интересовање Вука Караџића за Источну Босну, Члан и играђа за културну историју Источне Босне IV, Тузла 1965, 145-150.
[6] Сабрана дела Вука Караџића књ. 31, Преписка XII (1859-1862), Просвета, Београд 1998, 161, 353-354, 363-367, 381, 405, 429-430, 626-627, 696-697, 896, 898-899, 1005. И други аутори су се бавили границама Осата и насељима у његовом оквиру. Попис села у Осату и Лудмру доноси и Грђић-Бјелокосић 1900. године. (Грђић-бјелокосић, Лука: Баналачки (раднички, дунђерски) језик, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини XII, Сарајево 1900, 587-591). Границу Осата на северозападу: Тегаре – Моћевићи – Шубин – Брежани – Караџића Брдо – Лумничко Брдо – Љесковик – Клотијевац утврдили су Никола Ф. Павковић и Мирослав Драшкић на основу истраживања која су обавили 1956. године (Драшкић, Мирослав-Павковић, Никола: Народна ношња из Осата, Чланци и играђа за културну историју Источне Босне I, Тузла 1957, 151-178.). За упоређење само општина Осатица у време њихових истраживања обухватала је 73 насељена места – насеља и делова насеља.
[7] Милан. Ђ. Милићевић: Кнежевина Србија, Београд 1876, 116.
[8] Исто, 566.
[9] Музејско друштво Босне и Херцеговине основано је 1884 године, Земаљски музеј Босне и Херцеговине у Сарајеву основан је 1888. године, а прва свеска његовог гласила “Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине“ објављена је 1889. године. Од тада Гласник је излазио у континуитету све до почетка рата у Босни и Херцеговини из деведесетих година 20. века. У многим свескама гласника публиковани су радови у којима се доносе резултати истраживања подручја Сребренице и њене околине. О томе опширније и библиографију види у: Споменица стогодишњице рада Земаљског Музеја Босне и Херцеговине 1888-1988, Земаљски музеј Босне и Херцеговине, Сарајево 1988.
[10] Трухелка, Ћиро: Фригијска капа, комад босанске женске ношње, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини V, Сарајево 1894, 89-94.
[11] Драшкић, Мирослав-Павковић, Никола: Народна ношња из Осата, Члан и грађа за културну историју Источне Босне I, Тузла 1957, 151-178.
[12] Јиречек, Константин, Conventionelle auf der Balkanhalbinsel, Archiv für slavische Philologie , Берлин 1885, 101-102.
[13] Ђорђевић, Тихомир Р.: Белешке о тајним језицима, Караџић, Алексинац 1900, 157.
[14] Тројановић, Сима: Прилог тајним језицима, Јужнословенски филолог, књига V, Београд 1925-1926, 222-226.
[15] Грђић-Бјелокосић, Лука: Баналачки (раднички, дунђерски) језик, Гласник Земаљско музеја Босне и Херцеговине XII, Сарајево 1900, 587-591.
[16] Бањачки говор на подручју Сребренице, Билтен Института за проучавање фолклора 3, Сарајево 1955, 85-96. Институт за фолклор основан је 1946. године, да би 1958. године ушао у састав Етнографског одељења Земаљског музеја. За време свог постојања сарадници Института извели су бројна теренска истражива у разним областима и предеоним целинама. Сакупљену грађу депоновали су Фолклорни архив (сада у архиву Одјељења за етнологију Земаљског музеја), а резултате проучавања публиковали су у три објављена броја (1951, 1952 и 1955. године) Билтена за проучавање фолклора. О Институту види: Палавестра, Влајко: Институт за проучавање фолклора у Сарајеву у: Споменица стогодишњице рада Земаљског Музеја Босне и Херцеговине 1888-1988, Земаљски музеј Босне и Херцеговине, Сарајево 1988, 401-404..
[17] Шћепановић, Михаило-Ђукановић, Петар: Бањачки (тајни језик осаћких мајстора), Српски језик, Београд 1997, 131-152
[18] Карановић. Милан: Неколике велике породичне задруге у Босни и Херцеговини II Породична задруга Теодосија Јовановића у Осату, Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине XLII, Сарајево 1930, 133-154.
[19] Карановић. Милан: Из Лудмера у Осат. Разлике у женској ношњи. Трагови старог саобраћаја. Једно лековито врело велике будућности. – Политика 18. септембра 1932, 8; Исти: Из Сребренице у Бајину Башту. Шубинград и Пашино Брдо. Предања о Кара-Марку „храбром Осаћанину“. Једна нова и напреда варош. – Политика 7. октобра 1932, 9; Исти: Стари рударски радови око Сребренице Уз рећицу Крижевицу до Сребренице. Остаци римског купатила у Градини. Из римског рударског насеља „Домавиа“ – а преко Кварца планине. – Политика 24. августа 1928, 8.
[20] Милосављевић, Драгиша: Осаћански неимари, Београд-Прибој 2000.
[21] Прва свеска Српског етнографског зборника објављена је 1894. године. Од тада до данас објављен је велики број монографија о појединим предеоним целинама на целокупном српском етничком простору. У мњима се може наћи доста грађе о Осату и Осаћанима, која је релевантна за повесницу ове области.
Извор: ФБ страница Osaćanski Neimari
