Родољубље и отачаствољубље стоје у тесној вези међу собом.
Свака нација има своју отаџбину. Стога је осећање националне заједнице везано с осећањем оданости према заједничкој отаџбини. Народ, који нема своје заједничке отаџбине, не може одржати своје националне карактерне особине. Ове се особине мало по мало измењују, прилагођавајући се разним приликама, у којима живе поједини делови таквог народа. Тако се нпр. шпански Јевреји разликују од немачких Јевреја, а они се разликују од пољских Јевреја.
По правилу, сваки народ има у својој отаџбини своју националну државу, која је уређена према његовим социјалним и културним потребама, и која се стара за одбрану његове отаџбине. Али има и одступања од тога правила. Један народ може бити подељен на више држава, и његова отаџбина може припадати разним државама, па и туђинским. Taко једну државу могу састављати више нација.
У таквој су држави међусобни односи врло сложени, и осећања родољубља и отачаствољубља су друкчија него у чистој националној држави, нарочито у оном случају, ако поједини народи нису драговољно ушли у састав такве мешовите државе.
Кад би се сви народи управљали по идеалним моралним законима, онда један другога не би себи потчињавали; него би се сваком народу оставила потпуна слобода, да сам собом управља по својем уверењу, и да у својој отаџбини живи по својем државном уређењу. Тада не би било толико непријатељства међу разним народима и државама; не би било толико сукоба и толико ратова, којима се поједини народи узајамно упропашћују. Тада би се могло помишљати и на “вечни мир“, који по мишљењу неких идеалиста, треба да влада међу народима.
Ну, ми смо далеко од тога идеалног стања у човечанству, као што смо далеко и од космополитизма, који се ставља насупрот патриотизму. Многи људи неће своје личне и породичне интересе да потчине добровољно ни интересима своје отаџбине, а камоли интересима целога човечанства. Има школованих људи, који се држе оне старе изреке; где је добро, ту је отаџбина. А нешколовани људи сазнају за своју ширу отаџбину, обично, тек онда кад она дође у опасност, те је морају бранити од непријатеља.
Извод из књиге др Војислава Бакића: “ Српско Родољубље и Отачанствољубље, Београд 1910.
Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.
У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића,: Наука о васпитању I-II, Београд, 1878; О механизму у школској настави, Сомбор, 1880; Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880; О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887; О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893; Општа педагогика, Београд, 1897; О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898; Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901; Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923; Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910; Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.
Приредио: Далибор Дрекић
