U Pertu, gradu na Indijskom okeanu, najlepšem u zapadnoj Australiji, tvrdi naš sagovornik, broj Srba se, tokom prošle decenije, gotovo utrostručio. Sada ih je oko 14 hiljada. To je znatno ojačalo i osvežilo našu zajednicu u ovom delu sveta. A naš sagovornik je Tomislav Mihailović (68), već četiri decenije Australijanac koji, više od svega, voli Srbiju i Jablanicu, svoje selo pod Vujnom i Treskom.
– Šezdesetih godina prošlog veka sam konobarisao u Beču. Viza se nije lako dobijala, postojala je opasnost da me odatle vrate kući, pa sam se otisnuo u Australiju. Počeo sam kao kuvar u Pertu, danas sam menadžer za nabavku hrane za jedan veliki ugostiteljski kompleks. Nisam smeo da mislim na posetu rodnom kraju zbog toga što potičem iz porodice bliske ravnogorskom pokretu. Nisam došao ni na majčinu sahranu, 1987. godine. Ali sam, i to Jatovim avionom, putovao za Beč dve godine kasnije; u Beogradu je bila dvodnevna pauza, ja uzmem taksi i dođem da vidim svoje seljane. Sve je prošlo lepo, pa sam, po povratku iz Beča, ostao ovde mesec i po dana – priča nam Tomislav koji, ovog leta, po peti put boravi među svojima.
Tomislav je jedan od naših sunarodnika koga baš valja imati u belom svetu. Predsednik je kulturno-sportskog kluba „Srbija” u Pertu, potpredsednik Udruženja boraca Draže Mihailovića, urednik „Srpskog radio časa” na Radio Pertu, svašta je on tamo među našima.
– Nije bilo lako. Svi su bili protiv da se naš klub zove „Srbija” i da na našoj zastavi bude krst. I hrvatski, i makedonski, i italijanski i jugoslovenski klubovi bili su protiv, a pritiskao nas je i tadašnji naš konzul. Sa oko dvesta članova kluba, spali smo na samo 16, napuštali su nas u strahu da će im biti zabranjen dolazak u Jugoslaviju. Izdržali smo sve pritiske. Danas imamo folklorno društvo, tri fudbalska tima odraslih i tri omladinska, šahovski klub – govori o mukama kroz koje je prolazila „Srbija” u Pertu.
Pun je Pert iseljenika iz naših krajeva. Dolazili su ovamo „trbuhom za kruhom” pre Drugog svetskog rata, potom zarobljenici koji se nisu hteli ili smeli vratiti u zemlju, dosta ih je došlo šezdesetih godina, a najviše iz velikih izbegličkih ešalona, posle raspada SFRJ. Danas u Pertu klubove imaju Makedonci (posebno vardarski, posebno egejski), „Dalmacija”, „Kroacija” i „Galeb” su hrvatski klubovi, pomenuta „Srbija”, Srpski komunalni centar i odnedavno „Krajina” okupljaju Srbe, a postoji i nostalgični „Jugal”, sa Titovim slikama i petokrakama u svojim prostorijama.
– Naš klub je ponajbolji. Prošle godine smo obeležili dva veka Prvog srpskog ustanka fudbalskim turnirom „Karađorđev kup”. Trajalo je to sedam dana pod pokroviteljstvom princa Aleksandra Karađorđevića, a pobednički pehar je uručio naš ambasador Milivoje Glišić. Izborili smo se da se dve ulice u Pertu nazovu imenom Nikole Tesle, dobićemo i ulice Mihaila Pupina i Milutina Milankovića. Pri svojoj crkvi imamo i školu na srpskom jeziku, pa naša deca, rođena u Australiji, uglavnom, dobro govore svoj jezik. Moja supruga Erika je Australijanka, ali i ona je naučila naš jezik i odlično igra srpska kola.
Tomislav se, ovoga leta, nije samo ćaskao i gostio se sa Jablaničanima, već je priložio i „svoj dinar” za gradnju mosta i crkve u selu. Na svojoj očevini gradi vikendicu kako bi, svake godine, sa porodicom ovde proveo tri-četiri meseca i „nagledao se lepota zemlje Srbije”.
– Vidite, istorija se ponavlja. Sad slobodno dolazim i odlazim. Mislim da sam to sve rešio na „informativnom razgovoru” sa jednim bezbednjakom kad sam, pre 15 godina, prvi put došao u zavičaj. Znate, mladiću, rekao sam mu, hoću da vam olakšam propitivanje. Jesam potpredsednik i sekretar četnika u Pertu, ali niti sam bacao bombe niti koga ubio. I mi četnici volimo ovu zemlju, ako ne više od partizana, onda sigurno u dlaku isto – kaže naš čovek iz Perta, a nepatvoreno uzbuđenje mu se oslikava u očima i na licu i ne daje mu lagati.
