Malo je ljudi koji svojim tekstovima u štampi uspevaju da me pokolebaju u dugogodišnjoj navici njenog citanja. Najbliži tome je bez ikakve sumnje gospodin Bogdan Bogdanovic, naš bivši gradonacelnik i poslednjih nekoliko godina izbeglica u Austriji, cije je državljanstvo prihvatio „jer su mu ga lepo ponudili“. Imati strano ili dvojno državljanstvo nije samo po sebi nista loše, narocito ako se ima u vidu koliko pažnje naše vlasti posvecuju ljudima iz dijaspore. Gospodinu Bogdanovicu tu cinjenicu može da zameri samo glup covek. Ili neki od cetnika-pocetnika. A gospodin Bogdanovic sa cetnicima nema ništa, niti je bilo kada imao. Bio je mnogo bliži onoj drugoj strani. On sam kaze da je „ponekad navracao u CeKa “ i sa podsmehom se seca kako je cak i „zezao Tita“. Da li se radilo o tome ili o necem drugom, ne znam. Znam jedino da je gospodin Bogdanovic „iz zezanja“ postao jedan od glavnih Titovih neimara. Autor je velikog broja spomenika posvecenih žrtvama tragicnog oslobodilacko-gradanskog rata 41-45. Gradjenjem kuca se nije bavio. Zlobnici kažu zbog toga što za kucu moraš da imaš dobre temelje. Isto tako se secam da je pocetkom osamdesetih, neposredno po Titovoj smrti, (verovatno zbog kontinuiteta svog šeretluka) postao gradonacelnik Beograda. Sreca da je samo „zezao Tita“. Da ga je poštovao, dobio bi sigurno još neki mandat.
Zbog toga što svojim clancima uspeva da mi omrzne citanje štampe, verovatno bi trebalo da mu budem zahvalan. U štampi, iskreno govoreci, i ovako nema mnogo toga da se procita. Ponekad, kao u ovom slucaju ipak osetim želju da prokomentarišem neke iznete stavove. Clanak koji me je naveo na ovo , objavljen je u „Slobodnoj Bosni“, 30 avgusta 2002. U najboljem stilu svog „ubijsveivratisesam“ karaktera, gospodin Bogdanovic nastavlja svoj nemilosrdni obracun sa svima. Što bivšeg predsednika Jugoslavije naziva „krvavom budalom“ nije ništa novo. Sadašnji predsednik za njega nije ništa više nego „ludak, ispražnjen, prepolovljen covek“. Moje iskreno nerazumevanje naših politicara mi pomaže da olako predem preko ove konstatacije pa mi je nazivanje predsednika vlade Srbije „slatkim malim pokvarenjakom“ cak donekle simpaticno. Oštro mu zamera što je uveo veronauku u škole, što može da bude prihvatljivo kao licni stav ali kad kaže da je „škola u Evropi nadkofesionalna ustanova“, tu vec malo gubi konce. U mnogim zemljama zapadne Evrope uci se veronauka u školama na slican nacin kako se to planira kod nas. Primer Španije kao jedne multikonfesionalne zemlje je dosta prikladan da bi se potkrepila ova teza. Katolicanstvo je ne samo prisutno u školstvu, vec ima prilicno favorizovan status u odnosu na druge veroispovesti. Cak i u momentu kada se na kraju godine (fiskalne) pravi poreska prijava. Ali tu nije kraj. U pištoljima starog revolveraša ima još municije. Na red dolazi crkva. „Moji utisci kada sam se poslednji put prošetao do caršije prema Sabornoj Crkvi, bili su stravicni. Video sam tolike mantije da me je spopao užas“. Izgleda da na srecu, šetamo po dve razlicite caršije, ja licno nisam video „tolike mantije“. Voleo bih da cujem mišljenje gospodina Bogdanovica o nedavnoj kanonizaciji osnivaca ultrakonzervativne organizacije Opus Dei pred 400 hiljada prisutnih u Rimu, medu kojima je osim vernika bilo mnogo politicara vrlo visokog ranga. A o mantijama i da ne govorim. U našoj crkvi, gde je prisutno „nešto mracno rusko-grcko“ , po gospodinu Bogdanovicu „ima strašno bolesnih ljudi“. I ako neko nije baš sve shvatio, stiže i zakljucak : „O srpskoj crkvi mislim sve najgore“.
Kao pripadnik dijaspore, znaci direktno pogoden Bogdanovicevim uvredama i zbog toga neobjektivan, necu ulaziti preterano u taj deo intervjua. Razbijajuci bilo kakvu dilemu, nedvosmisleno presuduje : „srpska emigracija sastavljena je od baraba.“ Moram da napomenem nešto što ce nekome izgledati pateticno i neuverljivo, ali je tacno. Znam mnoge ljude u inostranstvu koji provode svoj život po mracnim sobiccima, dirinceci od jutra do mraka da bi prehranili porodice i eventualno poslali par evra mesecno nekome u Srbiju ciji je život bukvalno presecen pocetkom devedesetih. Presecen od Slobodana Miloševica ali još više od sadašnjih mentora gospodima Bogdanovica. I ne verujem da bi im se dopalo da ih on naziva barabama. Isto tako, u raznim svojim intervjuima, gospodin Bogdanovic komentariše da je u stalnom kontaktu sa svojim bivšim studentima koji su mahom izbegli u inostranstvo. Ne razumem da li i njih svrstava u barabe ili možda ima grižu savesti što je sam ucestvovao u njihovom vaspitavanju. Imajuci u vidu da je i sam gospodin Bogdanovic emigrant, najviše od svega bih voleo da ova konstatacija bude samo nagoveštaj da trenuci njegove iskrenosti tek predstoje.
Podstakao me je ovaj intervju da procitam još neke ranije koje je ovaj gospodin dao razlicitim novinama. Svi su, manje više, identicno intonirani i imaju nekoliko zajednickih tema. Na prvom mestu je uvek SANU, na clanstvo u kojoj je, po njegovim recima, dao ostavku. Suština ovog problema je ta da na jednoj od izbornih skupština , posle tajnog glasanja i vecinom glasova (znaci prilicno demokratskim nacinom) nije uspeo da bude od dopisnog promovisan u redovnog clana. Takvi slucajevi su vrlo retki, ali se dešavaju. Vrlo je indikativno da Bogdanovicev sukob sa SANU ima korene u toj odluci njene skupštine, što mi daje za pravo da ga smatram covekom koji prihvata demokratske odluke samo onda kada se poklapaju sa njegovim interesima. Dobrica Cosic je verovatno najomraženiji srpski akademik za B.Bogdanovica, prema kome nema milosti kada ga pominje. A pominje ga cesto. U intervju u broju 91 DANA (21 decembar 1998) kaže da „spomenuti Cosic ne umije na srpskome dvije suvisle recenice da sastavi „, oduševljava se govorom nekog mladog Albanca koji, braneci svoju stvar, govori srpski mnogo bolje od Cosica. I dodaje da “ Akademik, književnik, srpski Tolstoj, kako sam sebe naziva, nije savladao akcente, a i sa padežima se teško hrve“. Istini za volju, politicke aktivnosti Dobrice Cosica mogu da budu polemicne ali je neodgovorno negirati da se radi o jednom od naših najznacajnijih pisaca, ne samo XX veka. A cak i ako je sve to tako, bilo bi interesantno da nam objasni g. Bogdanovic sa kojim motivima je hteo da se prikljuci toj i takvoj Akademiji nepismenih, gde se „glupost ušancila „. Da je izabran za redovnog clana, da li bi isto to govorio? Teško je sa sigurnošcu odgovoriti na ovo pitanje ali je vrlo moguce da se radi o coveku koji bi rado dao „veru za veceru“ . U slucaju familije Bogdanovic to ne bi bio prvi slucaj jer je i otac gospodina Bogdana Bogdanovica, Milan, uradio nešto slicno. Jedina razlika je što je veru dao ne za veceru, nego za suknju.
Jednostavno, da bi mogao da se razvede od svoje prve žene, prešao je u islam, promenio ime u Mefail i tako postigao svoj cilj.
Cinjenica koja ne kaze mnogo u prilog intelektualno-moralnoj kategoriji na kojoj gospodin Bogdanovic toliko insistira. Njegova ljubav prema clanstvu u akademijama je zadovoljena mnogo godina kasnije , sredinom 1999. kada je postao clan Dukljanske „akademije nauka“ pod predsedništvom Jevrema Brkovica. Licno se ne slažem sa onima koji Brkovica proglasiše naslednikom Sekule Drljevica iako smatram da su njegovi stavovi precesto bili izrazito anti-srpski . To je onaj gospodin koji voli da prica o katolickoj prošlosti Crne Gore koju je uništio „najstrašnijim metodama genocidni Sava Nemanjic“ (Glas Koncila, broj 17, 26 aprila 1992) . Da se sudbina surovo poigrava sa ljudima dokaz je i to što je clan iste „akademije“ i Obren Blagojevic, isti onaj za koga je Bogdan Bogdanovic svojevremeno, a po nalogu Pavla Savica, tražio od policije politicku podobnost. Toliko se covek trudio a Akademija ga nece.
Sledeca stvar na kojoj gospodin Bogdanovic insistira u svojim intervjuima je da je Beograd napustio pod „prijetnjom smrti“. Tema vrlo prakticna za eksploatisanje ali vrlo teška za dokazivanje. Jedan intelektualac bi verovatno trebalo da bude malo oprezniji u iznošenju takvih podataka. Ako ne zbog drugih a ono zbog sebe samog. Njegovi intelekualni neprijatelji bi mogli da iskoriste to kao oružje protiv njega. A njegovim fizickim neprijateljima bi stalno pominjanje te neispunjenje pretnje moglo da dosadi pa da u nekom trenutku pokušaju da je ispune. Pod uslovom da je stvarno postojala, naravno. U tom istom intervjuu iz 1998. godine, g. Bogdanovic iznosi neke istorijske cinjenice koje zaslužuju da budu prokomentarisane. Kaže da je Srbija pocetkom XIX veka bila „simpaticna seljacka zemlja, prihvacena u Evropi sa romantizmom i oduševljenjem. Srbiju su tad voljeli Nijemci …“ Price o ljubavi medu narodima su odavno postale bajke u koje ni deca ne veruju. Zašto neko ko sebe smatra intelektualcem svetskog kalibra poseže za njima? U toku XIX veka Austrija je vodila vrlo opreznu politiku prema Srbiji ne bi li smanjila uticaj Turske na Balkanu. Nije teško dokazati da smo pod Milanom Obrenovicem prestali da budemo turski kontribujent i postali austrijski vazal. Cim je Berlinskim kongresom ozvanicena puna nezavisnost Srbije, austrijska politika se definitivno pretvorila u otvoreno neprijateljsku. Dvadeseti vek je vek stalnih germanskih agresija na Srbe (1906. „Svinjski rat“ i stvaranje mita o opasnosti od „Velike Srbije“ koji nas prati do danas; 1908. aneksija Bosne; posle balkanskih ratova zahtev da im se ustupi Kosovo i stvaranje Albanije; dva svetska rata i direktno razbijanje bivše Jugoslavije 1991. godine.) Možda je Rankeova knjiga Die serbische Revolution najlepša himna srpskim ustanicima ali je notorna laž izjednaciti je sa germanskom politikom prema nama. U krajnjoj liniji, i danas postoje intelektualci kao Peter Handke koji su nam naklonjeni, za mene licno njegova Gerechtigkeit für Serbien je mnogo važnija i hrabrija knjiga nego Rankeova, ali je ne izjednacavam sa politikom prema nama, cak ni sa vecinskim raspoloženjem prema Srbima u germanskom svetu.
Kao covek graditelj, Bogdan Bogdanovic je veliki protivnik ratova i razaranja. Cesto pominje važne objekte koje su uništili „braca cetnici“. Ili cak cele gradove, kao Vukovar naprimer. Slucajno zaboravlja da pomene da je uništenje Vukovara zapocelo tako što je tadašnji slavonski gospodar života i smrti Vladimir Šeks 21.08.1991. naredio prekid snabdevanja kasarni JNA (tada još uvek postojece Jugoslavije). Pošto je ostala bez struje, vode i namirnica, kasarna u Vukovaru je napadnuta od strane hrvatskih paravojnih snaga. Naucivši dobro lekciju iz Slovenije da je najbolji put ka nezavisnosti izazivanje sukoba i njegova medijska eksploatacija, Tudjman i njegovi nisu mnogo mislili ni o gradu ni o njegovim stanovnicima. A kasarna u Vukovaru je bila u centru grada. Cesto nam prica gospodin Bogdanovic o razaranjima Dubrovnika ali zaboravlja detalj da tamo borbi u gradskom jezgru nije ni bilo i da nijedan znacajniji objekat nije pretrpeo nikakve posledice borbi u okolini grada. Ocigledno da je previše gledao tih dana televiziju jer su , a on to sigurno zna, zapadne TV stanice uglavnom prikazivale kadrove iz opustošenog Vukovara opisujuci ih kao dubrovacke. Isto tako me cudi da covek toliko vezan za kulturu ni u jednom trenutku ne pominje da je verovatno najznacajniji spomenik u Bosni, most na Neretvi, uništen od strane hrvatskih snaga. I to ne iz prvog pokušaja. Ne secam se da je u toku svih ovih godina osudio paljenje konaka Pecke patrijašije davne 1981. godine ili paljenje osnovne škole u Takovu, samo par stotina metara od cuvenog takovskog grma. Tada još nije bilo Miloševica, nije bilo Memoranduma, Šiptarima nije bila ukinuta autonomija , od cega su se tada branili? Ili ko ih je još tada branio?
Istini za volju, gospodin Bogdanovic nije zaboravio bombardovanje Jugoslavije od strane NATO pakta. Ocigledno potrešen sudbinom grada na cijem celu je bio, nekoliko puta ga oštro osuduje, optužujuci otvoreno NATO da je „bombardovanje bilo neprijatno“ . Da ne bi porušio sve mostove sa svetom, ipak dodaje : „moja generacija zna šta je bombardovanje, ovo sada je bilo prazna prica“. I oplakuje sarajevska groblja, tvrdeci da ne može da ih zaboravi. Da tu nema više nikakave price. Nije pominjao nikada Aleksinac, Niš, Novi Sad, Surdulicu…. Ili Bratunac, naprimer. A i o njemu se pisalo, samo mnogo manje. Preporucio bih mu „I see 300 graves that could bear the headstone: ‘Died of depleted uranium“ Roberta Fiska (The Independent 13 januar 2001 ili bilo koji drugi clanak istog autora na temu rata u bivšoj Jugoslaviji).
Svaki intelektualac, kriticki i objektivno usmeren, treba da pokuša da prihvati cinjenicu da odgovornost za rat u Jugoslaviji, za razaranja i žrtve, snose sve strane u sukobu. Gospodin Bogdanovic to i ne pokušava. jer je odavno odredio „pravog krivca“. Zbog toga me podseca na Kristofora Kolumba. On nije znao ni gde je krenuo a ni gde je stigao i to posle jednog dugackog putovanja koji su mu drugi platili. Sve do svoje smrti , uporno je odbijao da prihvati da je otkrio novi kontinent ali nije prestajao da traži sponzore za nova putovanja. Gospodin Bogdanovic sa sponzorima, ocigledno ima više srece. Kada se jednoga dana pojavi srpski Bartolome de las Kasas i napiše naš „Kratak izveštaj o uništavanju Indija“, siguran sam da ce jedno od najznacajnijih poglavlja te knjige biti posveceno gospodinu Bogdanu Bogdanovicu.
