Država u državi: kako kineski državljani uspevaju da žive, rade i zarađuju u zemlji iz koje se beži, u kojoj ništa ne radi a pogotovo ne zarađuje
U Srbiji su privremeno i Srbi a kamoli Kinezi
Dok je dve godine po zvaničnom početku prodora Kineza na srpsko tržište ovde živelo samo tridesetak državljana ove udaljene zemlje, danas ih po nekim procenama ima i celih 100.000 iako zvanično dozvolu boravka ima tek njih 6.000. Razlog ovako nerazumnom porastu broja kineskih gastarbajtera je i nerazumna politika ovdašnje vlasti, koja nikako nije usklađena sa politikom EU, pa čak ni zemalja iz okruženja, čime je Srbija postala pravi Eldorado za Kineze
Svako najviše izvozi ono čega najviše ima, a za Kinu su to ljudi. Kina je najmnogoljudnija zemlja sveta sa milijardu i 338 miliona stanovnika po popisu iz 2009. godine.
Pošto je visoki priraštaj pretio da ugrozi razvoj nacionalne ekonomije, u ovoj zemlji je uvedena stroga kontrola rađanja. Po bračnom paru dozvoljeno je samo jedno dete, ali ovo ograničenje važi samo za Kineze nastanjene u Kini, iseljenici smeju da imaju dece koliko hoće.
Planiranje porodice tako je jedan od razloga za sveprisutnu želju mladih da napuste Kinu i otisnu se u svet. Ekonomski razlozi, želja za većom zaradom i boljim životom, svakako su daleko važniji motivi.
Kina je prema svetu polako počela da se otvara tek osamdesetih godina prošlog veka. U to vreme još uvek ne beležimo masovna iseljavanja iz ove zemlje.
Godine 1998. u Srbiji je sa prijavom boravka živelo tek nekih tridesetak kineskih državljana, ne računajući diplomatske predstavnike. Danas ih samo u jednom prosečnom stanu u novobeogradskom bloku 70 ima toliko.
Ništa od barijera
Ratne devedesete u Srbiji su vreme kada Kinezi odlučuju da se masovnije otisnu u svet, ali i period kada srpske vlasti odlučuju da ih masovnije nasele u Srbiji.
Kineski prodor u svet preko sopstvenih državljana počinje padom „gvozdene zavese“ i otvaranjem istočnoevropskih tržišta. Iz političkih razloga, zemlje nekadašnjeg Varšavskog pakta nisu bile posebno bliske sa režimom u Pekingu, pa su ulogu spretnih trgovaca sa Dalekog istoka na sebe preuzeli Vijetnamci.
U vreme ujedinjenja Nemačke krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka u istočnom delu Berlina i na teritoriji bivšeg DDR-a živelo je oko hiljadu vijetnamskih državljana koji su tu došli u okviru razmene studenata nekadašnjeg socijalističkog lagera. Polje njihovog delovanja bilo je ograničeno na istočne provincije ponovo ujedinjene Nemačke, i vremenom su ih Nemci, uz striktnu primenu zakona o strancima, sklonili sa ulica.
Kineski državljani su od početka za cilj imali odlazak u bogatije zapadne pokrajine Nemačke, ali im na ruku nije išao veoma restriktivan nemački zakon. Pojava Kineza u ostalim istočnoevropskim zemljama takođe se vezuje za pad gvozdene zavese i nestanak ideološko-političkih barijera na obe strane.
Ulaskom većine zemalja nekadašnjeg Varšavskog pakta u Evropsku uniju dolazi i do pooštravanja njihovih zakona o strancima, pa time i do smanjenja mogućnosti boravka državljana trećih zemalja na prostorima ovih država. Poslednjih godina je nekoliko stotina, a po nekim procenama i nekoliko hiljada Kineza moralo da napusti Mađarsku, jer je ova zemlja ulaskom u EU prihvatila i daleko strože standarde za odobravanje boravka državljanima sa Dalekog istoka. Slično se desilo i u Bugarskoj i Rumuniji.
Srbija u tom pogledu nije uopšte napredovala.
četvrt prešla granice blokova
Sredinom devedesetih godina prošlog veka dolazi do prvog brojnijeg naseljavanja Kineza u Srbiji. Iz ideoloških razloga tadašnji JUL se vezao za Komunističku partiju Kine, a u okviru tog povezivanja dogovorena je i liberalizacija uslova za poslovanje državljana jedne zemlje na teritoriji druge. Problem je bio samo u tome što Kineza ima 200 puta više nego Srba.
U okviru predizborne kampanje za lokalne izbore 1996. promovisan je i plan izgradnje „kineske četvrti“ u Beogradu. Posle debakla koalicije SPS-JUL na tim izborima, od pomenutog projekta se zauvek odustalo, ali tada pristigli Kinezi više nisu napuštali Srbiju.
Prvi značajniji kineski biznismen koji je krenuo sa otvaranjima radnji po Beogradu bio je izvesni gospodin ču, inače vlasnik lanca kineskih restorana i prodavnica u Nemačkoj. ču je, kako je sam rekao, preko Hongkonga dospeo u Zapadnu Evropu još dok se nije ni razmišljalo o kineskom otvaranju prema Zapadu. Svoju prvu radnju u kojoj se prodavala galanterija uvezena sa istoka otvorio je na Senjaku, elitnom naselju u Beogradu.
Tadašnja ideja kineskih investitora bila je da se otvori niz malih prodavnica u Srbiji u kojima bi poslovođe bili srpskih državljani, ali bi prodavci, a posebno snabdevači bili Kinezi. O nekom masovnom dolasku kineskih državljana u Srbiju u to vreme još nije bilo reči.
Svoj drugi lokal u Srbiji gospodin ču je 1996. otvorio u tržnom centru novobeogradskog bloka 70. Danas je to neformalna kineska četvrt u Beogradu.
Još pre NATO bombardovanja Srbije Kinezi odustaju od svoje prvobitne namere da otvaraju lance prodavnica sa domicilnim rukovodećim kadrom i prelaze na formiranje jednog centra odakle bi se roba distribuirala srpskim prodavcima na teritoriji cele republike. Igrom slučaja, taj centar je postao tržni centar u beogradskom bloku 70, gde su krajem devedesetih kineski trgovci preuzimali lokale ne pitajući za cenu.
Sankcijama i drugim nedaćama upropašćeni sitni privrednici sa srpskim državljanstvom nisu bili u stanju da drže korak sa trgovcima iz Kine, pa su vremenom svi lokali u pomenutom tržnom centru prešli u kineske ruke. U međuvremenu je namenski, samo za kineske trgovce u bloku 70 nikao još jedan tržni centar, a zapošljavanje lokalne radne snage svelo se na iznajmljivanje fizičkih radnika i to samo po potrebi.
Odustalo se brzo i od prvobitne ideološke povezanosti samo sa levičarskim SPS-om i JUL-om budući da su Kinezi veoma brzo shvatili ovdašnja pravila igre i povezali se sa svim srpskim strankama koje bi mogle da imaju nekog uticaja na njihovo poslovanje.
Iz tog razloga ni prevratnička vlast posle 5. oktobra 2000. nije ništa menjala u uslovima za dolazak i boravak kineskih državljana u Srbiji.
Siromaške investicije
Po jedinim dostupnim zvaničnim podacima, danas u Srbiji boravi oko 6.000 kineskih državljana. Nezvanično ih ima bar tri puta toliko, a neki analitičari pominju i brojku od 100.000.
Da bi dobio dozvolu boravka u Srbiji kineski državljanin mora da poseduje pasoš i da prijavi kako hoće da investira u ovu zemlju. Zakon, međutim, ne propisuje koliko mora da bude visoka ta investicija, tako da se najčešće prva viza u od nas 7.000 kilometara udaljenoj Kini dobija već za planirano ulaganje od samo 1.000 dolara, od kojih uobičajeno polovina odlazi radniku u našem konzularnom predstavništvu.
Pošto je pomenuta svota mislena imenica za bar 90 odsto kineskih državljana, oni u Srbiju dolaze isključivo preko dobro uhodanih kanala organizacija sa obrisima mafije. Mladići ili devojke koje klan odredi za putovanje u Srbiju ili bilo koju drugu evropsku zemlju, svesni su činjenice da svoju perspektivu imaju samo u bespogovornoj poslušnosti prema onima koji su im ovo putovanje obezbedili.
Organizacija koja kineskom državljaninu iz nekog zabitog sela u kome prosečni stanovnik preživljava sa jednim dolarom dnevno, a neki nemaju ni toliko, obezbeđuje dobijanje vize za Srbiju, na sebe preuzima i troškove puta i opremanja lokala u kome će dotični Kinez da radi. Sve u svemu, u njega se u startu investira i do pet hiljada dolara, koje on mora da otplati. Zalog za otplatu duga su i životi rođaka ostalih u dalekoj Kini.
Pošto stigne u Beograd, nesrećni kineski mladić mora nekoliko godina da radi samo za hranu i smeštaj kod organizacije koja mu je omogućila put, i da tako otplati svoj dug. Tek posle toga on stiče izvesnu poslovnu samostalnost, mada do kraja života ostaje u strukturama grupe preko koje je stigao u Srbiju.
Na ovaj način su poslednjih desetak godina u Srbiju iz različitih zemalja, a ne samo Kine, dospele desetine hiljada kineskih državljana. Pravih podataka nikada neće biti.
U Srbiju uglavnom dolaze pripadnici srednjeg ili siromašnog društvenog staleža sa diplomom srednje škole iz južne kineske pokrajine đe Jiang, koja se nalazi između Hongkonga i Šangaja. To je tradicionalno trgovački kraj u kome ima najviše gastarbajtera.
Nije mnogo, ali je mnogo puta
U Uniji poslodavaca Srbije procenjuju da ima 10.000 kineskih radnji u Srbiji. Ako uzmemo u obzir da po radnji ima najmanje dvoje zaposlenih, to bi značilo da u Srbiji boravi bar 20.000 kineskih državljana. Od toga bar jedna trećina njih boravi u Beogradu.
Prošle godine je trgovinska razmena sa Kinom dosegla milijardu dolara, dok je od te svote preko devedeset odsto naš uvoz. Dok se kineski plasman na srpsko tržište meri stotinama miliona dolara, naš izvoz u ovu zemlju se meri tek stotinama hiljada dolara. Pri tome, roba koja pristiže iz ove daleke zemlje često ima pogrešne carinske deklaracije kako bi se umanjile uvozne dažbine, pa se neretko dešava da se vrednost nečega što košta pet dolara prijavljuje za samo jedan dolar.
Na ovaj način naša država godišnje gubi milione dolara samo na carinskim prihodima.
U većini kineskih prodavnica kupac samo uz mnogo muke, ako uopšte, može da dobije fiskalni račun za kupljenu robu. I na ovaj način je država ostala uskraćena za milionske prihode u stalno prazni budžet.
Sa druge strane, država je kineskim gastarbajterima razrezala drugu vrstu nameta. Skoro svi Kinezi koji legalno borave u Srbiji imaju status preduzetnika i na osnovu toga dobijaju dozvolu boravka.
Takve dozvole se izdaju po pravilu na rok od tri meseca, a za svako produženje strani državljanin mora unapred da plati 20.000 dinara taksi. Običan kineski državljanin na ovaj način srpskom budžetu godišnje doprinese sa 80.000 dinara, što je samo kap u moru u odnosu na ono što istovremeno provuče mimo tog istog budžeta.
Kao preduzetnici, onih oko 6.000 ovde legalno prijavljenih Kineza, dužni su da plaćaju i socijalno, penziono i zdravstveno osiguranje. Oni to čine, istina po najnižoj mogućoj stopi, ali zauzvrat ni ne koriste ništa od onoga što im po toj osnovi pripada.
Po prošlogodišnjim podacima, u novobeogradskim vrtićima je bilo samo troje kineskih mališana. Većinu kineske dece koja se ovde rodi čuva neko iz porodice, a kada stasaju za školu skoro svi odlaze u Kinu. Pohađanje ovdašnje škole za njih je teško zbog nepoznavanja jezika. Isto tako veliku ulogu igra i ogromna razlika u kulturama dva naroda, pa većina Kineza odlučuje da svoju decu obrazuje u kulturi sopstvene zemlje.
Skoro nijedan kineski gastarbajter ne koristi usluge nekog srpskog državnog medicinskog centra. Većina njih se leči kod sopstvenih šamana, a kada moraju da idu kod doktora biraju privatne ordinacije.
Nesumnjivo umiranje
„U 2007. godini na teritoriji Srbije preminuo je jedan građanin NR Kine“, kaže Dragan Baltovski, direktor JKP Pogrebne usluge. „Preminuli je iz Sremske Mitrovice transportovan za Beograd, kremiran i urna je odneta za Kinu. Naredne godine umrlo ih je još troje – u Kragujevcu, Nišu i Beogradu. Svi su kremirani. U 2009. jedan preminuli je kremiran, a drugi sahranjen na beogradskom groblju Zbeg. Od 2003. godine u svega dva slučaja obavljen je transport tela pokojnika za Kinu.“
Transport tela do udaljene Kine mnogo je skuplji od transporta urne, pa se već iz tog razloga većina odlučuje da svog pokojnika kremira, što i jeste u duhu kineske tradicije.
U Kineskoj ambasadi u Beogradu nedavno su energično demantovali da oni preuzimaju urne pokojnih državljana njihove zemlje. Ambasada, po sopstvenim navodima, samo izdaje neophodnu dokumentaciju za kremiranje i transport posmrtnih ostataka u Kinu, dok sve ostalo mora da obavi rodbina preminulog.
I u ostalim evropskim zemljama pitanje sahranjivanja sve brojnije kineske populacije predstavlja rebus, jer zvanično gotovo nigde nema sahranjenih Kineza. Predsednik Udruženja kineskih državljana u Srbiji Jing Dongrong smatra da je fama po pitanju sahrana preminulih Kineza u celoj Evropi nepotrebna.
Po njegovim rečima radi se o mladoj i zdravoj populaciji, jer se jedino za takve isplati investicija u visoke putne troškove. Ako se i desi da neki Kinez tokom boravka u inostranstvu premine, tradicionalistički orijentisana porodica rado preuzima troškove transporta njegovih posmrtnih ostataka kako bi mogao da bude sahranjen zajedno sa svojim precima.
Na drugoj strani postoji mišljenje da se smrt nekog kineskog državljanina u Srbiji krije, jer isti ili nema nikakvu boravišnu dozvolu ili je ima, ali će ista da bude predata nekom drugom Kinezu sa liste mafijaški ustrojene organizacije.
Dongrong napominje i da, iako uplaćuju za penziono osiguranje, Kinezi ne nameravaju da ovde ostanu i pošto prestanu da rade. Za njih je Srbija zemlja u kojoj se radi, ali ne živi.
Običan kineski gastarbajter u Srbiji radi svakog dana. Ne koristi slobodne dane, a čak i utorkom, koji je neradni dan, Kinezi u Srbiji rade na sređivanju poslovnih papira i magacina. Razlog za ovo nije samo njihova poslovična štedljivost, već i to što ovde dugo imaju ropski status prema organizaciji koja je finansirala njihov dolazak.
Nelojalno tetošenje
Na letovanje ili zimovanje običan kineski radnik u Srbiji ni ne razmišlja, jer je sve to skopčano sa troškovima. Samo izuzetno i to u slučaju kada su ovde zasnovali porodicu, Kinezi se odlučuju na posetu otadžbini iz razloga da bi i njihova deca videla zemlju predaka pre nego što u njoj krenu u školu.
Ovdašnju kuhinju Kinezi ne cene nešto posebno. Eventualno potroše poneki dinar u restoranu naručujući neko čorbasto jelo koje ih podseća na domaće specijalitete. Hrane se isključivo ili u sopstvenoj režiji ili u kineskim lokalima.
U novobeogradskoj „kineskoj četvrti“, bloku 70, postoji nekoliko nezvaničnih kineskih restorana zatvorenog tipa, u kojima se hrane isključivo Kinezi koji rade u tom tržnom centru. Nije nam poznato da je ikada neka od domaćih inspekcija ušla u neku od tih menzi.
Uopšte, kada su u pitanju inspekcijski nadzori nad radom kineskih lokala, u zvaničnim institucijama ove zemlje vlada mukla tišina. Svi znaju da se u kineskim prodavnicama trguje bez fiskalnih kasa, ali se inspektori prave da to ne primećuju.
Srpski trgovac koji izda robu bez fiskalnog računa rizikuje da zaradi kaznu i do 100.000 dinara, kao i da mu lokal bude prinudno zatvoren i do mesec dana. Tako nečega kineski trgovci, očigledno, ne moraju da se plaše.
I uopšte, srpska je država popustljiva prema došljacima sa Dalekog istoka. Kao jedan od uslova za dalje napredovanje ka statusu člana EU iz Brisela, naloženo nam je i da pooštrimo politiku izdavanja boravišnih dozvola za državljane vanevropskih zemalja. Zemlje u našem okruženju to su već uveliko učinile, pa je Srbija trenutno prava obećana zemlja za Kineze.
Kineski trgovci, ovako tetošeni od strane naših vlasti, predstavljaju i nelojalnu konkurenciju domaćim privrednicima koji ne samo da moraju da izmiruju svoje fiskalne obaveze, već nemaju ni mogućnosti zapošljavanja neprijavljenih radnika. Tek tu su kazne za naše ljude enormne.
Kineska filozofija prodora na neko strano tržište je odavno poznata i pogubna za konkurenciju. Tržište oni prvo osvajaju tako što plasiraju robu daleko ispod cene konkurencije, pa kada je unište i steknu dominantan položaj, onda počinju da podižu cene i na taj način ublaže prethodni gubitak.
Na ruku kineskim trgovcima u celoj Evropi, pa i Srbiji, ide i neverovatno niska cena radne snage. Kineski radnik u Kini neretko radi samo za šaku pirinča dnevno, a ni onaj ovdašnji koji je došao preko neke od grupa iz organizovanog kriminala, nije naročito bolje plaćen.
Takvim poslovanjem nije teško uništiti konkurenciju čak i u Srbiji, gde je satnica radnika neznatno viša od one kineske.
Brojke koje ništa ne govore
U rezultatima popisa u Srbiji iz 2002. godine ne mogu se naći nikakvi zvanični podaci o broju Kineza u Srbiji, ali po nekim procenama u Srbiji živi između 70.000 do 100.000 Kineza. Interesantno je da u Srbiji, po popisu, živi i 108.193 Roma. Naravno, ovaj broj je verovatno nešto veći u stvarnosti, ali barem daje predstavu o prisustvu manjina u Srbiji.
U Pančevu, gradu sa nadaleko poznatim buvljakom, živi zvanično 80.000 ljudi. Od toga, po procenama, ima nekih 2.000 kineskih državljana.
Po zvaničnim policijskim podacima u Srbiji je 2009. bilo 4956 Kineza, godine 2010. već ih je 5.025, a ove godine 5.369. U 2010. je sklopljeno pet brakova između kineskih i srpskih državljana, a ove jedan. Stalno nastanjenih Kineza u Srbiji ima zvanično 15, a njih 3.032 ima biznis vizu. Na osnovu spajanja porodice zvanično je 1.971 Kinez dobio boravak kod nas, dok je u statusu studenta 31 kineski državljanin.
Kinezi su najbrojniji stranci u Srbiji, ispred Makedonaca (1.506 državljanin), Rumuna (1.438), Rusa (1.341) i Libijaca (898).
Cena „srpstva“
Kinezi relativno retko stupaju u brak sa Srpkinjama, a kada se tako nešto i desi razlog je skoro isključivo dobijanje srpskih dokumenata. Bračni par srpskog državljanina ovde stiče pravo trajnog boravka, a nakon šest godina i pravo na srpsko državljanstvo.
Devedesetih godina prošlog veka, u vremenima ekonomske krize u Srbiji, Kinezi su mlade kupovali i za hiljadu maraka. Danas je cena za fiktivnu suprugu od pet hiljada evra pa naviše.
Veoma mali broj Kineza se odlučuje da uzme srpsko državljanstvo, jer im još nije dozvoljeno duplo državljanstvo. Iz nekih razloga im je miliji kineski pasoš, zbog čega je tek neznatan broj onih Kineza koji imaju srpska dokumenta.
Nepovoljan odnos
Srpska razmena sa Kinom je izuzetno nepovoljna po našu stranu. Neverovatnom deficitu od skoro „sto odsto“ doprinose dobrim delom i ovde stacionirani Kinezi koji robu iz svoje zemlje uvoze po ceni koja je van pameti.
Dampingovanjem se tako postiže da veliki broj proizvoda ovde ima maltene proizvodnu cenu u dalekoj Kini, što domaća privreda ne može da izdrži. Zbog toga što je ovakva poslovna politika poznata već celom svetu, sve razvijene zemlje, računajući tu i članice EU, imaju posebne namete na robu široke potrošnje uvezenu iz Kine.
Mi o takvom nečemu još ni ne razmišljamo, iako se stalno ovdašnja vlast zaklinje u svoj evropski smer. Interesantan je i podatak da ni kineski kredit za planirani most Zemun-Borča nije nikako onako povoljan, kao što nas sa vrha ubeđuju.
I ovaj kredit doprinosi našem deficitu u poslovanju sa trećom svetskom ekonomijom, jer već sada, iako kredit ne koristimo, kineskoj strani plaćamo 0,55 odsto kamate na godišnjem nivou.
Sve veliko
Narodna Republika Kina ima površinu od 9.671.018 kvadratnih kilometara, na kojoj živi 1.338.612.968 ljudi. Samo kineska obala je dugačka 14.000 kilometara.
U 2009. ukupni bruto nacionalni dohodak je iznosio 8.765 milijardi američkih dolara, odnosno 6.567 dolara po glavi stanovnika.
