Prilika mi daje pravo da svoje čitaoce obavestim da sam drugom knjigom Vreme vlasti okončao svoj romansijerski ciklus i napisao svoj poslednji roman. U takvoj okolnosti i sa vašim razumevanjem, želim da kažem neku reč o srpskoj krivici u porazima koje smo kao narod doživeli i koje ćemo dugo da trpimo. Uvod u tu temu je priznanje mog moralnog duga zavičaju: nisu ispunjene nade u koje sam uveravao svoje savremenike.
U novembru 1945. godine, dakle, pre 63 godina, sa predizborne tribine ka tadašnjoj trsteničkoj pijaci, kao kandidat za narodnog poslanika srpske skupštine, ja sam obećao narodu svog zavičaja socijalizam i srećnu budućnost. A ostvario se titoizam, raspad srpskog narodnog bića i nesrećna budućnost koja se ne okončava. U borenjima za nacionalno i državno ujedinjenje, nov društveni poredak i napredak, za nacionalna i demokratska prava u XX veku, poražen je srpski narod. Ti porazi nisu konačni. Poražen sam i ja sa svima koji su se za velike ciljeve borili i pokušali da promene srpsku sudbinu. Ali mi smo osvojili i neke istorijske pobede: Republiku Srpsku i uverenje umnih i hrabrih ljudi sveta da smo na strani pravde i prava. Ta skupa pravda i pravo bogati srpski etos i postaje osnova za razumnu nadu u izvesniju sutrašnjicu.
Gospodari sveta i njihovi jugoslovenski štićenici proglasili su Srbe krivcima za razbijanje Jugoslavije i ratove na njenom tlu, upoređujući moralno i ideološki srpsku krivicu sa nemačkom krivicom u Drugom svetskom ratu. Oni su svojom politikom i propagandom, karakterišući srpski patriotizam i demokratski nacionalizam kao neonacizam, izazvali srbofobiju svetskih razmera. Za nemačku krivicu Saveznici su 1945. osnovali Nirnberški sud i suđenje živim nacističkim vođama i generalima koji su vodili Drugi svetski rat, izvršili monstruozne ratne zločine, genocide i holokaust, porobljavanje i pljačke desetak evropskih naroda. Evropska zajednica proglasila je Srbe krivcima za rasturanje Jugoslavije i ratove na njenom tlu, pa je za proglašenu srpsku krivicu Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija organizovao Haški sud da sudi srpskim političkim vođama i generalima za ”zločinačko udruživanje sa ciljem stvaranja Velike Srbije” agresijom na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo, vršeći ratne zločine, etnička čišćenja i genocid. Po ubeđenjima gospodara sveta i nedokazano “zločinačko udruživanje” u optužnici Haškog suda i režirana “humanitarna katastrofa” Albanaca je srpska krivica koja je prevazilazila sankcije, pa je Amerika sa 19 zemalja Zapadne alijanse povela Mali svetski rat protiv Srbije i iz vasione, apokaliptično dva i po meseca raketama ubijala Srbiju dok nije za Albance i za svoje vojne baze osvojila Kosovo i Metohiju.
Ako ne mislimo ideološki, u istorijskom bivstvovanju naroda pobede i porazi nikad nisu delo samo jedne učesničke strane; u supstancijalnoj istini ni žrtva nije samo žrtva. Zato ću pokušati sa najmanje reči i argumenata da nagovestim svoje mišljenje o srpskoj krivici, smatrajući rasvetljavanje te fatalne krivice najodgovornijim umnim i moralnim zadatkom mislećih savremenika danas. Kao srpski pisac i učesnik u nekim političkim događanjima u drugoj polovini XX veka, dužan sam da razmišljam i o srpskoj krivici i odgovornosti za nesagledne nesreće i patnje srpskog naroda, i ne samo srpskog, u poslednjim decenijama. Na potragu za istinama o srpskoj krivici podstakao me je i veliki nemački filozof Karl Jaspers koji je 1946. napisao izuzetno značajnu knjigu Pitanje krivice. Bez obzira na to što se nemački poraz i nemačke krivice ni po čemu ne mogu porediti sa srpskim, Karl Jaspers nam nudi neke ideje koje zaslužuju da se uvaže.
U vremenu srpske egzistencijalne krize i propadanja, čula su se i čuju se distanciranja: “Ja nisam Srbin Miloševićeve Srbije”. Tako su se i komunisti distancirali od “Nedićeve Srbije” i “četničke Srbije”. Mondijalisti i apatridi od rata sa Hrvatima i Muslimanima, govore o “drugoj Srbiji”. Ja sam pisac jezika svih Srba i imam jednu Srbiju. Svojim knjigama pripadam svim Srbima. Ja nemam pravo na podelu Srbije i izbor one Srbije i onih Srba koje smatram naprednim, dobrim, hrabrim, pametnim, poštenim. Pisac kakav sam ja duhovno ima jednu, celu naciju. Ja sam pisac upravo ove poražene, ozloglašene, osramoćene, poražene Srbije. Ona mi je dala jezik, hleb, dužnost, značaj. Bez te cele Srbije, ne bi bilo ni mojih knjiga. Sudbina Srbije i moja je sudbina. Jer sam odavno prisvojio njenu hrabrost, njene podvige, njene žrtve, njene vrednosti i njenu slavu.
Ali sam prisvojio i velike srpske zablude svoga doba koje sam razastirao i pretvarao u veru i ideologiju, ubeđujući i ljude svoga zavičaja u njihov revolucionarni, preporoditeljski, istorijski značaj. U mladosti obmanuo sam se jugoslovenstvom i boljševičkim socijalizmom. Tim idejama obmanjivao sam i ljude svog zavičaja. Iz razloga dobro poznatim starijim naraštajima, na istorijskoj prekretnici 1941. nisam mogao da budem četnik, ni “zboraš”, niti bih ikada to mogao da budem. Svestan svojih zabluda i krivica, ja sam u svojim knjigama i opozicionim, disidentskim delanjem razotkrivao svoje i srpske zablude i krivice. Koliko sam u tome uspeo ili neuspeo, ne sudim ja.
U ovom za srpski narod najporaznijem vremenu, započetom raspadom Jugoslavije koji je izazvao ratove i egzoduse srpskog naroda, ali i zločine koje smo drugima počinili, u vremenu u kome smo ponovo morali da vodimo borbu za svoja nacionalna i demokratska prava, sada bez saveznika i podrške sveta, nije bilo teško biti na strani velikih sila – na pobedničkoj strani. Od 1990. godine nije bila potrebna velika pamet da se bude “u pravu” i na strani pobednika u “hladnom ratu” i jugoslovenskom slomu. Trebalo je samo bez moralnih dilema opredeliti se na stranu Evropske zajednice, Nemačke i Amerike i odreći se nacionalnih prava koja su svim drugim jugoslovenskim narodima priznata; trebalo je žrtvovati dva i po miliona Srba i prepustiti ih progonu i uništenju ustaške Hrvatske i mudžahedinske Bosne. Trebalo je ne biti na strani ugroženih sunarodnika u Hrvatskoj, Bosni, Kosovu i Metohiji koji su se borili za opstanak i osnovna ljudska prava; trebalo je, dakle, biti na strani zavojevača, šovinista, zločinaca, na strani neslobode i nepravde; trebalo je odreći se svih oslobodilačkih ratova za ujedinjenje srpskog naroda; trebalo je biti na strani nepravde i laži i biti neproglašen – srpskim nacionalistom. Biti politički “napredan”, biti antinacionalista, biti “emancipovan Srbin” u ovom istorijskom sunovratu, biti na strani takozvane “druge Srbije” koja se ulizuje i nudi hegemonistima i imperijalistima, bilo je najlakše, jer je srpskom narodu bilo najteže. Ja sam smatrao svojom ljudskom i književničkom dužnošću, da stanem na stranu svog naroda u borbi za nacionalna i demokratska prava, ali otvorenih očiju za njegove greške i krivice.
Međutim, Evropska zajednica i Amerika su istorijska zbivanja na jugoslovenskom tlu u poslednjim decenijama XX veka, protumačili ne uvažavajući istinu i ne poštujući životna prava srpskog naroda.
Iako smo okupirani u Bosni i Kosovu i prognani iz Hrvatske, i ako nismo hteli ni izazvali rat sa Slovencima, Hrvatima i Muslimanima, mi smo osuđeni da smo izvršili agresiju na Hrvatsku, Bosnu i Kosovo, da smo izvršili etnička čišćenja i genocid; da smo narod ratnih zločinaca. A rat su izazvali oni koji su proglašeni srpskim žrtvama. Tuđman je 12. aprila 1992. godine na javnom zboru na Trgu bana Jelačića izjavio: “Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želela! Ali mi smo procijenili da samo ratom možemo izboriti samostalnost Hrvatske…”
I Muslimani su se spremali za rat. Muslimanska Stranka demokratske akcije u januaru 1992. godine, po sopstvenom priznanju, imala je 98.000 naoružanih svojih pripadnika. A oni su prvi počeli da ubijaju Srbe u Sarajevu, Zvorniku, Tuzli, po čitavoj Bosni… I vojnike JNA koji su napuštali Bosnu.
Albanci su digli ustanak za otcepljenje Kosova i Metohije s ciljem stvaranja Velike Albanije, a mi smo proglašeni krivcima zato što smo branili svoju državu, bez obzira na to što smo je, po mom mišljenju, na najgori način, gubitnički branili.
Svejedno, Evropska unija i Amerika sa svojim strateškim ciljevima imali su interes da podrže secesioniste i priznaju avnojevske granice republika, pa su Srbiju, koja je nesrećno pokušala da zaštiti delove svog naroda, proglasili agresorom u jugoslovenskim ratovima. Ali mi moramo da uvidimo da su u tom odbrambenom ratu, očajno vođenom, Srbi počinili neoprostive političke greške i teške zločine: rušenje Vukovara, raketiranje Zagreba, napad na Dubrovnik, granatiranje Sarajeva, ubijanje zarobljenih Muslimana u Potočarima kod Srebrenice. Na progone Srba od strane Muslimana i Hrvata u Bosni, Srbi su odgovorili progonima Muslimana, manje Hrvata.
Mi smo danas dužni da govorimo celu istinu o ratovima sa Hrvatima, Muslimanima i Albancima. Da priznamo svoje greške, krivice i zločine i adekvatno osudimo njihove, svejedno što nam svetski mediji, američka i evropska politika to neće priznati. Mi moramo priznati svoje greške i krivice zbog našeg duhovnog i moralnog zdravlja i nacionalnog dostojanstva. Sa tekućim i tuđim političkim “istinama”, o ratovima koje smo vodili, braneći pre svega Jugoslaviju, mi ne možemo u budućnost da stupimo kao istorijski punoletan i dostojanstven narod. Srpska nacija je u iskušenju: preispitivanja sebe. Ne da se dokaže ko je kao pojedinac bio u pravu, nego šta smo sve kao narodna većina pogrešili. Vreme međusobnih optužbi treba da okončamo i zamenimo vremenom promišljanja, dijaloga, slušanja drugih. Vreme vike i gneva treba da smenimo tihim govorom i razmišljanjima. Treba prvo da razgovaramo sami sa sobom i sagledamo se istinito, pa tako samosvesni da stupimo u dijalog sa svetom. Ovako zaluđeni, ogorčeni, poniženi, očajni, pometeni, ovako sukobljeni sa sobom, ne možemo racionalno da se saglašavamo sa svetom. Mi u svet ne možemo da stupimo sa podelama i optužbama koje jedni drugim izgovaramo u stranačkim borbama. Ne možemo u budućnost s uverenjem da je režim Slobodana Miloševića činio samo zla i vodio katastrofalnu politiku, a opozicija mislila uvek ispravno i uvek bila u pravu – da je bez krivice za naš nacionalni poraz. Vreme je bilo toliko zlo da je na nacionalnim poslovima malo onih koji nisu činili neka zla; vreme je bilo toliko iščašeno i nerazumno da smo skoro svi u manjoj ili većoj meri postupali i govorili nerazumno. U svetsku zajednicu mi ne možemo da stupamo kao nekakve dve Srbije; u svetsku zajednicu treba da se ulažemo kao jedna moderna nacija sa oslobodilačkom tradicijom i kulturom starom osam vekova.
Mi živimo u svetu velike neizvesnosti i manipulacija. Primorani smo duboko da razmislimo kako i kuda ćemo dalje iz svojih ruševina koje se i dalje oburvavaju. Po mom poimanju težine srpskog položaja, treba se pripremiti za izvanredne napore, žrtvovanja i trpljenje, da bismo pošli putem preporoda i spasa. A taj put je dug, strm, izlomljen.
Karl Jaspers piše Nemcima 1946. godine: “Odgovor koji sebi damo (o svojim krivicama – D. ć.) predstavljaće temelj naše svesti o bivstvu i naše samosvesti… Samo preko pitanja krivice može nastupiti onaj preokret koji nas dovodi do ponovnog rođenja samog izvora našeg bića…”
Nemačke i naše krivice nisu iste, ali i preokret u srpskoj sudbini može nastupiti samo razumnim uviđanjem svojih grešaka i krivica koje smo počinili u XX veku.
Suštinu srpske tragedije čine naše zablude koje su matrice i zla koje smo počinili. Mi ne možemo da dođemo do razumne nacionalne samosvesti dok racionalno ne sagledamo svoje zablude. Jer su i mnoge naše krivice proizašle iz naših zabluda. Na neke zablude primorala nas je istorija. Na nove zablude i danas nas mami svet čija je budućnost neizvesna. Naša iskušenja se ne okončavaju, jer se ni ucene i obmane gospodara sveta ne okončavaju. O nacionalnim zabludama razmišljamo još uvek politički, a one nisu sve političke, pa se tako ne dolazi do celovite istine o našoj sudbini i dužnostima koje imamo kao narod.
Ali i sa takvom samosvešću, mi nemamo moć da izmenimo svoju sudbinu, ako Evropska unija i Amerika ne napuste stereotipe svoje politike prema Srbiji i srpskom narodu, stavljenog u sudnicu sveta, u položaj krivca i taoca. U odbrani svog opstanka i dostojanstva, moramo te evropske i američke moćnike da podsetimo na humanističku i demokratsku misao Karla Jaspersa, koja glasi: “Besmisleno je okrivljavati narod u celini kao zločinački. Zločinac može biti samo pojedinac. Tako je i besmisleno narod u celini moralno optuživati. Ne postoji nikakva karakteristika naroda koju bi imao svaki pojedinačni pripadnik tog naroda… Narod kao celina ne može biti ni kriv ni nevin, bilo u zakonskom, bilo u političkom pogledu… Kategorički sud prema narodu uvek je nepravedan, jer podrazumeva lažnu supstancijalizaciju i za posledicu ima potcenjivanje čoveka kao pojedinca…”
Srpski patrioti moraju međunarodnim faktorima postaviti pitanje Karla Jaspersa iz 1946. godine: “Da li je politički pametno, svrsishodno, bezopasno i pravedno čitavu naciju pretvoriti u izopštenika, srozati je ispod ranga drugih naroda?”
A upravo suprotno od ovog humanističkog i demokratskog načela ponašaju se danas Amerika i Evropska unija, šireći srbofobiju i čineći Srbiju taocem Haškog suda.
Srbija se od 1991. našla u položaju u kome se našla Nemačka 1946. godine. Snosi kolektivnu krivicu. Osudila nas je “međunarodna zajednica” i kaznila ekonomski, politički, krivično, moralno; mi dve decenije živimo pod neprekidnim ucenama spoljnog faktora. Sa osudom takvog ponašanja Zapadne alijanse, mi Srbi moramo sebi da postavimo pitanje: postoji li srpska krivica i u čemu? Postoji i ona nije mala. Možda je najveća – nerazumevanje sveta u kome postojimo. Ali naše krivice nisu one koje nam pripisuju neprijatelji i njihova srpska posluga i to moramo ubedljivo da dokazujemo. činjeničko utvrđivanje istorijske istine i odgovornosti za razbijanje Jugoslavije i karakter ratova sa Hrvatima, Muslimanima i Albancima uslov je nastajanja nove nacionalne samosvesti i civilizovanog odnosa među narodima bivše Jugoslavije. Ako se danas ne daje kompetentna, na istinama zasnovana naša odbrana, Srbi će za dugo, možda i za čitav XXI vek biti “žrtveni jarac” i ostati istorijski krivac; ostaće balkanski Nemci – nacisti u ishodu “hladnog rata” i posle propasti totalitarnog socijalizma.
Zato je za nas danas najvažnije kritičko rasvetljavanje, samoprosuđivanje i samoprosvetljenje. To je naša ljudska dužnost nezavisna od optužbi koje dolaze spolja, koliko god nam one mogle poslužiti kao ogledalo i opomena.
Mi ne možemo ozdraviti kao nacija ako savesno ne progovorimo i o svojim zabludama i zločinima koje smo činili u Drugom svetskom ratu, građanskom ratu, titoizmu, Miloševićevom režimu, ratovima sa Hrvatima, Muslimanima i Albancima. Ako svi ćutimo, svi smo krivci. Zločin postaje normalan. Predajemo se ravnodušnosti i nihilizmu.
A u srpskom društvu još ne postoji aktivna i objektivna moralna svest. Umorni od nepravdi i poniženja, zaboravom namirujemo savest. Zaboravom opravdavamo sebe. Mi još nismo spremni za duhovni i moralni preporod. Kod nas je delatan samo revanšistički moralizam. Mi ne možemo postati istorijski samosvesna nacija dok neideološki, nepristrasno ne progovorimo o svakom svom delanju i nedelanju u istorijskim zbivanjima prošloga veka do današnjeg dana.
(Govor je održan na skupu posvećenom književnom portretu Dobrice ćosića 16. oktobra 2008. u Trsteniku)
