„VESTI“ U PRETPRAZNIčNOJ POSETI DOMAćIM STRUčNJACIMA U AMERIčKOJ „MOTOROLI“
NAJBOLJI IGRAčI U LIDERSKOM TIMU
• Dobar glas otadžbine u čuvenoj svetskoj kompaniji trenutno brani pedesetak naših elektro i softver inženjera • Od kuće poneli pamet i znanje, a u svetu biznisa osvojili vrhunske pozicije
Talenti su potrebniji svetu nego nebo, davno je rekao Lihtenberg, talenat to je vera u sebe i svoju snagu, ali i oni najbolji, po Tolstojevoj mudrosti, gube se u neradu i nemogućnosti da dokazuju svoje vrednosti. Svetski poznata kompanija „Motorola“, čije je sedište u Šamburgu kod čikaga u Ilinoisu, koja svoje ime stvara još od 1928, pamti i primenjuje ove mudre izreke. Kroz osam proteklih decenija kompanija se razvijala i stala u sam vrh, držeći se principa da za nadarene ljude uvek ima mesta u prvim redovima. Zato nije ni čudo što je „Motorola“ veliki izazov za stručnjake iz celog sveta kojima se obezbeđuju vrhunski uslovi za istraživački rad i zbog toga se u ovu čuvenu firmu neprekidno slivaju mozgovi iz celog sveta, među kojima ima i onih za kojima danas žali i Srbija.
Pravila se ne krše
Razgovori sa predstavnicima medija u „Motoroli“ spadaju pod oštre kriterijume kompanijskih pravila, pa naši sagovornici nisu bili u mogućnosti da govore o konkretnim projektima na kojima rade, niti o kompanijskim planovima, naročito ne o onim vezanim za ulaganja u Srbiju. I pravila službe se doslovno poštuju.
Među hiljadama zaposlenih ovde danas radi i oko 50 vrhunskih stručnjaka sa naših prostora, ljudi koji su bili svojevremeno bili najbolji studenti elektrotehnike i elektronike na niškom, beogradskom i novosadskom fakultetu, a koji su devedesetih godina hvatili da je njihova šansa u svetskim procesima razvoja. Oni su istovremeno i dokaz vrhunskih škola i ogromnog znanja koje se u otadžbini stiče. I svi do jednog tvrde da je bilo podjednako važno to znanje i primeniti, u novim sredinama i novim uslovima.
Na malo prednovogodišnje ćaskanje sa reporterom „Vesti“ stiglo ih je jedanćst, a zemljake je okupio Vladimir Malešević koji je nedavno obeležio svoju jubilarnu prvu deceniju rada u „Motoroli“: „Uveravam vas da su svi podjednako kvalitetni stručnjaci, ali odlični prijatelji i ljudi sa kojima je lepo povremeno razmeniti iskustva“ – predstavio je Malešević sagovornike našeg lista: Jovicu Savića, LJubomira Konjevića, Zorana Ulićevića, Stevana Živanovića, Borisa Marendića, Stevana Maleševića, Miloša Dedovića, Miloša Grčića, ali i svoje koleginice Oliveru Stanković i Juditu Cinkler, koje nisu i naše jedine dame u „Motoroli“.
Šansa za sve
– Danas sam ja jedini hemičar među njima – započinje razgovor Jovica Savić, vodeći hemijski inženjer „Motoroline“ laboratorije, rođen u Americi zahvaljujući tome što su njegovi roditelji krajem šezdesetih godina napustili Šumadiju i krenuli preko bare.
– Veoma sam zadovoljan poslom, bavim se zanimljivim i korisnim istraživanjem novih tehnologija koje direktno završavaju u novom proizvodu. Fascinantno je gledati kako to sve odmiče velikim koracima i brzinom, a najbolji primer su, eto, mobilni telefoni. U „Motorolu“ sam došao još kao student, zaposlen sam od 1993. godine kada još nije bilo mnogo naših ljudi u kompaniji. Tek kasnije smo imali priliku da se upoznamo, jer je najveći broj zemljaka pristigao uoči rata na na prostorima SFRJ ili tokom sukoba. Svima je zajednička osobina da su super stručnjaci. Družimo se, a najmanje dva puta godišnje upriličimo zajedničko viđenje sa svima iz nekadašnje Jugoslavije. Ovde se ne gleda ko si i odakle si, svi imaju šansu, a ukoliko je neko zainteresovan može dobiti i mogućnost za dalje školovanje, jer je u ovoj kompaniji sve odlično organizovano.
Osam decenija uspona
„Motorola „je osnovana 1928. kada je Pol Galvin počeo da radi sa „Galvin Manufacturing Corporation“, koja se bavila proizvodnjom radio-aparata za kola, ali već usavršavaju radio-prijemnike za kuću i policijske radio- veze. Ime menjaju 1947, i od tada je „Motorola“ kompanija uspeha. Tih godina uveliko oglašavaju svoje proizvode na prostoru cele Amerike, otvaraju istraživačke laboratorije u Feniksu, a već krajem 1959. spadaju u vodeće proizvođače vojnih, svemirskih i komercijalnih komunikacionih sistema. Pod rukovodstvom Roberta Galvina, „Motorola“ se širi na svetskom tržištu, koncentrišući svu energiju na istraživanje novih visokih tehnologija, pa je krajem osamdesetih među vodećim proizvođačima mobilnih telefona u svetu, a 1996. proizvodi i mobilni telefon džepne veličine. Danas je ova kompanija svetski lider u vrhunskoj tehnologiji bežičnog komuniciranja.
LJubomir Konjević je softver inženjer, radi u sektoru za komercijalne, industrijske i proizvode za vladu, a u Beogradu je završio fakultet, magistrirao i radio sedam godina u otadžbini. Evo, šta kaže: – Pre četiri i po godine sam dobio zelenu kartu na „lotou“ i sa porodicom došao u Ameriku, i odmah u „Motorolu“. Te godine je vladala velika potražnja za elektroinženjerima, sećam se da sam tada u rukama imao najmanje deset dobrih ponuda, ali sam se odlučio za veliku „Motorolu“, iz dva razloga: tamo sam već znao neke ljude, a i supruga je želela da ostanemo u čikagu, pa je izbor bio jednostavan. I u Srbiji sam imao interesantan posao, doduše u mnogo manjoj firmi gde sam stekao veliko iskustvo. Za razliku od otadžbine ovde se radi u velikim timovima od hiljadu inženjera, gde mi je znanje poneto od kuće zaista mnogo pomoglo. Nije mi svejedno kada razmišljam o tome da sam i Srbiji svojim umećem mogao da doprinesem baš kao sada i „Motoroli“. Izvesno je da će se i tamo nešto promeniti, bar se nadam. Znam samo jedno da ću se u domovinu vratiti kad-tad, zajedno sa decom i familijom.
Izvrsna saradnja
Zoran Ulićević je menadžer u sektoru globalne tehnologije, u Americi je ravno 19 godina i nedavno je baš na Svetog Nikolu obeležio dan svog dolaska u tuđinu. – Poreklom sam iz južne Crne Gore, a u Beogradu sam završio elektrotehniku i odmah shvatio da za mene nema izvesne budućnosti. Iako to vreme nije bilo u modi iseljavanje iz zemlje, ja sam rešio da odem. I nisam pogrešio: u „Motoroli“ sam 15 godina. Sa ove distance, sećam se da mi je najteže iskustvo bilo da se skoncentrišem na radne obaveze, a da istovremeno pratim vesti o nesrećnim dešavanjima na našim prostorima. Utešno je bilo to što sam celo vreme imao odličnu saradnju sa kolegama i menadžerima, uostalom po tome je „Motorola“ i poznata. Ovo je firma u kojoj postoje odlični uslovi za napredak, a sve drugo zavisi od ličnih ambicija, kvaliteta i interesovanja. Ipak, posle svih ovih godina veoma sam nostalgičan, pa mi svi susreti sa našim ljudima iz „Motorole“ možda znače mnogo više nego drugima. često odlazim kući, pratim sve šta se dešava, ali još ne donosim odluku o konačnom povratku, jer okolnosti, nažalost, nisu najpovoljnije.
Da je dan duži
Svi naši zemljaci povremeno se okupljaju na zajedničkim ručkovima, neki od njih su i svakodnevno u kontaktu, a neke samo deli tanak zid poslovnih boksova kancelarije.
Ovih druženja bilo bi naravno i više da nije radnog vremena. „Da, klizno je, od 8-8 sati“, kažu i smeju se u glas, objašnjavajući tako nedostatak slobodnih časova koji bi im povremeno dobro došli da razgale dušu.
često će naši sagovornici pri ovakvim susretima uglavnom u šali premeravati vrednosti i kvalitete beogradske i niške elektrotehničke škole, više u šali potencirajući lokal patriotizam. Nije ni čudo, jer su ovde i predsednik Kluba prijatelja Niša, Stevan Živanović, i član istog kluba, Miloš Dedović koji ističe:
– Ja sam na niškom Fakultetu radio posle završetka studija, a onda došao u Ameriku zbog magistarskog rada. Iako samo na prvi pogled izgleda da je meni bilo lako da napustim zemlju, jer sam otišao na školovanje, ipak priznajem da ja tu odluku još nisam konačno doneo. Videćemo šta će biti. „Motorola“ će više je nego izvesno, otvoriti i svoj centar u Srbiji, a ja bih voleo da budem uključen u te poslove. Naravno, ne mogu o tome govoriti mnogo, ali negde se u srcu nadam da ću možda ponovo raditi u otadžbini. Moj rad na fakultetu i ovo čime se bavim ovde ne mogu se uporediti. Tamo sam bio u istraživanju, ovde sam u industriji, menadžer u sektoru za automobilske proizvode i senzore. Imao sam odlično obrazovanje, dobru podlogu i to mi je mnogo pomoglo da budem dobro primljen u ovoj kompaniji. Naravno da mi je žao što u Srbiji još nema mogućnosti za napredovanje, ali sam optimista, verujem da će se stvari menjati na bolje. Zato sebe i vidim u otadžbini najdalje kroz desetak godina. Eto, prošle nedelje sam stigao iz Niša. Trudim se da makar jednom godišnje odem u rodni grad. Sada se upravo spremam na put za Kinu, to je prilično naporno, ali sve ide u rok službe.
Stalno usavršavanje
Boris Marendić je u Ameriku stigao iz Sarajeva, u „Motoroli“ je inženjer u sektoru za komercijalne, industrijske i proizvode za vladu.
– U Ameriku sam došao 1993. godine, na kraju druge godine srednje škole, ovde sam završio i fakultet, magistrirao sam u Floridi i posle došao u čikagu. Znam da su naši fakulteti generalno mnogo više pažnje posvećivali teoretskom znanju, ali kombinacija iskustva i znanja je najvažnija. Poslednje tri godine sam u „Motoroli“. Naravno, bilo je malih kriza kada je firma otpuštala radnike, bilo je to nekoliko nestabilnih godina, ali sada je sve u najboljem redu. Što se unapređenja tiče još sam negde pri dnu, jer se na početku ipak mnogo više vodi računa o iskustvu, a kasnije valjda i kvalitet dolazi do izražaja. Oduševljen sam uslovima rada koji nikada nije monoton, morate se nadograđivati, stalno učiti i unapređivati, jer ovo je posao u kome se stalno nešto novo dešava. Ne razmišljam još o povratku, iako u Sarajevo idem svake godine. Moj život je, ipak, ovde.
Jedan od najmlađih u „Motoroli“ je Stevan Malešević, softver inženjer koji je pre tri meseca u ovu čikašku hladnoću stigao iz Kalifornije, u kojoj nije poznavao mnogo zemljaka, pa je dolazak među naše shvatio kao da se vratio u Beograd.
– U Americi sam tri godine, ovde sam magistrirao. U „Motoroli“ radim na jednom zanimljivom projektu, dopada mi se atmosfera u ovom kolektivnu, ništa nije monotono, ritam je potpuno drugačiji nego tamo gde sam radio. Ovde očekujem napredovanje u struci, naravno sve zavisi od mojih ambicija, ali mogućnosti definitivno postoje. Spadam u objektivne Srbe i već sam sada siguran da se verovatno nikada neću vratiti u Srbiji, jer ne vidim tamo svetlu budućnost ni u narednih dvesta godina, dakle sigurno ne u mom veku.
Dragocena iskustva
Stevan Živanović je predsednik čikaškog Kluba prijatelja Niša, i jedan od onih koji često organizuje skupove naših inženjera iz „Motorole“, svestan važnosti tih okupljanja.
– U Americi sam jednu deceniju, a u „Motoroli“ poslednjih sedam. U čikagu sam i magistrirao i moja profesionalna iskustva su veoma pozitivna. Iskreno mogu da kažem da su obe škole, i niška i beogradska, podjednako kvalitetne. Radim ovde u sektoru za automobilske proizvode i senzore, napredovao sam u službi i mislim da sve ide uzlaznom linijom. Putujem po Americi i po Evropi, sve su to dragocena iskustva. Nažalost, skoro svi moji školski drugovi i kolege rasuti su po svetu, ovako kao što smo i mi otišli, ali održavam kontakte s njima i slušam njihova iskustva. Sebe ne vidim nažalost u Srbiji na duže staze, voleo bih da mogu da pomognem u nekim akcijama ili projektima, ali ne verujem da će Niš biti mesto gde ću da živim.
Nova radna mesta
U godinama privredne recesije i „Motorola“ je otpustila oko 4.000 ljudi, što je izazivalo nesigurenost i među našim stručnjacima. Sada je ova kompanija počela sa novim zapošljavanjima, pa je atmosfera samim tim i mnogo povoljnija, jer radnici nisu opterećeni strahom da će izgubiti posao.
Za razliku od njega Vladimir Malešević, ipak, optimistički veruje da je povratak u Srbiju moguć i vidi svoju budućnost u Beogradu, u kome je sticao znanja iz elektrotehnike.
– Već sam deset godina u ovoj kompaniji, i moram reći da je svaka bila posebno važna i na svoj način lepa. „Motorola“ je jedna od najboljih kompanija u svetu, lider u novim tehnologijama, kvalitetu, odnosu prema zaposlenima, i za nas će biti izuzetno važno ako oni počnu da ulažu u Srbiju. Siguran sam da će do te saradnje doći. Trenutno radim na najnovijoj generaciji komunikacionih sistema, voki-toki uređaja, i jedan od potencijalnih kupaca nam je i Srbija. Razgovori na visokom novou su u toku i postoji obostrano interesovanje. Kako sebe smatram građaninom sveta ne bi mi bilo teško da se vratim u Beograd, kao inženjer „Motorole“, na duže ili kraće vreme, jer moje iskustvo je dragoceno. Beograd nije daleko, a mi možemo pomoći.
Ulaganja i u Srbiju
Današnji izvršni direktor „Motorole“ Majk Zafirovski je stručnjak koji je već nekoliko puta sa srpskim zvaničnicima razgovarao o mogućnostima zajedničke saradnje. O ulaganjima „Motorole“ u Srbiju govorio je i sa predsednikom Srbije, Borisom Tadićem. Dobra volja i interesovanje, zaključeno je, postoje sa obe strane.
Miloš Grčić radi u sektoru marketinga i prodaje, rođen je u Americi, ali veoma drži do svog srpskog porekla i veoma se raduje svakom susretu sa kolegama iz naše zemlje.
– Moja iskustva, školovanja i počeci u „Motoroli“ su drugačija od onih koji su iz Srbije došli ovde. U kompaniji sam već šest godina, išlo je to nekako normalnim putem i za mene očekivano. Magistrirao sam biznis u čikagu, i mislim da sam u pravoj sredini koja će mi omogućiti napredovanje. Veoma su mi važni kontakti sa kolegama, i verujem da će i u Srbiji uskoro doći do značajnijih promena ali na bolje.
Opraštajući se od ove male ali priznate grupe domaćih stručnjaka zaposlenih u „Motoroli“ poželeli smo im još više uspeha u 2005. godini, a nekima od njih da svojim znanjem i iskustvom jednog dana, pre ili kasnije, pomognu zemlji iz koje su krenuli u daleki svet.
Muzej kompanije
Na velikom kampusu, u kome je sedište „Motorole“ u Šamburgu, i koji je praktično grad u gradu, nalazi se i muzej ove kompanije, u kome su izloženi najvažniji eksponati, što uz grafičko i vizuelno predstavljanje u modernom prostoru daje posetiocima izvanredan pregled decenijske istorije svetski poznate firme.
